Uvod

U ovom tekstu analiziramo nacrt novog Zakona o štrajku koji je 12. jula ove godine priložila Radna grupa koju je oformilo Ministastvo rada, zapošljavanja i socijalne politike. Pre svega, bismo hteli da se osvrnemo na činjenicu da postoji namera da se ovaj zakon usvoji pre i odvojeno od usvajanja novog Zakona o radu koji je takođe u pripremi. U periodu SFRJ, Zakon o radu i Zakon o štrajku su razdvojeni iz razloga koji su važili u tom specifičnom istorijskom i političko-ekonomskom kontekstu. Danas možemo čuti raznovrsne argumente za i protiv ove razdvojenosti. Nezavisno od toga, stiče se utisak da se danas ova razdvojenost zloupotrebljava najpre tako što se planira da se Zakon o štrajku donese pre, i naizgled nevezano od Zakona o radu, iako bi trebalo da Zakon o radu logički prethodi Zakonu o štrajku, obzirom da on uređuje same radne i poslovne odnose i usled čijeg kršenja se u principu i ulazi u štrajk. Kao što zastupnici većine sindikata ili sindikalnih centrala danas tvrde, Zakon o štrajku se donosi ubrzano da bi se sutra onemogućilo ili otežalo radnicima i radnicama da se usprotive sprovođenju najavljenih restriktivnih mera, koje će novi Zakon o radu, prema aktuelnim informacijama, omogućiti.

Kao što je već rečeno, poziv za javnu raspravu, kao i prvi javnosti dostupni nacrt Zakona o štrajku objavljeni su na sajtu Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike 12. jula (dakle, tri dana pre prve diskusije), a planirano vreme sprovođenja javne rasprave je u periodu od 12. jula do 2. avgusta – svega dvadeset dana. U okviru javne rasprave najavljeno je održavanje samo tri prezentacije/diskusije – 15. jula u Novom Sadu, 19. jula u Nišu i 31. jula u Beogradu.

Pored kratkog vremenskog raspona koji je ostavljen za diskusiju i malog broja diskusija, važno je ukazati i na to da se organizovanjem javne rasprave tokom jula, odnosno u periodu korišćenja godišnjih odmora, smanjuje mogućnost učešća onih kojih se odredbe ovog zakona najviše tiču. Takođe, pažnja javnosti koja bi mogla da se usmeri prema ovoj problematici je u ovom periodu daleko manja nego tokom ostatka godine.

Imajući navedeno na umu, stiče se utisak da se u cilju donošenja restriktivnijeg Zakona o radu morao prvo doneti Zakon o štrajku – ne samo ovakav kakav je, već i upravo na ovaj način. Naime, može se učiniti da sam Zakon o štrajku nije preoštar i činjenica je da mnoge odredbe u njemu ostaju nedorečene, ali je stvar u tome da će se njegovi stvarni učinci osetiti tek nakon donošenja Zakona o radu. U javnosti se kao pozitivan aspekt rada Radne grupe navodi činjenica da je ovo jedan od retkih nacrta zakona u čijem sastavljanju su učestvovali svi socijalni partneri – država, poslodavci, (reprezentativni) sindikati. Međutim, to nije sasvim tačno. U radu Radne grupe nisu učestvovali predstavnici/ce svih reprezentativnih sindikata. Konfederacija slobodnih sindikata, kojoj je odobren status reprezentativnog sindikata u maju 2012. godine nije uključena u sastav Socijalno ekonomskog saveta, i samim tim, njeni predstavnici/ ce nisu mogli/e biti izabrani/e u Radnu grupu. Pored toga, upitna je demokratičnost procesa sastavljanja nacrta Zakona o štrajku u kojem nisu mogli učestvovati svi zainteresovani socijalni akteri – nereprezentativni sindikati, radnički kolektivi druge vrste, udruženja građana itd.

U tom smislu, predlog je faktički pripreman iza zatvorenih vrata, nakon čega su održane samo tri javne rasprave najavljene u izrazito kratkom roku. Umesto da se prvo pred sve zainteresovane strane postavi pitanje koja su očekivanja od Zakona o štrajku, nakon čega bi se stavke razmatrale kroz široku diskusiju, partneri su zapravo odabrani i odvedeni iza zatvorenih vrata, nakon čega je ovaj predlog nacrta upućen na javnu raspravu u kojoj njegovi autori nisu obavezni da usvoje bilo koju od iznesenih kritika, bilo koje druge zainteresovane strane (ostali sindikati, radničke grupe, itd.). Iz svega navedenog, jasno je da u ovoj situaciji kao i mnogim drugima pre nje, javna rasprava samo služi kao jedan tip legitimacije koji bi trebalo da stvori privid demokratičnosti i transparentnosti kojih zapravo nema.

