Beton br.212
Četvrtak 17. oktobar 2019.
Piše: Aranđel Bojanović

Platformsko zadrugarstvo kao odgovor na uberizaciju društva

U svetlu višednevnog protesta taksista protiv načina na koji se CarGo aplikacija uključuje na tržište javnog prevoza, umesto svrstavanja, možemo da se zapitamo da li bi bila poželjna situacija u kojoj bi CarGo aplikacija bila u vlasništvu onih koji koriste svoje automobile kako bi pružali uslugu prevoza putnika posredstvom aplikacije. Vozači bi se dogovarali oko cene usluge i visine zarade. Dogovarali bi se i o tome šta će uraditi sa viškom vrednosti koji ostvare povrh zarade, umesto da, kao danas, plaćaju 30% od svake obavljene vožnje vlasniku aplikacije. Ista aplikacija bi tako na primer zahvaljujući softveru otvorenog koda mogla da postoji u Novom Sadu, Nišu ili bilo kom drugom gradu u vlasništvu onih koji pružaju uslugu prevoza u tim gradovima i definišu uslove rada za sebe, kao i dalje ulaganje viška koji ostvare u svoju delatnost, ali i u druge projekte koji podstiču razvoj lokalne zajednice. Da li pomenuti način širenja ove i ovakve vrste ekonomske organizacije može da se vidi kao poželjan i inovativan razvoj u datim uslovima? Ako je naš odgovor pozitivan, dobra vest je da ovakvi projekti već postoje u drugim društvima, u raznim sektorima ekonomije, i na njih se referira terminom platformsko zadrugarstvo (“platform cooperativism”).

 

Budući da platformsko zadrugarstvo nastaje u opoziciji spram “ekonomije deljenja” (“sharing economy”), ne bi bilo zgoreg na ovom mestu napraviti digresiju i skrenuti pažnju, makar za one koji nisu u toku sa zbivanjima u ovoj oblasti, na to da se protesti protiv rada digitalnih platformi poput CarGo-a već uveliko dešavaju širom sveta u vezi sa sličnim, ali i neuporedivo većim projektima, od kojih je najpoznatiji Uber. Uber je kompanija koja se predstavlja pre svega kao tehnološka kompanija, iako pristupa tržištu usluga prevoza donoseći “novi” biznis model i de facto zapošljavajući ljude preko svoje aplikacije. Ukazivanje na negativne posledice delovanja ove aplikacije se po pravilu predstavlja kao konzervativni impuls starog biznis modela koji samo šteti korisnicima netržišnim cenama, jer se “ista” usluga može pružiti po nižoj ceni. Biti na suprotnoj strani u odnosu na ovakve IT projekte stavlja nas u nezavidan položaj za koji se čini da staje na put progresu, koči istorijske procese koji nezadrživo vode u pravcu izvesne tehnoutopije u kojoj će tržišni mehanizmi trijumfovati i osigurati društveni sklad koji je poremećen korumpiranim državnim, korporacijskim i kartelskim strukturama. Međutim, kritika ovakvog razumevanja “progresa” postoji i kratko ću izložiti nekoliko osnovnih prigovora.

 

Kritika “ekonomije deljenja”

Počeću sa kritikom narativa ”ekonomije deljenja” koji poreklo ima u Silikonskoj dolini i prema kojem se društveni problemi mogu rešavati isključivo uz pomoć tehnologije. Učestala reč u ovom narativu je “inovacija”. Pored toga, evociraju se i termini poput saradnje, prijateljstva, brige, ljubavi, intimnosti, deljenja (“share”), a rad u okviru ovih platformi poput Ubera se predstavlja kao slobodna aktivnost, kao mogućnost da se i u slobodno vreme ostvari dodatna zarada. Pored pomenute aplikacije postoje i druge platforme koje su specijalizovane za druge tržišne niše kao što su to Airbnb u sferi turizma i hotelijerstva ili u oblasti dostave hrane Deliveroo, tj. njegovi pandani koji operišu i u Srbiji: donesi.com, Glovo, Wolt.

