Samo što su prevremeni parlamentarni izbori raspisani a mi već znamo šta će u njima biti najlepše – to što će predizborna kampanja trajati kratko. Taman koliko i ona za gradske izbore, skoro kao da su naprednjaci imali u vidu da im treba logistička podrška za nastup njihove „legije stranaca“ i isluženih apartida koji vode Beograd u tzv. privremenom veću. I lepo se predsednik Srbije bez partijske knjižice izjasnio protiv biračke neutralnosti: to što sam predsednik svih građana, ne znači da su mi sve stranke iste. Jasno i bistro ko bajčetinska mučenica, predsednik svih građana ostaje bivši predsednik sa stiropora, sada najjače političke stranke koja će otkinuti, brale, bar, brat-bratu, 150 mandata. A sa tim, doista, „nešto možete da uradite“, poručio je predsednik svih (svojih) svojoj bivšoj partijskoj deci, koju i dalje nosi u srcu. Kod dobrih očeva srce proradi u pravom trenutku i zbaci sa sebe kostret mrske neutralnosti – ah, pa zamislite me u nekadašnjem kostimu Borisa Nejakog kako kohabitiram sa nenaprednim premijerom. Što su puste sanje koje će se retko koja kladionica usuditi da metne na svoju listu, makar bio astronomski koeficijent. Jer cilj ovih izbora, kaže ti jasno, brale, precednik, jeste da Vučić bude premijer. Što mu je ovaj okruglo aktuelni, od danas u ostavci, ponizno nudio, al najmoćniji ni da čuje, jer, veli, zafaljuje se na ponudi i poklonu se u zube ne gleda, al neće bez izbora. Hajde da se testiramo, veli PPV, od danas u kampanji za PM, nek se oči sjaje, hajmo na izbore pa da me pošteno izaberete.

                                                                                                   Neka igre počnu!

Ali, cilj izbora nije samo to, da najmoćniji čovek zadobije i formalne insignije najmoćnijeg. To, zapravo, nije ni najveći problem Srbije danas, ma koliko teza o „puzajućoj diktaturi“ delovala tačno, za neke i primamljivo. Najpre, pod uslovom da se nastavi trijumfalni izborni niz naprednjaka, cilj je kurtalisati se stranke partijskih barona koju predvodi čovek hiljadu izjava i hiljadu poza, u zavisnosti od toga kako vetar duva, koji je, smatraju mnogi, prethodnim statusom „premijera na kredit“ dosegnuo vrhunac svoje karijere. Do vrhunca je došao, ne zaboravimo to, dvostrukim izigravanjem dogovora, najpre sa tim istim naprednjacima u dresovima radikala i DSS-om a potom i sa pompeznim Tadićevim demokratama. Te bi njegovo zglajznuće u opozicionu anonimnost ili najavljeno (trik?) povlačenje iz politike bilo orošeno parfemom poetske pravde. Umesto lažnih socijalista, vazda populističkih socijal-nacionalista, SNS će na lepak vlasti nahvatati neke patuljastije forme domestik političkih ljubimaca. Neke će nagurati na izbornu listu – poput notornog Velje neću-da-ti-rušim-nelegalnu-vikendicu-predsedniče-i-tebi-sine-predsednikov-iako-me-zakon-na-to-obavezuje Ilića ili novouzraslog Rasima Ljajića (H)aškog, a o se-pe-ou, stranci ravnogorski doslednih i evrointegracijski prosvećenih sklonosti da i ne besedimo, uz prstohvat nekih manjina da začine multi-multi čorbu. Da bi u finalu, uz tabloidne fanfare, kad Čedomir Jovanović Topić, uzevši ski zalet sa Himalaja, preskoči cenzus, pala vlada ko namalana za teške reformske poteze.