Takođe, još jedna bitna „demokratska“ institucija kojoj je posao da se bavi ovom problematikom, naime, Socijalno-ekonomski savet Srbije nije održao nijednu sednicu od meseca marta, a usvajanje oba propisa (Zakon o štrajku i Zakon o radu) moglo bi da se dogodi već krajem godine u parlamentu, uprkos tome što po tom pitanju, ne postoji ni minimum konsenzusa između predstavnika države, sindikata i poslodavaca. Međutim, kako se kraj godine sve više bliži, a država očigledno ne pokazuje namere da uskoro sazove novu sednicu oko ovih gorućih pitanja, stiče se sve jači utisak da postoji želja da se izmene navedenih zakona izvrše u što je moguće većoj tišini i bez učešća svih zainteresovanih strana, ali i ispraćenosti

medija i šire javnosti.

IZMENE, Opšte zamerke

Novi predlog Zakona o štrajku problematičan je iz više razloga. Pored toga što se njime predlažu veoma oštre mere koje će direktno umanjiti pravo na štrajk i njegov realni uticaj, takođe postoji i problem sa uvođenjem nepreciznih termina i odrednica koje su, s jedne strane, podložne različitim tumačenjima, a s druge, slučajno ili namerno, čine proces stupanja u štrajk komplikovanijim usled toga što na mnogo mesta nije jasno šta se sve tačno očekuje od potencijalnih štrajkača kako bi štrajk bio u skladu sa zakonom. Postoji bojazan da su ti termini neprecizni do te mere da bi bilo očekivano da se tumače protiv interesa štrajkača.

U ostatku teksta ćemo navesti i analizirati najproblematičnije članove novog zakona i pokušati da kažemo na neke od posledica do kojih on može dovesti.

Zamerke na pojedina rešenja

1. Tipovi štrajka

Član 7

Vrste štrajka, u smislu ovog zakona, su: 1. generalni štrajk koji se organizuje za teritoriju Republike Srbije; 2. granski štrajk koji se organizuje u određenoj grani, grupi ili delatnosti na teritoriji Republike Srbije; 3. štrajk za teritoriju jedinice teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave; 4. štrajk kod poslodavca. Štrajk upozorenja može se organizovati na svim nivoima predviđenim stavom 1. ovog člana u trajanju od najduže jedan sat. Štrajk solidarnosti (podrške) je štrajk koji se organizuje radi podrške zaposlenima ili sindikatima koji su već u štrajku kod istog poslodavca, u istoj grani, grupi ili delatnosti ili na teritoriji iste jedinice teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, kao i u slučaju izražavanja međunarodne solidarnosti, u trajanju od najduže jedan dan.

Član 8.

Odluku o stupanju u štrajk donosi nadležni organ sindikata, u skladu sa opštim aktom sindikata ili većina zaposlenih kod poslodavca, odnosno organizacionog dela poslodavca.

Klasifikacija koja je ovde navedena naizgled ima za cilj da odredi vrste štrajka na osnovu teritorije na kojoj se oni odvijaju. Međutim, ova klasifikacija je isključiva i ovakvo preciziranje ograničava autonomiju štrajkača povodom odluke zbog čega i na koji način stupaju u štrajk. Ona zapravo onemogućuje zakonsko odvijanje štrajka koji nije onakav kakav je zakonom definisan. Primeri takvih štrajkova bi mogli biti različiti politički štrajkovi ili štrajkovi bojkotom. Na mestu ponuđenog, trebalo bi da se nađe član koji formalizuje mogućnost radnika/ce da organizuju i precizno odrede vrstu svog štrajka. Dalje, pitanje donošenja odluke o štrajku je problematično jer se ponovo zalazi u pravo sindikata na autonomno odlučivanje i organizovanje. Dovoljno je ostaviti da tu odluku donosi nadležni organ sindikata u slučaju postojanja sindikata ili većina zaposlenih.

2. Delatnost od opšteg interesa

Član 14

U delatnostima od opšteg interesa, odnosno u drugim delatnostima u kojima prekid rada ili obim i trajanje prekida rada može da ugrozi život, ličnu bezbednost i zdravlje stanovništva ili dela stanovništva, pravo na štrajk može biti ograničeno zakonom.

Kako narednim članovima nisu preciznije definisane delatnosti od opšteg interesa (kao što je to bio slučaj sa aktuelnim zakonom), ostavlja se mogućnost da se bilo koja delatnost proglasi delatnošću od opšteg interesa i samim tim da ima obavezu propisivanja minimuma procesa rada.

