Beton br.141
Petak 09. novembar 2018.
Piše: Redakcija Betona

O ljubavi i ostalim demonima


U prilogu televizije N1 građanka Stojanka Veljković iz Boljevca požalila se da je oštećena prilikom nadoknade za korišćenje njenog poseda za izgradnju dela autoputa Surčin-Obrenovac. Ona tvrdi da je oštećena na dva načina. Iako je na svoje zemljište plaćala porez za gradsko-građevinsko, u ponudi je nejno zemljište navedeno kao poljoprivredno. Takođe tvrdi da je „na rešenju kojim ona navodno pristaje na tu ponudu neko falsifikovao njen potpis“.
Sledi tekst priloga sa sajta ove televizije:
U svojoj izjavi Stojana Veljković navela je i da je ljuta na ovu vlast za koju je glasala, da voli predsednika Vučića, ali da više nema poverenje u njega. Posle priloga N1, reagovao je i predsednik Srbije. Kako nam je Stojana Veljković potvrdila u telefonskom razgovoru, Vučić ju je lično pozvao, a rano jutros posetili su je i direktor Puteva Srbije Zoran Drobnjak, kao i predsednik opštine Surčin. Njima je, kaže, predsednik Vučić rekao da reše njen problem, a njoj da su ga, citiramo, njene reči jako dirnule. Stojana kaže da su nadležni iz opštine Surčin priznali svoju grešku i da će u saradnji s Poreskom upravom rešiti njen problem, te da će biti pravedno obeštećena.“

