Izložba „Necenzurisane laži: manipulacija pojmom cenzure u Srbiji 2014-2016“ umalo da uspe da predstavi naprednjake kao nešto više od stranke mediokriteta, nadridoktora i smutljivaca. Sa estetske strane, kičmu izložbe predstavljaju vizuelno efektni panoi koji sadrže kompilacije antirežimskih tekstova, izjava i tvitova, postavljenih na beloj pozadini koja asocira na noseće stubove ili karijatide. Ovi panoi se protežu od vrha prostorije, nastavljaju se i po podu i tu završavaju urolani, ukazujući time na beskrajnost niza antinaprednjačkih laži. Da se stalo na tome, mogli bismo zaključiti da taj bezbroj raznoraznih neatribuiranih poruka i isečaka sugeriše postojanje jednog, u fukoovskom smislu, bezličnog, anonimnog kritičkog i antirežimskog diskursa, čemu doprinosi i opis izložbe na srpskom i, za naprednjake iznenađujuće dobrom, engleskom jeziku.

Da se stalo na tome, velim, ova je izložba mogla nagovestiti i, kakvu-takvu, savremenu naprednjačku estetiku. Ali, nije. Pored rečenih panoa date su, krupnim slovima na crnoj pozadini, kao epitafi, antirežimske izjave Vesne Rakić Vodinelić, Snježane Milivojević, Saše Jankovića, Dunje Mijatović i drugih; uklesane zlatnim slovima na crnoj ploči, potpisane imenom i prezimenom i smeštene u mermerni Progresov prostor, one podsećaju na nadgrobne ploče na kojima još samo treba dopisati godinu rođenja i (što skorije) smrti.

To atribuiranje, navođenje imena ljudi, njihovih fotografija, poruka sa tviter naloga, stvara kod posmatrača uznemirujući utisak da je ovde u suštini u pitanju javna prozivka, malo uglađenija crna lista, žigosanje kritički nastrojenih novinara i javnih ličnosti.

Takav postupak je, pre svega, patološki. Demokratski izabrana vlast, koja ima stabilnu većinu u parlamentu i korektne odnose sa međunarodnom zajednicom, nema nijedan razuman razlog za, a sve razloge protiv, postavljanja jedne ovakve izložbe. Ovako, vidimo vladajuću stranku koja već godinama obećava rešavanje akutnih ekonomskih i političkih problema u zemlji, a za to vreme troši značajne resurse na minuciozno katalogizovanje neistomišljenika i njhovih izjava. Naime, kako je precizno navedeno u opisu, izložbu čini „uži izbor od 2523 primera koje smo izdvojili od pregledanih 6732 negativnih medijskih priloga“. Kada neko istraživanje obuhvata ovako impozantnu građu, obično se navodi kojom je metodologijom ona obrađena; recimo, uz korišćenje medijske baze Ebart, uz pretragu ključnih reči poput: cenzura, režim, Vučić, laži, i sl. Ovde takvog podatka nema, pa se stiče utisak da je čitava ta građa prikupljana “peškeˮ. Drugim rečima, dotična Informativna služba esenesa godinama predano i pedantno sakuplja, sortira, datira i imenuje sve antirežimske napise u svim štampanim i elektronskim medijima, uključujući tu i tviter naloge. Izabraću da verujem u to da Informativni tim, ipak, predstavlja ekipu koja je sve ovo pregledala povodom izložbe, a ne nekakvu stranačku NSA ili UDBU koja slaže dosijee o neprijateljima režima. U svakom slučaju, „Necenzurisane laži“ nepoćudnima šalje jasnu poruku da „OZNA sve dozna“ i da „neko to od gore vidi sve“.

Zatim, ovakvo imenovanje ljudi je i po svemu sudeći protivzakonito. Citiranje nečije izjave je, doduše, legalno, ali navođenje nečijih reči bez dozvole u negativnom kontekstu i na način koji ugrožava ili može ugroziti njegovu ili njenu čast i ugled je potencijalno kažnjivo. Igor Brakus i karikaturisti Koraks i Petričić već su najavili tužbu naprednjacima zbog povrede autorskih i srodnih prava, a moguće je da će im se u tome još neko pridružiti.

Napokon, čini mi se da čitava izložba počiva na jednog logičkoj grešci iliti podvali. Stricto sensu, to što su razni ljudi izjavili kako u Srbiji cenzure ima, nije samo po sebi dokaz da nje nema, već jedino da je u Srbiji moguće reći da cenzure ima. A to, gospodo, nije isto. Izložba koja bi zaista pokazala kako je Srbija medijski slobodna zemlja sastojala bi se, primera radi, od pozitivnih izjava i izveštaja evropskih i svetskih zvaničnika o stanju medija u Srbiji, od navođenja medija koji su za naprednjačkog vakta uspešno oslobođeni i finansijski stali na noge, od broja novouvedenih slobodnih i kritički nastrojenih emisiija i listova poslednjih godina, od afera i skandala koje su mediji razotkrili a tužilaštvo uspešno rešilo i tako dalje. Umesto toga, imamo stvarnost u kojoj je urušen B92, prodat Studio B, stavljena brnjica RTS-u a sve više i RTV-u, proterana Olja Bećković a Kesić sve duže na „službenom putu“; i, kao surogat te i takve stvarnost, izložbu koja citira dotične koji upozoravaju na cenzuru u Srbiji. Pa, bogami, biće da imaju dobre razloge za takve tvrdnje.

Prema tome, ako izložba „Necenzurisane laži“ nešto predstavlja, to nije svedočanstvo o slobodi medija, već o autoritarnoj prirodi režima u Srbiji koji svaku kritičku opasku vidi kao opasnost i udar na vlast. Tako se među citiranim primerima našlo i mnoštvo benignih opaski kao što je izjava jednog akademika da će „Srbiju upropastiti lažne diplome i doktorati“. Ako ovo uzmemo kao kriterijum za uklju;ivanje u izložbu, ispada da laž i manipulaciju predstavlja svaka izjava da ne živimo u najboljem od svih svetova i da u Srbiji nije sve savršeno. Zar je uopšte potrebno ponavljati da put bez kritičke misli i slobode medija ne vodi u razvijenu demokratiju nego u totalitarizam, u koncentrisanje vlasti u rukama jednog čoveka umesto u institucijama, u zaglupljivanje naroda nasuprot razvijanja njegove kritičke svesti i snažnog i efikasnog javnog mnjenja, itd. Ova je izložba, dakle, izašla iz Šešeljevog i Miloševićevog šinjela, iz duha devedesetih i progona novinara kanonizovanih u Zakonu o informisanju iz 1998. godine, iz glave onih koji novinare i kritički orijentisane intelektualce doživljavaju kao neprijatelje, remetilački faktor i petokolonaše, koji ih javno prozivaju i ponižavaju. To je izložba jednog režima koji ogoljavaljem svoje moći i radikalizovanjem svoje vlasti samo podstiče nove oblike otpora.