Ponedeljak 22. maj 2017.
Piše: S. Ć.

Jedno popodne u vrtu Lava Nikolajeviča


Lav Nikolajevič nije voleo muve. Ali svaki put kada bi ubio neku, osetio bi grižu savesti. Znao je da priroda ništa ne čini slučajno, kao ni izumitelj njenog mehanizma i njen prvi pokretač, ali je znao i to da su mu muve smetale, iako je bilo rečeno da je ovaj svet stvoren zarad ljudske potrebe i uživanja. Tako da kada bi toalet-papirom sklanjao mrtvu muvu, telesne ostatke koje je upravo on učinio neživim, ponekad i razdrobljene jačinom udarca presavijenim dnevnim novinama ili kuhinjskom krpom, zbog čega bi na trenutak osetio fiziološku reakciju ravnu gađenju, jer ga je crvenilo na beloj podlozi papira ili tkanine istog momenta osvestilo da je dosadni insekt organizam složenosti dostojne poštovanja, da je bio takav organizam, a da je on, Lav Nikolajevič, koji je voleo često da snatri o prirodnoj harmoniji i propoveda nenasilje, običan krvnik i licemer. Ma koliko da su ove misli kratko trajale i da ih je lako odagnavao prisećajući se evolucionih razlika ljudskog roda i insekata, u njemu je skoro neprimetno ostajao jedan trag, neka nelagoda, koja bi tu negde neodređeno stajala i stajala, da mu u nekoj sasvim drugoj, nevezanoj situaciji pokvari raspoloženje a da on ne bude svestan šta je uzrok tome.


Lav Nikolajevič je bio čudan svat, tako se govorilo a tako je i sam o sebi voleo da misli, čudan od glave do pete, ponekad bi tronuto dodao, u neizgovorenim solilokvijumima, ili u unutrašnjim monolozima, kako bi to rekli učeniji ljudi, iako nikad nije mogao da bude siguran kako to teku misli unutar njega i slažu se jedna na drugu, ili vezuju jedna za drugom, kao u tekstu, jer bi on bivao svestan samo fragmenata povremenih misli koje su se javljale nekad izazvane spoljašnjim prizorima a nekad spontano i bez dodira sa bilo čim. Bio je čudan jer je bio sklon preispitivanju sebe, može se reći i strastveno, ponekad zamišljajući da se nalazi u ulozi rudara ili tragača za zlatom, ili delfskog ronioca koji na većim dubinama traga za školjkama koje u sebi kriju bisere, ali i čudeći se tome što je prinuđen da bude u isti mah tragalac i mesto traženja, aktivni subjekt i terra incognita, sve u istoj osobi, čudeći se još više, inače poklonik doba prosvećenosti u čije ime je preduzimao sve čime se bavio, da je razum, ili samosvest, ili lumen naturale, tako skromne moći da osvetli i pronikne u ono što je njen prirodni dom, u tu neistraženu špilju u kojoj u polutmini ili potpunoj pomrčini odnekud izbijaju podzemne vode, klija, razvija se, gamiže i izlazi na površinu svakojaka flora i fauna prepuna neugodnih iznenađenja. Možda je bio i najčudniji stoga što, sasvim sklon poniranju u sebe, kako je to zvao, nije nimalo cenio psihologiju, smatrajući je zavodljivom novotarijom i bizarnom intelektualnom razbibrigom, kao sudoku, ili Rubikova kocka – kao da je složeno ljudsko biće, nepostojano i prevrtljivo, prepuno neistraženih dubina, bilo moguće svesti na nekoliko zakonomernosti i principa, kao da je reč o fijakeru ili satnom mehanizmu. Čak se i satni mehanizam, koji su mnogi po inerciji izjednačavali sa otkucajima i radom srca, čija je funkcionalna složenost imponovala Lavu Nikolajeviču i nudila se njegovom razumevanju kao dobra figura složnog i uspešnog društvenog uređenja, gde svako zauzima svoje mesto i posvećen svom zadatku čini da mehanizam radi skladno i daje željeni rezultat, mogao rasklopiti do najsitnijih detalja i iznova sastaviti, po nacrtu ili uputstvu, samo je bila neophodna zanatska veština i posvećenost, ali kada bi se neko usudio da uporedi ljudski sa satnim mehanizmom, Lav Nikolajevič nije želeo da polemiše, čak ni da odgovori bilo šta, samo bi prezrivo zamukao, ostavivši optimistu u trijumfu njegove površnosti. Takvima nije bilo pomoći, kao da je mislio Lav Nikolajevič. Ili je sva ta odioznost prema psihologiji bila stvar njegove profesionalne sujete, možda straha da se zlatne žice, njegove zlatne žice dočepa neko drugi, sa strane, neko ko sa njim, njegovim tlapnjama, bojaznima, umišljajima..., nije imao nikakve veze. Ni to Lav Nikolajevič nije mogao sa sigurnošću da utvrdi.