Sa druge strane, trebalo bi imati na umu da Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa specifikuje delatnosti od opšteg interesa na sledeći način:

Član 2

Delatnosti od opšteg interesa, u smislu ovog zakona, jesu delatnosti koje su kao takve određene zakonom u oblasti: proizvodnje, prenosa i distribucije električne energije; proizvodnje i prerade uglja; istraživanja, proizvodnje, prerade, transporta i distribucije nafte i prirodnog i tečnog gasa; prometa nafte i naftnih derivata; železničkog, poštanskog i vazdušnog saobraćaja; telekomunikacija; izdavanja službenog glasila Republike Srbije; izdavanja udžbenika; upravljanja nuklearnim objektima, korišćenja, upravljanja, zaštite i unapređivanja dobara od opšteg interesa (vode, putevi, mineralne sirovine, šume, plovne reke, jezera, obale, banje, divljač, zaštićena područja), proizvodnja, promet i prevoz naoružanja i vojne opreme, upravljanja otpadom, kao i komunalne delatnosti. Delatnosti u smislu stava 1. ovog člana jesu i delatnosti od strateškog značaja za Republiku Srbiju, kao i delatnosti neophodne za rad državnih organa i organa jedinice lokalne samouprave, utvrđene zakonom ili aktom Vlade.

U tom smislu, nije jasno da li je postojala takoreći zla namera ili je generalna ideja bila da se Zakon o štrajku oslanja na Zakon o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa prilikom određivanja minimuma procesa rada. Ukoliko je ovo drugo slučaj, onda je to nedopustivo jer bi se promenom Zakona o javnim preduzećima menjali i uslovi stupanja u štrajk nezavisno od samog Zakona o štrajku.

3. Potpuna zabrana štrajka za određene grupe

Član 13.

Štrajk nije dozvoljen profesionalnim pripadnicima Vojske Srbije, pripadnicima Bezbednosno-informativne agencije, državnim službenicima na položaju, u zdravstvenim službama koje pružaju hitnu medicinsku pomoć, u kontroli letenja i kada je to utvrđeno zakonom.

Nije jasno na koji način je moguća potpuna zabrana štrajka za navedene oblasti, obzirom da Ustav RS ne predviđa ovu mogućnost, već samo ograničenje prava na štrajk:

Član 61.

Zaposleni imaju pravo na štrajk, u skladu sa zakonom i kolektivnim ugovorom. Pravo na štrajk može biti ograničeno samo zakonom, shodno prirodi ili vrsti delatnosti.

4. Pitanje minimuma rada

Član 16.

Minimum procesa rada, odnosno vrsta i obim obavljanja poslova u delatnostima iz čl. 14. i 15. Ovog zakona, utvrđuje se kolektivnim ugovorom, pri čemu se polazi od prirode i vrste delatnosti, stepena ugroženosti života, lične bezbednosti i zdravlja stanovništva i drugih okolnosti značajnih za ostvarivanje potreba stanovništva. Ako minimum procesa rada nije utvrđen na način iz stava 1. ovog člana, u slučaju stupanja u štrajk poslodavac i štrajkački odbor su dužni da u roku od dva dana od dana najave štrajka pokušaju da postignu sporazum o minimumu procesa rada. Na dejstvo sporazuma iz stava 2. ovog člana primenjuju se odredbe zakona o dejstvu kolektivnog ugovora.

Član 17.

Ako se minimum procesa rada ne utvrdi na način iz člana 16. ovog zakona, utvrđuje se odlukom arbitraže u skladu sa ovim zakonom. Arbitražu iz stava 1. ovog člana obrazuje Republička agencija za mirno rešavanje radnih sporova (u daljem tekstu: Agencija) na zahtev štrajkačkog odbora i poslodavca, koji uz zahtev Agenciji dostavljaju imena arbitara i odluku o stupanju u štrajk.

Član 18.

Arbitraža se sastoji od tri arbitra od kojih po jednog određuje štrajkački odbor i poslodavac, a trećeg određuje Agencija. Arbitri se određuju iz imenika koji vodi Agencija ili iz reda stručnjaka na predlog odgovarajućih stručnih udruženja i institucija. Ako štrajkački odbor i/ili poslodavac ne odrede arbitre u zahtevu za obrazovanje arbitraže, direktor Agencije po službenoj dužnosti određuje arbitre narednog dana od dana prijema zahteva. Arbitraža je dužna da donese odluku o minimumu procesa rada u roku od pet dana od dana određivanja arbitara u skladu sa zakonom. Odluka arbitraže je obavezujuća. Način rada i odlučivanja arbitraže, način izbora i uslovi za upis u imenika arbitara, kao i naknade za rad arbitara bliže se uređuje aktom ministra nadležnog za poslove rada.

