Beton br.141
Četvrtak 01. februar 2018.
Piše: Aleksandar Novaković

OSVETA NA JUŽNJAČKI NAČIN

O filmu Three Billboards Outside Ebbing, Missouri reditelja Martina McDonagha

 


Prošlogodišnji film Tri bilborda pored Ebinga, Misuri Martina MekDone, slavnog irskog dramskog pisca srednje generacije (Lepotica iz Linejna, Sakati Bili sa Inišmana, Poručnik sa Inišmora, Jastučko), koji se ostvario i kao kvalitetan filmski reditelj (U Brižu, Sedam psihopata, Six Shooter), jeste film koji estetski i dramaturški predstavlja spoj njegovih prvih dramskih komada i nove kinematografske, američke faze koju je započeo sa Sedam psihopata. Naime, varošica Ebing bi, uz nekoliko sitnijih korekcija, mogla lako da se pretvori u neku zabit na zapadu Irske ili u mestašce na ostrvima Inišman, Inišmor ili Aran. Razlog nije samo toliko u raspričanosti, alkoholu i sentimentalnosti, svađama sklonim meštanima koji obitavaju u zelenim brdima (gde je MekDona očigledno našao paralelu između Iraca i žitelja američkog Juga) već i u specifičnim, crnohumornim situacijama koje nastaju iz njihovih međusobnih zavada. Dijalozi junaka Tri bilborda jesu karakteristični za MekDonine rane komade: brzi, nabijeni, surovo iskreni, puni uvreda, koji deluju, uprkos svojoj konciznosti, pozorišno. S druge strane, dijalozi obiluju etničkim , naročito rasnim uvredama (čega u irskoj fazi ima mnogo manje), a radnja vrca od nasilja baš kao i u Sedam psihopata. 


arts_film1-1-820fecedcd978ae6


TEŠKA ISTINA


O čemu se radi u filmu? Mirna zaparložena palanka Ebing postaje poprište prljavog sukoba “lokalaca” nakon što vlasnica prodavnice suvenira, Mildred (igra je Franses MekDormand koja je svetsku slavu stekla ulogom policajke u Fargu Itana i Džoela Koena) iznajmi tri bilborda i na njih postavi poruke koje prozivaju policiju Ebinga i šerifa Viloubija (Vudi Harelson) za traljavu istragu silovanja i ubistva njene ćerke. Ugledni ljudi Ebinga kritikuju Mildredinu odluku. Nju posećuje rimokatolički sveštenik koji je moli da skloni natpise sa bilborda jer su uvredljivi za pastvu, a naročito za samog šerifa koji je častan čovek. Učenici i nastavnici škole koju pohađa Mildredin sin smatraju njen čin delom neuravnotežene osobe koja podseća grad na tragediju koju svi žele da zaborave. Policajci idu toliko daleko da hapse sve Mildredine prijatelje, ne bi li je tako naveli da promeni mišljenje. Najnasilniji od svih policajaca, originalni momma’s boy Dikson (Sem Rokvel), baca kroz prozor kancelarije šefa reklamne agencije koja je Mildred iznajmila bilborde. Mildredin odgovor je brutalan: ona prebija srednjoškolce za koje misli joj se podsmevaju, a potom Molotovljevim koktelima spaljuje policijsku stanicu. Boreći se za pravdu, Mildred prelazi crvenu liniju i postaje prestupnik.


U srži MekDoninog filma je storija o nasilju i njegovim okidačima i stoga ne čudi što je smešta u zemlju koja je prva po broju ubistava na razvijenom Zapadu. MekDona se bavi korenima nasilja analizirajući malu, delimično izolovanu zajednicu. Ovo je logičan izbor jer MekDona, kao u nekom sociološkom istraživanju, kroz mali ali reprezentativni uzorak aktera koji čine pripadnici različitih konfesija, rasa, seksualnih orijentacija i osobe različite telesne građe (katolici, protestanti, ateisti, crnci, belci, latinosi, heteroseksualci, homoseksualci, izrazito gojazni i veoma niski ljudi) želi da napravi poprečni presek američkog društva. Ebing predstavlja zaseban mikrokosmos i kontrast velikom gradu, kao i sredinu u kojoj je stopa kriminala manja a život, po mišljenju mnogih lokalaca, ali i stanovnika velikih gradova, „zdraviji“, tj. mirniji, bez visoke stope zagađenosti i sa mnogo manjom otuđenošću pojedinaca. S te strane se Ebing, na prvi pogled, ne uklapa u državni prosek a naročito nema dodirnih tačaka sa Detroitom ili Njujorkom. No, ne zaboravimo da okruzi čiji su administrativni centri varošice i dalje pokrivaju najveći deo američke (i irske) teritorije. To su gradići u kojima „svako zna svakoga i svako gleda tuđa posla“, pridržavajući se „svojih nepisanih zakona“. Samim tim, Čikago ili Dablin su izuzeci a Ebing i Linejn pravilo.