Kada bi okrenuo novu stranicu, Lav Nikolajevič je postajao drugi čovek. Narogušen i nepristupan. Pun zatomljene zlobe, golim okom nevidljive, ali osetne, kao nekakav energetski omotač, koji je emitovala cela njegova pojava, ne samo crte lica i izraz koji su neki tumačili kao nadmenu odsutnost a drugi, opet, kao ravnodušnost u ignorisanju sveta, bez pretenzija da mu se uputi bilo kakva poruka.


Ko je okretao tu stranicu, mogao bi da pita Lav Nikolajevič kada bi čuo naše misli ili pročitao početak prethodnog pasusa, ja sâm ili bi se to zbilo mimo mene, po redosledu na koji ne samo da ne mogu da utičem, nego ni da ga spoznam. Odvajkada razbijamo glavu, najpre dilemom, pre nego što u svojoj epistemološkoj nemoći pređemo na stvarno razbijanje tuđih lobanja, pitanjem prvog pokretača, ili motiva za naše delovanje, da li je to od sunca ili vetra, možda snega, kako kada i gde, ili se u nama ugnezdio crv, ispljuvak muve koje se nismo dočepali, larva, virus, dakle, strano telo, infekcija, zaraza, invazija, mi smo pod opsadom, opsednuti smo, ili posednuti, zaposednuti, naša tvrđava je položila oružje, ali se to ne vidi, opna našeg tela je nepromenjena za oko odsutnog posmatrača, ko još ima vremena da ga rasipa na druge, iznutra elijen bubri i čeka svoj čas, kao u kotlu vri od neke čudne smrdljive zelenkasto-smeđe tekućine koja nadima i izaziva gorušicu, kao posle brlje, limfni čvorovi su razvezani a moždane vijuge ispravljene i međusobno paralelne, da bi se presekle u beskraju nasilnog kraja, koji se više ne sluti u pogrebnoj tišini i bogobojažljivoj jezi, već se očekuje da nahrupi svaki čas; blizu je dolazak, izlazak tvari s kojom smo se sjedinili.


Kako je utešno svaliti uzrok za promene na biohemiju, a ovu izjednačiti sa alhemijskom inicijacijom nekakvog zlog zavojevača i intrudera. Lav Nikolajevič je mogao, uprkos okrenutoj stranici i zlobi koja ga je ispunjavala, da se osmehne nevino u sebi, naivnost, ne elpis ili stid, nadživeće nas, tu grančicu čak i ne moramo da priložimo na lomaču koja gori i sažiže sveca, grančica – dobrovoljni prilog socijalne participacije u ime kolektivnog dobra, osmeh je pretio Lavu Nikolajeviču da postane vidljiv, što on nikako nije želeo da dopusti, osmeh je kao gas, širi se svuda, nezaustavljivo i pritiska zidove posude u koju je sabijen, ljudska priroda je spašena, još jednom, iako nevina bez zaštite, izvornost njene čistote neokrnjena je pod čizmom mrskog okupatora, te će kao takva, devičanski feniks, obnoviti se u nestvarnoj prozirnosti Erendejla, ili kakve druge vilinske čarolije, čudotvornog kamena ili mitskog predanja, i ponovo, u aristokratskoj belini vrline, čestitosti i požrtvovanja, zalepršati nad čovečanstvom kao njegov državni steg.