Način obezbeđivanja minimuma procesa rada

Član 19.

Poslodavac određuje zaposlene koji su dužni da rade za vreme štrajka radi obezbeđivanja minimuma procesa rada, po pribavljenom mišljenju štrajkačkog odbora, najkasnije pet dana pre početka štrajka, odnosno do dana određenog za početak štrajka u slučaju određivanja minimuma procesa rada od strane arbitraže u skladu sa ovim zakonom. Štrajkački odbor i poslodavac su dužni da za vreme štrajka sarađuju u cilju obezbeđenja minimuma procesa rada. Poslodavac ne može da odredi članove štrajkačkog odbora da rade u smislu stava 1. ovog člana, bez saglasnosti štrajkačkog odbora. Izuzetno od stava 3. ovog  lana, poslodavac može da odredi člana štrajkačkog odbora da radi za vreme štrajka radi obezbeđivanja

minimuma procesa rada, ako nema drugih zaposlenih koji bi obavljali te poslove.

Član 20.

Ako se štrajk organizuje u delatnostima iz člana 13. ovog zakona, odnosno ako minimum procesa rada nije obezbeđen na način iz člana 19. ovog zakona, nadležni državni organ, odnosno organ teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave za određenu oblast ili delatnost preduzima odgovarajuće mere u skladu sa zakonom.

Iz prethodnog se vidi da nacrt Zakona o štrajku predviđa da se minimum procesa rada definiše na sledeći način: 1. Kolektivnim ugorovom (čl. 16/1), a ako nije definisan kolektivnim ugovorom - 2. Čl. 16/2 „poslodavac i štrajkački odbor su dužni da u roku od dva dana od dana najave štrajka pokušaju da  postignu sporazum o minimumu procesa rada.“ Ako ni navedeno nije moguće - 3. Čl. 17/1 „Utvrđuje se odlukom arbitraže u skladu sa ovim zakonom.“ (takođe, arbitraža kao koncept je dodatno razrađena drugim članovima zakona i veoma je komplikovana). Ranije je već napomenuto da su u aktuelnom zakonu definisane i pobrojane delatnosti u kojima se mora obezbediti minimum procesa rada i istaknuta je bojazan da se bilo koja delatnost može proglasiti delatnošću od opšteg interesa i samim tim da ima obavezu propisivanja minimuna procesa rada. U svakom slučaju, minimum bi trebalo da bude izuzetak, a ne načelo – u zakonu je stavljen kao jedno od načela i to govori o namerama predlagača zakona na ovom mestu. Sa uvođenjem procedure za određivanje minimuma procesa rada, period od trenutka  odluke da se u štrajk uđe do trenutka kada se u njega zapravo može i ući, se povećava u ogromnoj meri. Takođe, sama činjenica da se za ulazak u štrajk mora proći kroz jednu ovakvu proceduru dodatno komplikuje i onako tešku i složenu situaciju u kojoj se radnici/ce nalaze kada razmatraju mogućnost štrajkovanja.

5. Arbitraža – mirno rešavanje spora i nezakonitost štrajka

Član 18.

Arbitraža se sastoji od tri arbitra od kojih po jednog određuje štrajkački odbor i poslodavac, a trećeg određuje Agencija. Arbitri se određuju iz imenika koji vodi Agencija ili iz reda stručnjaka na predlog odgovarajućih stručnih udruženja i institucija. Ako štrajkački odbor i/ili poslodavac ne odrede arbitre u zahtevu za obrazovanje arbitraže, direktor Agencije po službenoj dužnosti određuje arbitre narednog dana od dana prijema zahteva. Arbitraža je dužna da donese odluku o minimumu procesa rada u roku od pet dana od dana određivanja arbitara u skladu sa zakonom. Odluka arbitraže je obavezujuća. Način rada i odlučivanja arbitraže, način izbora i uslovi za upis u imenika arbitara, kao i naknade za rad arbitara bliže se uređuje aktom ministra nadležnog za poslove rada.

Član 21.

Odluka o stupanju u štrajk u delatnostima iz čl. 14. i 15. Ovog zakona dostavlja se Agenciji radi učešća u postupku mirnog rešavanja radnog spora u skladu sa zakonom, čime se smatra da je postupak mirnog rešavanja radnog spora pokrenut. Ako se u roku od 10 dana od dana dostavljanja odluke ne postigne sporazum, zaposleni mogu da stupe u štrajk. Stupanjem u štrajk nakon isteka roka iz stava 2. ovog člana ne obustavlja se postupak mirnog rešavanja spora u skladu sa stavom 1. ovog člana.

