Sreda 01. mart 2017.
Piše: Radivoj Radić

Zašto voliš ANU, a ne voliš SANU?

Odgovor na tekst Aleksandra Pavlovića: „Zašto kažeš Ana a ne misliš na Malkolma“

 


U osvrtu na moju najnoviju knjigu „Klio se stidi: protiv zlostavlјanja istorijske nauke“ (Bgd 2016), Aleksandar Pavlović mi zamera što sam osim o tzv. srpskoj autohtonističkoj školi, koja istrajava na ideji „Srbi narod najstariji“, pisao i o knjizi Ane di Lelio „Bitka na Kosovu u albanskom epu“ (Bgd 2010) i na taj način ih stavio u isti koš. Pri tom je pomenuo i moju prethodnu knjigu slične tematike „Srbi pre Adama i posle njega“ (Bgd 2003, 2005, 2011, 2015) za koju nije izneo nikakvu primedbu.

Upadlјivo je da Pavlović nije pažlјivo pročitao podnaslove mojih knjiga koji su precizniji od njihovih metaforičkih naslova. Tako ispod naslova „Srbi pre Adama i posle njega“ stoji „Istorija jedne zloupotrebe: Slovo protiv ‘novoromantičara’“ što jasno podrazumeva da će reč biti o srpskim pseudoistoričarima i tzv. autohtonističkoj školi. Međutim, ispod naslova „Klio se stidi“ stoji znatno širi i sveobuhvatniji podnaslov „Protiv zlostavlјanja istorijske nauke“, jer, na žalost, dobro je poznato da istorijsku nauku ne zloupotreblјavaju samo tzv. autohtonisti. Ishod takvog pristupa bio je da je u knjizi svoje mesto „našao“ i ne mali broj pojedinaca sa akademskim zvanjima, a to se i njenim ovlašnim čitanjem lako može proveriti. Tu heterogenu kohortu glavnih likova moje knjige povezuje nepoznavanje istorijskih činjenica i neupućenost u metodologiju istorijske nauke.


Kada je u pitanju italijanska autorka Ana di Lelio, „sociološkinja, novinarka i politička analitičarka“, na više primera sam pokazao njeno neznanje i zavađenost sa istorijskom metodologijom. Međutim, Pavloviću se očito nisu svidele moje ocene o istorijskoj dimenziji njene knjige, te je pregao da po svaku cenu odbrani ono što se odbraniti ne može. Stekao se utisak da je svaku primedbu koju sam uputio gospođi di Lelio doživeo kao ličnu uvredu. Prosto je dirlјivo sa kakvim se gorlјivim pokrovitelјstvom uživeo u ulogu zaštitnika njenog „lika i dela“, a sve umotano u tobožnju nepristrasnost. Pavlović je zaklјučio kako je njena studija „jedan folklorističko-etnološko-antropološki uvid u albansku tradiciju“, što ja nisam ni osporavao, niti sam u svome osvrtu o toj dimenziji knjige raspravlјao. Pisao sam isklјučivo o njenom frapantnom nepoznavanju istorijskih činjenica, o silesiji pogrešaka i nonsensa i trapavoj argumentaciji koja je na njima počivala. Jednom rečju, kada je poznavanje srednjeg veka u pitanju i istorija jugoistočnih delova Balkanskog poluostrva gospođa di Lelio „ne zna ni dve unakrst“.


U pomanjkanju snažnijih argumenata, međutim, Pavlović je proizvolјno i konfuzno posegao za zaklјučkom kako knjigu nisam razumeo što sam protumačio kao šalu sa razlivenom poentom. Ponavlјam, moja kritika bila je isklјučivo usmerena na autorkino nepoznavanje istorijskog jezgra Kosovske bitke, njene predistorije i potonjih posledica.


Pavlović je u prilog svojih paučinastih tvrdnji izneo šest navodnih dokaza koji pokazuju tobožnju neutemelјenost mojih diskvalifikacija, tako što je uporedo dao moj, a potom i tekst gospođe Ane di Lelio.