Lako je bilo u ovim trenucima Lavu Nikolajeviču da postane cinik, ali ni on, poput nas, većine njegovih savremenika, nije mario za esencijalizam, štaviše prezirao ga je, prezrevši ga pre nego što mu je dao šansu da ga razume, kao nekakvu nametnutu obavezu sa kojom nije želeo da se petlja, kamoli da je navlači na sebe kao oklop, koji uostalom nikad nije nosio, niti se osećao pozvan, ili ugrožen. Lav Nikolajevič je bio ništa, zapravo čak ni to, ni ništa, on je bio sušta neodredljivost, ili sušta otvorenost, ko kako gleda, otvoren za brojna upisivanja, kao školska tabla ili latinska tablica premazana slojem vojska, na kojoj discipula pulchra est, pesak po kome svako može šarati šta ga volja, pa i sam Lav Nikolajevič, bez bojazni od provere i prevare, jer ionako će uskoro uslediti penušavi talas koji će sve izbrisati, plima i oseka – oseka, vreme za roj označivača i njihovu uzaludnu aktivnost i plima – trenutak lekovitog zaborava, vrhunac užitka. I kada je pomislio na penu morskih talasa, kao da ju je, Lav Nikolajevič, osetio pod prstima, njenu vlažnu trpkost od koje se koža dlanova veselo smežura, a na obodima taloži najsitnije zrnevlje soli. Ne čudi zato što Lav Nikolajevič prinosi ruku svom čulu mirisa, njušeći po izohipsama svoga dlana iščezlu so, iako mu je kućni lekar više puta ponovio da je so štetna za njegov visok krvni pritisak i da treba što više da je izbegava, u iskušenju je da jezikom dodirne svoj dlan, da ga lizne, u nerazumnoj nadi, sasvim animalnoj, reklo bi se, da se pri izlasku iz školjke Venera popišala, baš kao što to radi svaki iskusni plivač u trenutku spokoja i poistovećenja sa prirodom.


No, šta da se radi sa novim okretajem stranice, dragi Nikolaje Gavriloviču i dragi Henri? Kamo će naša duša, u novo, u sklad, ako sa svakom novom stranicom izduši naša vera, u novo, u sklad?


Lav Nikolajevič nije voleo pretenciozne brbljivce, brbljivce uopšte, ali je voleo da čuje dobro ispripovedanu priču. S guštom je slušao talentovane usmene kazivače, u kafani ili na klupi u parku, svejedno, njegov sluh bio je verziran da iz kafanske larme, cilika krigli, grlenih vokala, brundanja, izdvoji i prati tek nit priče, kao da je snimljena u gluvoj sobi radijskog studija, namenjena samo za njegove uši, da zanemari zujanje insekata kojih se, kao što smo videli, grozio, po cenu svoje univerzalne tropije, koja bi se namah preobratila u fobiju, da utiša strku dečurlije i blentavih četvoronožaca sa kojima su se međusobno vijali, i da ispod šuštanja lišća u klupko prijema upreda nit priče, ili šarene niti dijaloga, koje bi do njega dopirale sa susednih klupa. Sad, šta je tačno Lav Nikolajevič voleo da sluša nije lako reći, jer nije imao određen ukus; pustio bi da ga vodi spontanost situacije. Najmanje je voleo da sluša takozvane šale na vlastiti račun, o asocijacijama koje je budilo njegovo ime, priglupa pitanja o pretku ili dalekom rođaku, o sluškinjama, posebno o jednoj koju su zvali Aksinja, o konju koji je progovorio, sekiri i polnom organu Lava Nikolajeviča.


Ako ćemo pravo, zapravo, Lav Nikolajevič nije voleo da razgovara sa ljudima. Samo ih je slušao. Ili prisluškivao. Kako kome već to izgleda.


Sve se odvija unutra a ne spolja, pomislio je Lav Nikolajevič.