Šta smo naučili iz ovog slučaja?
Najpre o proceduri: kako Putevi Srbije sastavljaju ugovore koje nude građanima preko čijih imanja treba da prođe autoput. Sudeći po iskazi osobe koja se smatra oštećenom, namena zemljišta je promenjena, čime mu je oborena cena, dok je njen potpis na ugovoru falsifikovan. Dakle, reč je o prevari i krivičnim delima.
Onda o političkim preferencama osobe koja se smatra oštećenom: ona i njena porodica su pristalice vlasti i predsednika Vučića. Ali, kaže da posle doživljene nepravde, više nema poverenja u predsednika. Dejan Ilić sadržaj iskaza ove osobe posmatra kao deo žanra tzv. usrdne molbe. Ove molbe se upućuje vladaru a ne sudu i u njima se molioci predstavljaju takvim (moralnim i čestitim) da zaslužuju vladarevu milost uprkos onome što su učinili. Istina, građanka iz Boljevca nije prestupnik već oštećena osoba, pa ne traži milost već pravdu, odnosno žali se na nepravdu. Drugi momenat razlike je taj što ona ne šalje molbu najmoćnijoj političkoj figuri u Srbiji (osobi koju je volela pa se u nju razočarala ili izgubila poverenje), već o tome javno govori u prilogu jed(i)ne nezavisne televizije koja ima nacionalnu frekvenciju.
Saznajemo potom o gledateljskim sklonostima predsednika Srbije i o uticaju nezavisnih medija. Predsednik prati medije koji mu nisu naklonjeni? Ne treba brzati sa zaključkom. Bilo da je predsednik gledao direktno vesti na ovoj televiziji ili mu je neko skrenuo pažnju, on je odlučio da reaguje, pokazavši bolećivost svoga srca. Osoba sklona cinizmu zaključila bi: eto čemu služe nezavisni mediji. Da najmoćnijem političaru u zemlji javno skrenu pažnju na marifetluke sistema, koji on, kako tvrde osobe iz prvog ešalona njegove stranke, poznaje u dušu, kao i svakog čoveka u tom sistemu. („Aleksandar Vučić je čovek koji svakodnevno bolje zna i ima uvid u rad svakog od nas pojedinačno nego mi sami.“ Zoran Babić, direktor Koridora Srbije, 23. 10. 2018.)
lakrdijaš U seni Kneza Lazara i Dušana Silnog (koji se ne vidi) Fotomontaža: Mrtvi albatrosi
Na stranu agramatičnost i poltronstvo ove izjave, koja takođe predstavlja jedan ustaljeni žanr izjava političara iz vladajuće stranke, ovakvim panigiricima javno se demonstrira vid ljubavi prema vladaru. Neumerena pohvala performativni je čin privrženosti i vid zakletve, vezivanje vlastite uz sudbinu vladara kome se iskazuje odanost veličajući ga, deo samorazgolićujućeg rituala koji pripadnici vladajuće političke kaste, voljno ili simulantski, moraju da obave jer je taj ritual implicitni deo njihovih stranačkih obaveza. Budući da isključivo svojoj stranci i vlasti duguju svoj trenutni položaj i nagli uspon u profesionalnoj karijeri, bez čega bi tavorili u zasluženoj palanačkoj anonimnosti, njihovi ponizni hvalospevi vođi predstavljaju sredstvo uspeha i samoodržanja, dok su sa druge strane cement koji interesnu zajednicu, kakva je stranka na vlasti, drži na okupu. Sve dok se vođa slavi i veliča, dobro je. Nevažno da li to čine pripadnici više stranačke hijerarhije, armija anonimnih botova ili, što je naročito važno, obični birači, koji to obično čine iz iskrene privrženosti, ali iz interesa.
Sada dolazimo do toga zašto je predsednik reagovao kako je reagovao, kao apsolutni vladar koji izlazi ne samo iz svojih ustavnih ovlašćenja predsednika Srbije, nego i izvan standarda ponašanja predstavnika izvršne vlasti u savremenim demokratskim društvima. Kao što je i Dejan Ilić u svom tekstu podsetio, predsednik omogućava lečenja, utiče da se asflatiraju zabačeni putevi, pa evo i posreduje u tome da se jedna eksproprisana parcela pošteno isplati. Zašto to Vučić čini? Razume se: zbog ljubavi. I to nije ironičan odgovor. Ljubav koju prema njemu oseća običan birač ne sme biti poništena, jer se njegova autoritarno populistička vlast i zasniva na ljubavi „malih ljudi“ ili običnih birača. Da li bi predsednik reagovao na izveštaj nesklone mu televizije da osoba koja se smatra finansijski zakinutom i grubo prevarenom nije njegova pristalica? Strepnja nam je, kao i uvek, jača od nade da bi to uradio. Ipak, u toj hipotetičkoj situaciji, ne bi trebalo potceniti ni propagandni efekat takve poruke: predsednik pomaže i one koji ne glasaju za njega. Što, razume se, ni za milimetar ne bi pomerilo zaključak da takvim postupcima predsednik (p)ostaje grobar demokratije.
S druge strane, zašto obični građani svoje probleme adresiraju, posredno ili direktno, na predsednika a ne na nadležne institucije? I tu je odgovor samorazumljiv. Zato što u institucije nemaju poverenja, i zato što nemaju para i živaca da se u institucijama izbore za svoja prava i svoj legitimni interes. Zapravo, građani su racionalni. Ako se stvari mogu završiti pouzdano i relativno brzo preko poznanika, korupcija je rizik koji se rado prihvata. U tom kontekstu iznošenje svog slučaja putem medija, neka vrsta javne molbe kao vapaja za intervencijom „viših sila“, predstavlja poslednje sredstvo, uglavnom bezuspešno, posle kojeg sledi mirenje sa situacijom, odnosno život sa posledicama nepravde.
Zanimljivo je da autoritarni predsednik Vučić, bolećivog srca i sklon ispravljanju nepravdi, nije dobro prošao u istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (KOMS). Sa ocenama od 1 do 5, pre predsednika su se kotirali: vojska, na prvom mestu (sa ocenom 3,3), potom i crkva (2,5) i policija (2,2), dok je milosrdni predsednik dobio svega 1,8. Istina, ostavio je iza sebe i Vladu i skupštinu. Pa, vreme je da se založi da neki od studenata ispod crte dobiju mesto u domu ili da se svakog dana u studentskoj menzi služi ruska salata i bečka šnicla.
I na kraju – sve je dobro kad se dobro svrši. Građanka Veljković iz Boljevca je telefonom razgovarala sa predsednikom Srbije, na noge su joj došli direktor Puteva Srbije i predsednik opštine Surčin, pa će valjda i slučaj „pravednog obeštećenja“ biti pozitivno rešen. (A možda to bude i početak jednog divnog prijateljstva). Ali šta ćemo sa onima koji su sastavili prevarni ugovor i falsifikovali potpis? Oni su nekako pali u senku munjevite&pravdonosne predsednikove akcije. Po svoj prilici, recept predsednikove intervencije glasi: pravda za oštećene (moje) birače, milost za falsifikatore iz državnih institucija. Pa vuci siti i biračke ovčice na broju.
Sem ako predsednik ne čita i sajt Betona. U tom slučaju: falsifikatori, berite kožu na šiljak.
Armatura arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.