Počeću od „prigovora“ br. 3, za koji i sam Pavlović velikodušno naglašava da je ispravan. Gospođa di Lelio izričito tvrdi da je albanski velikaš „Teodor Muzaka svakako bio jedan od vlastelina koji su pripadali hrišćanskoj koaliciji i poginuo je u boju“ (str. 32). U mom komentaru ove tvrdnje jasno i nedvosmisleno sam pokazao da je Teodor Muzaki (dakle ne Muzaka, kako piše di Lelio i olako preuzima Pavlović!) bio živ i zdrav do 1412. godine. Taj Teodor Muzaki je zbilјa „čudo prirode“ jer, iako mrtav (poginuo na Kosovu 1389. g.), podiže crkve i kao albanski velikaš deluje još više od dvadeset godina posle glasovite bitke. Kako se ozbilјno može shvatiti neko ko napravi ovako početničku i pacersku grešku? To bi bilo isto kao kada bi se tvrdilo da je Josip Broz poginuo na Sutjesci 1943. godine, a znamo da je poživeo do 1980. godine. Stručnjaci, dakle, znaju (a Ana Di Lelio, očigledno, ne zna!) da Teodor Muzaki nije poginuo na Kosovu nego da je bio živ do 1412. godine. Uzgred, stvari treba nazvati pravim imenom: to nije neopreznost, kako nežno, kako i dolikuje plemenitom zaštitniku, zabašuruje Pavlović, to je neznanje! Pardon – to je grubo neznanje koje eklatantno pokazuje Ana di Lelio!


Izrečeno u odbranu „prigovora“ br. 3 automatski obara „prigovor“ br. 4 u kome Pavlović citira rečenicu gospođe di Lelio gde ona dovodi u sumnju osmanlijske izvore o učešću pojedinih albanskih velikaša u bici na Kosovu. Mislim da i Pavlović mora da se složi sa činjenicom da nije moguće da na str. 32 knjige gospođe di Lelio Albanci učestvuju u bici, a na str. 33 ne učestvuju. „Ne zna desnica šta radi levica!“. Međutim, oni koji očekuju da je ovde kraj ovog „uzimala davala“, ovog „hoće biti, neće biti“, ove, dakle, vratolomne činjeničke akrobatike – grdno se varaju. Di Lelio nastavlјa tragikomičnu igru žmurke jer na str. 74 opet ističe da su Albanci učestvovali u bici na Kosovu! Naučna istina je odavno poznata – Albanci nisu učestvovali u bici na Kosovu! Ako gospođa di Lelio ne veruje srpskim istoričarima (Mihailo Dinić, Sima Ćirković, Rade Mihalјčić, Bogumil Hrabak i drugi), neka pogleda stavove jednog hrvatskog istoričara (Franjo Rački) ili, još bolјe, engleskog vizantologa Donalda Nikola, koji je bio najbolјi poznavalac albanske istorije 14. i 15. veka (u spisku literature ona čak i navodi jedan od njegovih radova).


Činjenica da Albanci nisu učestvovali u bici na Kosovu u priličnoj meri obesnažuje njihovo uvreženo shvatanje da je Miloš Obilić bio Albanac („prigovor“ br. 5). Gospođa di Lelio to oprezno i kaže, ali odmah, u istoj rečenici (za svaki slučaj!), veli da „ne postoje ni dokazi koji potrđuju njegovo (Miloševo) srpsko poreklo“ (str. 14). U dalјem tekstu ona nas podučava da „sve do 18. veka njegovo ime se čak nigde ne pominje; ono je izmišlјeno“ (str. 44) i, naravno, odani Pavlović joj bezrezervno veruje. I ovo je takođe primer potpunog neznanja i, kako bi psiholozi rekli, paradigma tzv. Daning-Krigerovog efekta, odnosno pojave da lјudi koji malo znaju a toga nisu svesni, o svom znanju i sposobnostima imaju visoko mišlјenje.