I taman što je predsednik, došavši od kazana sa placa, potpisao ukaz o raspuštanju skupštine Srbije (jà miline) i odluku o raspisivanju vanrednih parlamentarnih izbora, krenuše u nebo baloni, al ne oni, baloni, meteorološki, nego medijski: izvesni sredovečni Višnjičanin, građanin seoske kolonije, pod geslom „Kasno za početak, prerano za kraj“ pokrenuo je demokratsku osvobodilnu frontu protiv mrskog tiranina (a za približavanje istom, kao nosiocu vlasti, jer bez vlasti nema dobre politike, rekao je Maks Veber. Dobro, ako i nije rekao - pomislio je. A ako nije rekao on, sigurno je rekao Makijaveli). Istina, pritom, kaže poruka na balonu, nije vratio počasnu partijsku knjižicu. I tek što je demantovao vest a već su se na poruku odazvali regionalisti svih fela: vojvođanski i mačvanski, čekaju se oni ekspertski ujedinjeni. Njima nasuprot podmazuje se teška artiljerija pravog demokratskog bloka, DS-a, stranke-amebe koja se vazda množila deljenjem, Nove (ne televizije nego stranke) i neovisnih pojedinaca Žarka bez stranke Koraća, Vesne slušaj-vamo-glasaj-tamo Pešić i drugih belih i prekriženih listića, elektoralne konceptuale i apstinentske mahale. Istina, i tu je podosta nepoznanica – ako je Džugašvili za rimskog namesnika pitao na koliko bataljona računa pod svojom komandom, zanimajući se samo za one zemaljske, za demokrate važi pitanje ne u koliko kolona nastupaju na izborima, već sa koliko petih kolona idu u susret 16. martu. Ako je za postarijeg džentlmena bonvivanskih navada jasno da mu je poraz stranke miliji od pobede, šta će, tako je popunio tiket, nije baš jasno kakav je interes Šutanovca mi-gradimo-pored-hrama-hram-gradi-nas ili Bojana I-dalje-sam-premijer-makar-bez-statuta Pajtića. No, demokratija se saginjati neće, u borbu protiv tiranije krećemo mesec i po dana ranije.

                                                                                                     Izbori se za izbor!

Eve vi ga sad, drsko se kezi sudbina biračima u lice, ne valja vam Dačić, pa taj se više puta rukovao sa Tačijem Zmijom nego sa Mrkonjićem i Obradovićem zajedno, ne valjaju vam ni Vučić ni Dačić a oni održali prvu međuvladinu konferenciju sa EU, ne Valja vam Vučić kad hapsi dilere za pola kila belog i kesicu džointa, ni kad lomi brave po tabloidnim stupcima i satiričnim karikaturama, ni kad povlači izmene Zakona o radu, ni kad bratimi arapski kapital sa ruskim gasom i evropskim integracijama, ništa vam ne valja, o grobovi srpski, što bi reko onaj novi nekontroverzni svetac. Pa šta ako su zaustavili reforme ili se tek na osnovu usmenog dogovora očekuje od Emirata priliv 3 milijarde dolara, kao što zlobno piše ex-ministar Radulović? Pa šta ako su mediji, i levi i desni, pod najjačom kontrolom od 90-ih naovamo a medijski linč tabloida tutnji po nenaprednim snagama nesmanjenom žestinom? Pa šta ako pozovu crnogorske Srbe u Đukanovićev zagrljaj a onda skoknu u Kamengrad i kod Dodika? Pa šta što se nisu pokajali za svoj genocidni nacionalizam iz 90-ih niti ih briga za reformu obrazovnog sistema i kulturnog modela, jer Ravna gora, incestuozno začeta u prethodnom vaktu, pobediti mora i nadalje? Pa šta što privreda i dalje živi od subvencija i kredita, javna preduzeća poput EPS-a pljačkaju građane računima za struju, što se partijsko zapošljavanje nastavilo dok polovina mladih glavinja između nezaposlenosti i huliganizma...

Ima li onda izbora? Da, ima, između neprosvećenog apsolutizma i dominacije kadrovski devastirane, autoritarno disciplinovane i alave partije naprednjaka i političke ravnoteže dva bloka, vladajućeg i opozicionog. To je jedini izbor. Gotovo da je sigurno ko će pobediti, samo je pitanje sa kojim procentom i kog će političkog patuljka primiti u vladarsku postelju.

Ali, ko zna, glasačka lopta je okrugla i igra se do poslednjeg zvižduka izborne komisije 16. marta.

Na sreću vam početak, poštovani čitaoci, još jedne serije martovskih etida (etida – fr. etude, lat. Studium; muz. studija, komad za tehničko vežbanje, naročito za uvežbavanje prstiju). Prstiju i mozga...

ps

Imamo i prvu (dobrovoljnu) žrtvu raspisanih izbora. Ni pun dan od objavljivanja ovog teksta a Boris Tadić je podneo ostavku (četvrtak, 30. januara), unevši još više pometnje u razumevanje ovog teksta, kao i praćenje predstojećeg izbornog procesa. DS je ostao bez svog počasnog a da li će neka nova predizborna koalicija dobiti svog ad hoc lidera, videćemo.

"Vidimo se u nekom drugom filmu", samocitirao se pred novinarima dabl bivši predsednik zemlje i stranke. Nikako da počne taj drugi film...