Uvođenje koncepta arbitraže prilikom štrajka, u vezi sa određivanjem minimuma procesa rada ili kao mirnog rešavanja spora, zapravo dodatno komplikuje stupanje u štrajk. Vreme za određivanje minimuma procesa rada od strane prvobitno odabranih arbitara je kratko i u praksi će se najverovatnije dešavati da ih država, odnosno direktor Agencije, određuje. Takođe, kako se navodi u Obrazloženju Platforme Saveza samostalnih sindikata Vojvodine (SSSV) za pregovore o Zakonu o štrajku: „Članovi sindikata su zaposleni različite vrste i stepena obrazovanja. Veoma je teško očekivati od ljudi koji su u velikom egzistencijalnom ili drugom ozbiljnom poslovnom problemu (jer što bi inače štrajkovali?) da izučavaju postupak arbitražnog rada i odlučivanja, a da pritom uspeju da ispoštuju rokove za organizovanje štrajka.

Takođe, nije realno da će arbitraža stići da se organizuje i donese odluku do dana određenog za početak štrajka, a bez takve odluke štrajk ne sme biti pokrenut.“

Umesto da se postupak štrajka i njegov zakonski ili vanzakonski karakter prepusti automatskoj proceduri koja ga rešava, umeće se instanca arbitra koja je podložna korupciji. Kada je reč o državnim firmama, tu će dva arbitra zapravo biti ispred države, a jedan na strani radnika/ca. Ukoliko svaka od zainteresovanih strana ne predloži arbitra, imenuje ga direktor agencije, što je neprihvatljivo samo po sebi. Kada je reč o državnim preduzećima, ovlašćenja direktora su takva da se on inherentno nalazi u sukobu interesa jer kao državni službenik ima nalog da zastupa interes države, a kao instanca pozvana da bira arbitre bi trebalo taj interes da zanemari. Pritom, nadležni ministar ima prevelika ovlašćenja kada je reč o imenovanju arbitara i celokupnom postupku arbitraže, i razumno je očekivati da će se naći pod velikim pritiskom da ih iskoristi na neprihvatljiv način.

Uopšteno gledano, ceo teret procedure pokretanja postupka za mirno rešavanje spora i određivanje minimuma rada, stavlja se na teret radnika/ca, što im faktički otežava ulazak u štrajk. To je posebno problematično, kada se u obzir uzme činjenica da je prekršaj uglavnom na strani poslodavca. Drugo, minimum procesa rada jeste ono što je u interesu poslodavca, dok teret i obaveza njegovog određivanja sada u mnogo većoj meri padaju na štrajkače i umnogome otežavaju proces pokretanja štrajka. Nije jasno zašto bi se ta odgovornost sada delila između poslodavca i zaposlenih, gde bi neuspeh doveo do štetnih posledica samo za zaposlene.

Osim toga, mirno rešavanje spora je paravan za suzbijanje štrajka. Pre najave štrajka, radnici/ce su imali/e institucionalne načine da reše spor u vreme kada je neka situacija mogla biti definisana kao „spor“. Kada dođe do najave štrajka, situacija je već drastično pogoršana i besmisleno je govoriti o mogućnosti „mirnog“ rešavanja spora. Ova obaveza koju je nemoguće izbeći može voditi i delegitimizovanju štrajka i otvara mogućnost za stvaranje antištrajkačke atmosfere, usled toga što se  sam štrajk onda predstavlja kao „nasilno“ ili radikalno rešavanje spora koji, navodno, može biti rešen i mirnim putem. Takođe, kao i u slučaju određivanja minimuma procesa rada, i ova procedura se stavlja kao obaveza zaposlenih, što im faktički otežava i produžava ulazak u štrajk, iako se zapravo u štrajk ulazi upravo zato što je prekršaj na strani nekog drugog, tj. poslodavca.

Napokon, kao da sve navedeno nije dovoljno da učini štrajk teško sprovodivim i delegitimisanim, na kraju se uvodi i sudska instanca za utvrđivanje zakonitosti štrajka, koje u prethodnom zakonu nije bilo:

Član 37.

O zakonitosti organizovanja i učešća u štrajku odlučuje nadležni sud u skladu sa zakonom. Postupak za utvrđivanje nezakonitosti štrajka pred sudom je hitan. Sud naročito vodi računa o hitnom odlučivanju o zakonitosti štrajka prilikom određivanja rokova i ročišta i odlučivanja po žalbi.

6. Imovina

Član 5.

Štrajk se organizuje na način kojim se ne nanosi šteta imovini.