Ime Miloš, jasno i nedvosmisleno, navodi već Konstantin Filozof u Žitiju despota Stefana Lazarevića, sastavlјenom između 1433. i 1439. godine, dakle, u prvoj polovini 15. veka. To znaju ne samo studenti, nego i vrapci, ali ne i „svetski“ stručnjak Ana di Lelio koja, više je nego očigledno, nije ni čula za Konstantina Filozofa. Gde je tu, pitamo se mi, znalac Pavlović? Da nacrtamo: između datovanja koje predlaže di Lelio (18. vek) i dokazanog prvog pomena imena Miloš (prva polovina 15. veka) zjapi hijatus od čitava tri stoleća. Toliko o upućenosti Ane di Lelio.


U „prigovoru“ br. 1 i 2 zamereno mi je što tvrdim da je autorka o istorijskom kontekstu bitke na Kosovu pisala pristrasno, a kao dokaz da je bilo suprotno navedene su njene reči iz predgovora: „Cilј nije suprotstavlјanje albanske tradicije srpskoj; cilј je upoznavanje obeju tradicija i njihovo prihvatanje onakvih kakve jesu ...“. Moram da naglasim da je ovde A. Pavlović postupio prilično lakoverno i pomešao značenja dveju reči. Navedeni tekst nije nikakav dokaz nego samo obećanje (namera, opšte mesto svih sličnih predgovora, „časna pionirska“, izlizana floskula, „sanak pusti“, „ludom radovanje“, literarna kovrdža itd.), i to obećanje koga se gospođa di Lelio nije držala, što se vidi i iz prethodnih primera, a u šta se vrlo lako može uveriti svako ko pročita njenu studiju.


I, naposletku, u „primedbi“ br. 6 mi se zamera što sam naveo kako di Lelio prihvata tezu jednog albanskog autora (Ćerići) u kojoj se kaže da su Srbi primili hrišćanstvo tek u 12. veku (a primili su ga u 9. veku, oko 870. godine, što znaju i naši učenici osnovne škole). Opet je, gle čuda, posredi „promašaj“ od tri veka. Čini se da su za Anu di Lelio, a, sva je prilika, i za njenog branitelјa A. Pavlovića, tri stoleća, zapravo, sitnica, malenkost, quantité néglieable! To bi bilo isto kao kada bi neko u budućnosti tvrdio da je vožd Karađorđe podigao Prvi srpski ustanak 2104, a ne 1804. godine.


Pavlović nastoji da je odbrani tako što kaže da taj podatak iznosi Ćerići a ne Ana di Lelio. Problem je u tome što di Lelio zdušno, bez otklona i tračka sumnje, prihvata Ćerićijevu argumentaciju i ne primećuje grubu grešku. O pokušaju da se ta gruba greška ispravi ili bar na nju ukaže, naravno, nema ni reči. U nastavku, pomenuti Ćerići navodi još jednu nebulozu kada govori o hrišćanstvu koje je „u apostolsko vreme prenošeno širom ‘albanske zemlјe’“. Oprezno pitam Anu di Lelio, koja prihvata Ćerićijevo tvrđenje, a može da joj pomogne i Pavlović, šta se podrazumeva pod „albanskom zemlјom“ u apostolsko vreme, dakle u središnjim decenijama 1. veka, a u svetlosti egzaktne istorijske činjenice da se albansko ime i Albanci prvi put u izvorima pominju tek u 11. veku (vizantijski istoričar Mihailo Atalijat, 1043. g.), dakle čitavih hilјadu godina posle apostolskih vremena? Istovremeno, ne mogu a da ne navedem jednog od srpskih pseudoistoričara koji tvrdi da su u 6. veku pre n. e. Persijanci prešli preko srpskih zemalјa. I iz tog razloga, između ostalih, Ana di Lelio i pomenuti srpski pseudoistoričar, dva zrna graška u istoj mahuni i „duhovni blizanci“, našli su se u mojoj knjizi „Klio se stidi“. Ne znam kakva je tu Pavlovićeva uloga!? Teši me pomisao da valјda on zna.