VRELI DANI U MISURIJU


Ono što zapanjuje gledaoca na samom početku filma je slika mesta koje je zamrznuto u ranim šezdesetim i više liči na južnjačku palanku iz odličnog, antirasističkog filma Normana Džuisona U vrelini noći (1967), sa Sidnijem Poatjeom nego na ušuškani američki gradić 2017. godine. Kao da se za pedeset godina ništa nije promenilo: policajci (svi belci) u slučaju bilo kog kriminalnog dela, prvo „češljaju“ crnačke kvartove i sipaju gadosti na račun svojih komšija afričkog porekla, preskačući samo određenu n-word u ime „političke korektnosti“. Štaviše, ne veruju ni u to da Afroamerikanci mogu da napreduju u policijskoj službi. U napetoj sceni koja traje par minuta policajci, čak i nakon što im stariji tamnoputi kolega pokaže svoju značku i isprave, ne veruju da su ga vlasti države Misuri poslale da vodi policijsku stanicu. Seksizam je, ispostavlja se, u Ebingu našao svoje pouzdano utočište. Pripiti mužjaci mogu da nasilno saleću žene i da pritom nikome ne polažu račune. Na žene se gleda, generalno, sa visine ili kroz patrijarhalnu prizmu (dobre su samo kao verne i poslušne supruge), a muškarci koji počine nasilje nad svojim suprugama, kao što je bio slučaj s Mildredinim bivšim mužem Čarlijem (Džon Hoks) koji je često tukao, krivično ne odgovaraju zbog toga.


Nasilno ponašanje je, samim tim lako objašnjivo kod velike većine muških aktera:

U pitanju su, odreda, angry white men koje su njihovi očevi podizali na tradiciji južnjačkog mačizma koji je podrazumevao ne samo to da budu hrabri u kafanskoj tuči ili na frontu već i da znaju da podnesu bol koji im otac nanese, kažnjavao ih zbog nekog prestupa ili „onako, da ih očeliči“. Oni su, dakle, podizani da budu borbeni, strogi, patrijarhalni, seksisti, tj. „pokažu ženi njeno mesto u kući“ i „ponosni na svoje poreklo“ (čitaj: belu rasu), te opsednuti dokazivanjem svoje muškosti ad nauseam. Ali, šta je s najtvrđim badass akterom u filmu? Šta je sa Mildred, jedinom osobom preko čijeg se nasilja, budući da je žena u mačističkom društvu, ne prelazi?


Na početku filma je vidimo kao žilavu ženu u poznim pedesetim, borbenu i neumornu, koja deluje kao stereotipna kolonistkinja iz 19. veka koja je znala da hrani porodicu, ali i da zameni odsutnog muškarca i uzme pušku u svoje ruke kad se desperadosi pojave. Njeni motivi su jasni: ona želi da nađe ubicu svoje ćerke i na tom putu ne bira sredstva. Bez dlake na jeziku, ona katoličke sveštenike naziva pedofilima, policajce nesposobnim idiotima, a celom gradu, preko kamera lokalne TV stanice, pokazuje istureni srednji prst. Mildredina prgavost i tvrdoglavost se mogu lako objasniti kako činjenicom da je trpela nasilje u svom domu tako i poslovicom tough places breed tough people (pasivni krajevi stvaraju žilave ljude, slobodan prevod aut.) što je, uslovno rečeno, deo „južnjačkog šarma“.


THREE BILLBOARDS OUTSIDE OF EBBING, MISSOURI


PUT ZA ISKUPLJENJE


No, Mekdona, kao iskusan pripovedač, ne pokazuje odjednom sve karte. Tako tek u poslednjoj trećini filma saznajemo da one večeri kad je njena ćerka silovana i ubijena, Mildred nije htela da joj da kola kojim bi se odvezla do Ebinga. Razlog: Mildred su trebala kola da bi se odvezla do lokalnog bara da se vidi sa svojim drugaricama. Da ironija bude veća, ćerka je Mildred besno rekla da će je zbog njene nebrige neko usput silovati, na šta joj je Mildred odgovorila da je baš briga ako se to dogodi. Situacija nije dakle, kao što se činilo na početku, crno-bela: usamljena heroina vs. angry white men. Snažan osećaj krivice za ćerkinu smrt i kajanje zbog teških reči koje su se obistinile su pravi pokretači Mildredinih akcija. Ma šta uradila, Mildred ne može da oprosti sebi. Samim tim, ona je spremna na sve pa i na to da počini ubistvo. Njena privatna istraga je sticajem bizarnih okolnosti vodi do veterana iz Iraka (Afganistana?), koji jeste silovao i ubio, ali ne njenu ćerku, već pripadnicu nekog od lokalnih pustinjskih plemena. Da li će Mildred to uraditi i postati vigilanti ostaje nejasno jer se na putu do kuće veterana premišlja kako oko svojih motiva da to uradi tako i oko spremnosti da povuče obarač.


Tri bilborda pored Ebinga, Misuri je kvalitetno ostvarenje koje je odnelo četiri Zlatna globusa i nominovano za Oskara u sedam kategorija i očekuje ga zapažena javna sudbina. Iako poseduje svoje manjkavosti (na momente je usporen i deluje kao ekranizovana pozorišna drama), ovaj film „spašavaju“ snažna gluma, pre svih,  MekFarlandove, Rokvela i Harelsona i dobro napisan scenario. Ipak, čini se da bi storija o američkom nasilju bila potpunija da je MekDona doveo Mildred pred prag vojnika/silovatelja i suočio je s njim, jer bi na taj način obradio, artistički, psihološki i sociološki, ne samo one zločine koje Amerikanci čine u svojoj zemlji već i one koje  u ratovima ili kao vojnici u bazama diljem sveta čine nad lokalnim stanovništvom.

AntiCement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.