Kao što je to objašnjeno u Obrazloženju Platforme SSSV za pregovore o Zakonu o štrajku, problem sa ovakvom formulacijom sastoji se u tome da su termini imovina i šteta upotrebljeni na preširok način i da unutar pravne terminologije ovakva formulacija može da nosi čitav niz značenja. Oni mogu da  podrazumevaju stvarnu štetu i izmaklu korist kao i druge oblike materijalne i nematerijalne imovine koja bi mogla biti ugrožena. Stari zakon je imao preciznija određenja imovine i štete, dok se sada pod ovaj pojam može podvesti čitav niz različitih stvari. Ovo vodi tome da štrajk može arbitrarno da se proglasi nelegalnim, što može da vodi različitim lošim posledicama po štrajkače, pa čak i otkazivanju ugovora o radu. Stoga bi ovaj član trebalo precizirati kako bi bilo jasno šta je ono što se ne sme oštetiti prilikom štrajka.

S druge strane, štrajk kao takav je po svojoj prirodi nešto što, u širem smislu, nanosi štetu poslodavcu upravo jer treba da je nanosi – on je jedino sredstvo koje radnici/ce mogu da koriste kako bi primorali poslodavca da poštuje ono što treba da poštuje i da promeni svoj odnos prema njima, onda kada je poslodavac učinio nešto pogrešno (jer, štrajk se pokreće onda kada je poslodavac već na neki način oštetio same radnike/ce). Takođe, to što štrajk šteti nekom nesavesnom poslodavcu ne znači da to ne koristi poslu i tom konkretnom preduzeću, pa i privredi generalno.

7. Bezbednost

Član 6.

Štrajk se organizuje na način kojim se ne ugrožava bezbednost i zdravlje stanovništva.

I ovo načelo u ovoj formi je suviše široko definisano. Trebalo bi ga formulisati tako da se ono odnosi na delatnosti od javnog interesa i da se to dalje reguliše određivanjem procesa minimuma rada. Dodatno,  postoje drugi propisi koji uređuju i obezbeđuju zaštitu bezbednosti i zdravlja stanovništva i nije opravdano da se ta pravila dodatno pooštravaju u odnosu na za poslene koji žele da štrajkuju.“

1. U tom smislu bi možda radnike/ce u štrajku najpre trebalo tretirati kao uzbunjivače/ice (whistleblowers).

2. Obrazloženje Platforme SSSV za pregovore o Zakonu o štrajku (tekst je u celini moguće preuzeti na linku: http://www.sssv.rs/edukacija/strajk/Obrazlozenje%20Platforme%20SSSV%20za%20pregovore%20o%20 Zakonu%20o%20strajku.pdf)

8. Mesto i način sprovođenja štrajka

Član 11.

Štrajk se organizuje na radnom mestu, mirnim okupljanjem zaposlenih u prostorijama poslodavca, u krugu poslovnog prostora poslodavca i na drugi način, u skladu sa zakonom.

Ovakvo određenje mesta podrazumeva očigledne nejasnoće. Shodno tome slažemo se sa predlogom SSSV-a: „Predlažemo da se mesto i način sprovođenja štrajka urede na demokratski način, koji neće nezadovoljne radnike/ce držati zatvorene u krugu poslovnog prostora poslodavca, već će im omogućiti da svoje nezadovoljstvo izraze i van tog prostora i na način za koji oni smatraju da je u konkretnom slučaju odgovarajući.“

9. Pravo na zaradu u štrajku

Član 22, stav 2

Zaposleni koji učestvuje u štrajku ostvaruje prava iz radnog odnosa, osim prava na zaradu i naknadu troškova po osnovu rada, a pravo na obavezno socijalno osiguranje ostvaruje u skladu sa zakonom.

S obzirom na okolnosti, i činjenicu da ljudi često stupaju u štrajk upravo zbog neisplaćenih zarada, oduzimanje zarade za vreme štrajka ih zapravo demotiviše da stupe u štrajk. Pored toga, kako se navodi u Obrazloženju Platforme SSSV za pregovore o Zakonu o štrajku, „po ovom predlogu, prava zaposlenih  koji štrajkuju su umanjena još više u odnosu na postojeće zakonsko rešenje, jer oni sada neće imati pravo ni na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada“.

10. Štrajk vs. novi štrajk

Član 27

Za svaki novi zahtev ili u slučaju neispunjenja sporazuma iz stava 1. ovog člana, organizator štrajka donosi novu odluku o stupanju u štrajk.