I, ispostavilo se, od šest Pavlovićevih „prigovora“, poput „deset malih crnaca“ Agate Kristi, na kraju ne ostade ni jedan! Mislim da bi posle ovoga gospođa di Lelio potišteno poručila A. Pavloviću: „Bolјe bi bilo da me niste branili!“.


Nevolјa je u tome što je knjiga Ane di Lelio objavlјena na engleskom i što će je anglosaksonska publika, kao i svi oni koji znaju engleski, čitati kao verodostojnu i što će iz nje shvatiti da su se na Kosovu borili Albanci (što Srbi „nepravedno“ negiraju), da je Muratov ubica bio Albanac (a ne Srbin), da su Srbi primili hrišćanstvo tek u 12. veku, a Albanci još u „apostolsko vreme“, što će, dakle, steći iskrivlјenu i netačnu sliku o kompleksu istorijskih događaja vezanih za Kosovsku bitku i njene posledice.


U drugom delu svog teksta A. Pavlović mi je zamerio što umesto kritike knjige Ane di Lelio kritici nisam podvrgao knjigu Noela Malkolma (Kosovo. Short History, 1998). Ovakva reakcija me je podsetila na pisamce jednog prostodušnog i benignog čitaoca „Novosti“ u kojima je, pre nekoliko godina, objavlјivan moj felјton o nekim segmentima vizantijske civilizacije. On me je upitao: „Dobro, sve je to u redu, ali zašto niste pisali o Vuku Brankoviću!“ O tome šta ću pisati isklјučivo odlučujem sam, pa mi niko, a pogotovo Pavlović, to ne može propisivati.


Ipak, moj odgovor na postavlјeno pitanje je jednostavan, a siguran sam da ga zna i svako ko je bar malo upućen u zbivanja koja su pratila pojavu Malkolmove knjige (pa i sam Pavlović!). Odgovor na njegovu knjigu već je poodavno dala grupa eminentnih istoričara, a pod kupolom SANU i Istorijskog instituta. Uz to, knjiga-odgovor objavlјena je i na engleskom, pa bi pisati o Malkolmovoj knjizi značilo, metaforički rečeno, kucati na otvorena vrata. Za razliku od Malkolmove knjige, studiji Ane di Lelio niko nije posvetio pažnju.


Pavlović sa neprikrivenom ironijom navodi kako o SANU pišem uvek pozitivno i kako kažem da je „naša najuglednija ustanova“. Ako nisam u pravu, a možda i nisam, neka mi on kaže koja je ustanova kod nas uglednija od SANU?


U nastavku, Pavlović i sam priznaje da je Radić pisao o skupu održanom u svečanoj sali SANU na kome su učestvovali svi prvoborci tzv. srpske autohtonističke škole što je bio pravi skandal („Klio se stidi“, str. 127–131). Ne verujem da se to pisanje svidelo pojedinim članovima SANU, ali podvlačim činjenicu da, koliko mi je poznato, niko sem mene nije imao hrabrosti da progovori o tom „incidentu“. Izuzimam, naravno, same „autohtoniste“ koji su u svojim opskurnim glasilima slavodobitno i trijumfalno najavili konačnu pobedu nad omrznutom zvaničnom „bečko-berlinsko-vatikansko-nordijskom“ izdajničkom školom.


Priznajem da sam u prvom trenutku (ali, ponavlјam, samo u prvom trenutku!) bio unekoliko zatečen netrpelјivošću i omrazom prema SANU koje su pokulјale iz Pavlovićevih rečenica. Već u drugom trenutku, međutim, shvatio sam „odakle vetar duva“.


I, na samom  kraju, Pavlović u jednom galimatijasu u istu ravan dovodi i autohtoniste, razne somnabule i akademike SANU, zamerajući mi što ne pišem i o ovim poslednjim. Moj odgovor je sledeći: „Pisaću o akademicima kada budu pravili činjeničke i metodološke greške kao što ih pravi Pavlovićeva štićenica Ana di Lelio!“

Štemovanje arhiva

2017.

2015.

2014.

2013.

2011.

2009.

2008.

2007.