Premijer na zalasku, kome se marionetski naslednik ne nazire, predsednik u dolasku, čijim se ovlašćenjima smeši erdoganovska ustavna gumilastika, ne prestaje da igra razdrljenih grudi kako za publiku u patriotskom parteru, tako i za evropske posmatrače i patrone koji se zadovoljavaju pukim deklaracijama o evropskom putu Srbije, sa koga skretanja nema i neće ga biti.

Najpre je sa celokupnom Vladom Republike Srbije odigrao va banque protiv francuskog suda, uloživši ugled zemlje a kada je dobio ćušku da Haradinaja ne može da slavodobitno spakuje iz Pariza u avion za Beograd, još jednom su njegovi konceptualisti vezali oči spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu, kao 1999. za vreme bombardovanja, dok je poniženo srditi boss izrekao meru zabrane svim državnim činovnicima da u naredna tri meseca ne smeju da voajažiraju i šopinguju po Francuskoj. Umesto da preispita opravdanost srpskih poternica ili insistira da se traženim licima pozabavi lokalno tužilaštvo, uvređena srpska nomenklatura još jednom je zagudila o teškoj nepravdi i političkom sudstvu u nekad prijateljskoj Francuskoj.

S druge strane, iskorišćena je prilika da se ispolji i jetkost u nemoćnom prekorevanju fantomskih evropskih moćnika. Na providni politički manevar i objedinjeni nastup albanskih političkih prvaka iz više zemalja, izveden pod geslom: ako ignorišete naše evro-integracijske žudnje, lako ćemo integracijski sami sebi pohrliti u susret, Vučić je, praćen emet efendijama i onima što oko njega glume njegov eho, do neba zavapio: a da sam ja zagovarao ujedinjenje Srba na Balkanu, „visio bih u Briselu umesto zastava“. Pa posle Vučić sa žaljenjem konstatuje kako nije duhovit. No, kad „izvisi“ za Haradinaja, koga bi, razume se, u Beogradu sačekalo super-fer i pravično suđenje, ostaju mu da se okači na jarbol kao zastava opomene, kao konvertitski Hrist koji ukazuje na proklete dvostruke aršine Evrope, koja slepilom uzvraća na bezuslovnu srpsku ljubav. Umesto da, kao što srpska politička vrhuška priželjkuje, kamdžijom ošine po infantilnim pretnjama o protestnom albanskom sveujedinjenju na Balkanu, snažnim i trajnim taman koliko i baterije na onom dronu što je luftirao zastavu Velike Albanije na stadionu JNA.

S treće strane, Vučić gospodar najavljuje da Siniša Mali neće više biti gradonačelnik Beograda, godinu dana nakon fantomki, bagera, nelegalnog rušenja, fantomskog nereagovanja policije, zataškavanja i spinovanja, ali ne zbog uloge Siniše Malog u toj nelegalnoj ponoćnoj raboti, već stoga što je Malom nemoguće raditi u takvim uslovima, stvorenim kampanjom koja se vodi protiv njega, kako je gospodar blagoizvoleo da se izrazi o svom posilnom. Drugim rečima, Vučić očinski brine o radnim uslovima i psihičkom zdravlju Malog gradonačelnika, te bi da ga liši duševne boli i nesanice zbog nepravedne kampanje. Eto, ni Vučić se više neće zadovoljiti Malim, ali je to rešio da učini svojevoljno a ne pod pritiscima demonstranata, taman da još jednom pokaže da mu se fućka za ulične proteste. A u stvari, da priprema izlaznu strategiju za lokalne izbore sledeće godine, u nadi da će većina ionako vrlo brzo zaboraviti i Malog i Savamalu, kao da ih nikad i nije bilo.

Ne sumnjamo da nas i dalje čeka surova kombinacija novih porcija Vučićevog predsedničkog prenemaganja po raznoraznim televizijskim studijima i do višeg oblika uigranosti dovedena toplo-hladna igra sa susedima: čas pokazivanje mišića i odašiljanje pretećih strelica, čas puštanje golubova mira i pružanje ruke saradnje. Ako ni zbog čega drugog, sve i da uspemo da zažmurimo na opasnost od daljeg uspona populističkog autoritarizma u Srbiji, Vučića treba srušiti zbog providne glume i očajno oskudnog repertoara u scenskom nastupu.