Još jedna neprihvatljiva odredba odnosi se na član 27. po kojem je, u slučaju uvođenja bilo kojeg novog zahteva od strane štrajkača, kao i u slučaju neispunjenja sporazuma (čak i od strane poslodavca),  organizator štrajka obavezan da donese novu odluku o stupanju u štrajk. Novi štrajk onda naravno podrazumeva ponavljanje čitave ionako prekomplikovane procedure iznosa, što može dovesti do toga da radnici/ce, usled umora ili drugih razloga, odustanu od novog štrajka iako im nisu svi zahtevi ispunjeni ili poslodavac nije ispoštovao sporazum.

ŠIRI KONTEKST / ANALIZA

Ugroženost prava na rad - Štrajk kao zaštita prava na rad

Generalni javni diskurs štrajk tretira kao sredstvo za sputavanje razvoja privrede i ekonomije,  onemogućavanje stranih investicija, odnosno kao nužno zlo koje (nažalost) mora da postoji, ali bar može da se svede na prihvatljivu meru. Dodatno, štrajk je predstavljen kao privilegija razmaženih i lenjih radnika/ca i kao neka vrsta nepotrebnog ostatka iz socijalističkog režima. Napokon, on se tretira kao izraz jedne specifične interesne grupe u društvu, a ne kao oblik borbe radnika/ca, odnosno onih koji su pravi nosioci razvoja privrede i društva generalno.

U tom smislu, u javnosti se u potpunosti ignoriše šta institucija štrajka zapravo jeste i koja je njena suštinska uloga. Naime, štrajk ne predstavlja nekakvu privilegiju određene interesne grupe, već osnovni mehanizam odbrane onih koji su u trenutku potrebe za štrajkom na neki način već ugroženi ili oštećeni. Statistički gledano, u poslednjih par decenija na ovim prostorima, štrajkovi su gotovo isključivo organizovani povodom neisplaćivanja zarada, zloupotreba u procesu privatizacije ili zarad zaštite ekonomskih prava. Dakle, s jedne strane, štrajk predstavlja sredstvo borbe za ostvarenje minimalnih prava koja garantuje Zakon o radu, a s druge strane, on je jedino sredstvo kojim radnici/ce mogu zahtevati nešto što prevazilazi ovaj zagarantovani minimum. Takođe, sami radnici/ce su ključni i neizostavni proizvodni faktor čiji je položaj međutim strukturno ugrožen, jer su jedini od učesnika/ca u radnom odnosu čija egzistencija zavisi od mogućnosti da u njega uđu.

Štrajk radnika/ca vs. štrajk kapitala

Ako prihvatimo da je štrajk jedino sredstvo odbrane interesa radnika/ca, postaje značajna činjenica da se nameće baš ovako komplikovana procedura koja čak može dovesti u pitanje pravo radnika/ca da brane svoj interes.

Sa druge strane, kapitalisti sami formiraju ugovore o radu, s obzirom na to da su oni predstavnici potražnje na tržištu rada, „koje je uvek nedovoljno“, i samim tim su u poziciji da postavljaju uslove. Pritom, njihova poslednja mera je štrajk kapitala koji se ogleda u zatvaranju fabrika i odustajanju od postojećih investicionih planova. Ova mera ne podrazumeva nikakvu proceduru ili proveru koja dopušta da se ona izvede, već je u slučaju štrajka kapitala, država primorana da omogući sve uslove za nastavak investicija, odnosno prekid štrajka kapitala. Štrajk kapitala je uvek dozvoljen i ne postoji nikakva procedura koja se mora zadovoljiti da bi se dobilo pravo na njega, čak bi i eventualno predlaganje procedure bilo apsurdno jer postoji lična sloboda kapitaliste da ulaže ili ne.

Nasuprot tome, za radnički štrajk podrazumeva se postojanje procedure, odnosno, čitavog niza  birokratskih elemenata koji mogu biti do te mere nepristupačni ili nerazumljivi onima koji bi u štrajk trebalo da stupe i koji u krajnjoj liniji mogu dovesti do nemogućnosti organizovanja štrajka. Ako su radnici/ce čak i spremni da se suoče sa ovim poteškoćama i uđu u štrajk, postoje i zakonske odredbe na osnovu kojih se štrajk može proglasiti nelegalnim, a njegovi pokretači mogu biti krivično gonjeni.

Bitno je na kraju naglasiti da, iako je proizvodnja moguća samo uz učešće svih proizvodnih faktora (rada i kapitala), država ove faktore tretira krajnje nejednako. Dok u slučaju kapitala država ima zadatak da obezbedi sve potrebne uslove za njegovo učešće u proizvodnji, u slučaju rada, ona pred sebe postavlja zadatak da ispita da li radnici/ce imaju uopšte prava  da zahtevaju promenu uslova.