U tom trenutku, u kuću Lava Nikolajeviča ušao je Ivan Danilovič i seo na prvi kauč.


- Kojim dobrom Ivane Daniloviču?, pomislio je Lav Nikolajevič da treba da oslovi svog neočekivanog gosta.


Ivan Danilovič se udobno smestio i bez reči gledao ispred sebe.


- Želite li da Vas nečim poslužim, Ivane Daniloviču?, nastavljao je svoj zamišljeni razgovor Lav Nikolajevič. Baba je napravila odlično slatko od dunja, a nabavili smo odličnu domaću rakiju prošlog vikenda na gradskoj pijaci. Možda biste malo francuske salate sa prepečenim hlebom i kisele krastavce, ili hladnu salatu od hobotnice? Imamo i tvrdo kuvanih jaja sa majonezom i listovima peršuna...


Lav Nikolajevič je krišom posmatrao Ivana Daniloviča koji je nastavio bez pokreta da sedi kao u čekaonici, kao neko ko zna da voz neće stići još jako dugo. Posle nekoliko minuta Lav Nikolajevič je zaboravio na Ivana Daniloviča.


Lav Nikolajevič je postavio sebi pitanje da li su ljudska priroda i njegov karakter povezani pojmovi. Lav Nikolajevič je čovek, svaki čovek ima svoj karakter, Lav Nikolajevič ima karakter, nesumnjivo i Ivan Danilovič ima svoj karakter, Aksinja takođe, ali koliko je sve to deo jedne iste ljudske prirode? Lav Nikolajevič nije dolazio do rešenja i to ga je izjedalo. Jer, naime, njemu se činilo da on, Lav Nikolajevič, nema ama baš nikakve dodirne tačke sa ovim ovde Ivanom Danilovičem koji može tek tako nenajavljeno da bane u njegov dom i da ne kaže ništa, izloživši Lava Nikolajeviča neugodnoj dilemi.


Lava Nikolajeviča je zaboleo zub od ljutine, ali ga je pogled na razgranate krošnje lipa koje je vetar istovremeno povijao doveo do toga da pomisli kako je prošle godine tokom nesnosnih vrućina sedeo u čamcu kojim su ga prevezili sa jedne na drugu stranu jezera. Sedeo je nisko, uz bok, leđima okrenut pramcu i levom rukom je sekao mirnu površ tople zelenkaste vode. Tokom vožnje su videli kamenito ostrvce sa razrušenim zidinama, koje je nekad služilo kao zatvor za političke osuđenike, sada prepuno zmija, rekli su mu. Videli su jednog čoveka kako mirno sedi na izdvojenim hridima i peca. Onda je nekoliko njih skočilo u vodu dok je čamac mirovao i to je bilo to. Od spremljenih riba, bez izuzetka jako ukusnih, zapamtio je pečenog krapa.


-Vidite, glas je probio iz grla Lava Nikolajeviča, promukao, nesiguran, i odmah stao.

Ivana Daniloviča više nije bilo.


Svejedno, pomislio je Lav Nikolajevič.


Lav Nikolajevič je posedovao svoj vrt, ali ga nije okopavao. Nije imao slugu, nije plaćao profesionalnog vrtlara, ali nije imao ni džunglu umesto vrta – tek nekoliko koraka uzduž i popreko spečene i ugažene trave. Sedenje u vrtu za Lava Nikolajeviča predstavljalo je vrhunski ugođaj. Sunce se blago spuštalo svakog popodneva zagrevajući kamenje kuće Lava Nikolajeviča, koji mu se prepuštao zatvorenih očiju, ne razmišljajući ni o čemu.


Kome verovati, umeo je da pomisli Lav Nikolajevič, rečima koje se otelotvore u nama kao senke određenih raspoloženja ili suncu koje me čini odsutnim i pospanim. Nema velikih događaja, čvrstih struktura, zaključaka koje treba ponavljati drugima, ako ne krče creva ili kičma nije pogrbljena. Misliti – kakav rastrošni komfor.

Tenderski filter
Drama
Esej
Poezija
Proza
Tenderska dokumentacija arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.