Demokratska uloga štrajka

Iz perspektive zakona, štrajk se posmatra kao jedan izolovani čin koji preduzima određena grupa radnika/ca zaposlenih u određenoj firmi, pri čemu povodi za štrajk u samom zakonu ostaju nedefinisani. Verovatno se velika kompleksnost i potencijalne poteškoće u organizovanju štrajka koje novi zakon uzrokuje opravdavaju upravo činjenicom da su ovi aspekti definisani tako labavo. Stiče se utisak da je Nacrt zakona pisan kao da postoji ogroman interes radnika/ca da zloupotrebe štrajk kao način borbe za svoja prava, u cilju ostvarivanja nekih drugih neprihvatljivih interesa.

Međutim, svedoci smo da najveći broj štrajkova organizovan u poslednjih bar deset godina, nije zahtevao poboljšanje uslova rada, već je bio reakcija na neisplaćivanje zarada ili nezakonitosti u privatizaciji. S obzirom na to, radnike/ce u štrajku bi pre trebalo posmatrati kao uzbunjivače, koji sopstvenim štrajkom ukazuju na potencijalne opasnosti, ne samo po sopstveno radno mesto, već po celokupno preduzeće, odnosno, privredu i društvo. Ukoliko bi se prihvatila ova perspektiva, Zakon o štrajku bi trebalo da pokretanje štrajka učini  jednostavnijim i pristupačnijim za radnike/ce, što bi za posledicu imalo povećanje transparentnosti i preventivnog potencijala u slučaju budućih sličnih zloupotreba.

Zaključak

Pogledajmo još jednom način na koji ovaj zakon menja proces ulaska u štrajk kroz koji radništvo mora da prođe. Umesto da radnici i radnice imaju slobodu da sami odrede vrstu štrajka u koji nameravaju da uđu, oni su primorani da se opredele za jednu od ponuđenih vrsta, čime su efektivno onemogućeni da štrajkuju na bilo koji drugi način. Čak i kada odaberu jednu od ponuđenih vrsta, oni nisu u mogućnosti da u štrajk uđu pošto u najvećem broju slučajeva minimum procesa rada koji oni, i u štrajku, moraju da obave nije određen. Da bi se to odredilo, oni u krajnjoj liniji moraju da iniciraju proces arbitraže i ukoliko neka od stranaka ne odabere arbitra na vreme, ulazi se u postupak u kome bi nadležna instanca trebalo da obavi pomenuti izbor. Kada se ovaj proces završi, radnici/ce i dalje nisu u mogućnosti da uđu u štrajk u pravom smislu, jer se tada automatski pokreće proces mirnog rešavanja spora. Tokom čitavog ovog procesa postoji pretnja da se pored svega ovoga štrajk proglasi nezakonitim. Kao što je već više puta naglašeno, situacija u kojoj radnici/ce razmišljaju o ulasku u štrajk je ona u kojoj su sve druge opcije iscrpljene.

Iz toga je vidljivo da sa ovim Zakonom, više nije reč o socijalnom dijalogu ili traženju načina da se napravi najbolji mogući kompromis između zaposlenih i poslodavaca, iako se to postavlja kao cilj koji novi zakon treba da ostvari. Osnovna tendencija ovog zakona jeste pokušaj da se prenese i uveća organizacioni teret započinjanja štrajka na zaposlene.

Donošenjem ovog zakona, država stavlja pritisak na radnike/ce da ulažu energiju u sprovođenje ispravne procedure koja će osigurati da njihov štrajk uopšte bude zakonit (otud ne čudi velika podrška ovoj verziji zakona od strane Unije poslodavaca Srbije), umesto da se bavi razlozima zbog kojih radnici/ce započinju štrajk i učini kanale komunikacije sa radnicima/cama protočnijim.

Povrh svega toga, resursi i energija se ulažu u mere poput onih vezanih za mirno rešavanje spora, potpuno ignorišući činjenicu da je štrajk siguran znak da su sve druge mogućnosti iscrpljene. Ovim zakonom prvenstveno su pogođeni zaposleni u javnom sektoru, s obzirom na izmene u vezi sa delatnostima od javnog interesa, a možemo očekivati da će upravo njihova prava biti na udaru, s obzirom na najavljene mere štednje i dodatnu privatizaciju javnih preduzeća. Iako se planirane privatizacije, u kontekstu mera štednje, prezentuju kao način da se prekine sa ranijim zloupotrebama i neefikasnošću, nemamo ni jedan razlog da verujemo da one neće predstavljati novu priliku da do sličnih zloupotreba dođe. Upravo u tom kontekstu, olakšana mogućnost radnika/ca da stupe u štrajk može da predstavlja dobru sigurnosnu meru da se to ne dogodi.