 

Kompanije ekonomije deljenja Uber i Airbnb koje ne poseduju vozila ili nekretnine, ostvaruju profit na osnovu aktivnosti onih ljudi koji poseduju putničko vozilo ili nekretninu i koriste ih na tržištu koje ove aplikacije pružaju i kontrolišu. Međutim, to samo po sebi nije inovativan biznis model. Poznat je i pre pojave ove tehnologije i može se susresti na pijacama i sličnim tržištima koja uzimaju porez od razmena koje se na njima dešavaju. Stoga, ovde je pre reč o ekstenziji starog biznis modela. Pored toga, profit koji ove aplikacije ostvaruju ne ostaje u lokalnim zajednicama u kojima se ekonomska aktivnost odvija, već odlazi van njih, tamo gde su ove kompanije registrovane. Drugim rečima, reč je o biznisu ekstraktivnog karaktera gde je uticaj na lokalnu ekonomiju ograničen i eksploatatorski u korist investitora i veoma male grupe ljudi.

 

Deregulacija rada

Drugi vid problema je u vezi sa posledicama po one koji rade preko platformi, a koje se ogledaju u činjenici strukturnog odmaka od standardnog radnog odnosa. Masovno angažovanje ljudi skopčano je sa izbegavanjem zakona u sferi zapošljavanja. Mogućnosti organizovanja masovnog rada (“crowdwork”), rada na poziv i po potrebi, kao i online izmeštanje radnog mesta (“online outsourcing”) u velikim razmerama doveli su do atomizacije sveta rada i nestabilnih radnih odnosa u ovim sferama. Najčešće se taj rad kod nas obavlja putem korišćenja zakonskih mogućnosti za obavljanje posla samostalnog preduzetnika ili, pak rada na crno po principu “novac na ruke”. Ove metode omogućavaju minimalno plaćanje doprinosa, odnosno njihovo potpuno izbegavanje. Ne postoje drugi benefiti iz standardnog radnog odnosa poput osmočasovnog radnog vremena, plaćenog odmora, osiguranja od štete nastale na radu, otpremnine, bolovanja, preciznije rečeno - socijalna zaštita ne postoji.

 

Dekolektivizacija sveta rada

U Srbiji, mogućnost sindikalnog organizovanja ljudi koji su u prikrivenim radnim odnosima nije moguća iz zakonske perspektive. U drugim zemljama ta mogućnost postoji, ali iako je bilo organizovanja u bazi masovnih radnika (“crowdworkers”) i freelancer-a, i biće ga sve više, njihov domet je za sada ograničen, posebno kada se poredi sa ekstraktivnim delovanjem platformi koje imaju gotovo globalni opseg. U odsustvu sindikalnog organizovanja nemoguće je ostvariti pravedniju redistribuciju dobiti unutar preduzeća, u ovom slučaju platforme, i obezbediti dostojanstvene zarade i uslove rada na duži rok. Obim tržišta na koja se sve ove aplikacije protežu je toliko velik da očuvanje nivoa plata u uslovima praktično neograničene radne snage izgleda naprosto kao nemoguća misija. Na primer crowdwork platforme na kojima se rad obavlja isključivo preko interneta uspevaju da mobilišu milione radnika koji se u isto vreme takmiče za dobijanje poslova. Trebor Scholz, najistaknutiji zagovornik platformskog zadrugarstva, je fenomen obaranja cene rada u uslovima predimenzioniranog viška radne snage nazvao čerupanjem masovnih radnika (“crowd fleecing”).

 

Kada imamo na umu ove, osnovne prigovore koji se ispostavljaju spram ovih i ovakvih projekata koji potpadaju pod “ekonomiju deljenja”, jasno je da daleko najveću korist izvlače platforme i njihovi investitori dok je šteta koju prave po društvo, gradsku infrastrukturu, te životnu sredinu prepuštena nekom drugom. “Inovacija” je samo jedna od uzurpiranih reči koja maskira stvarni karakter ovih projekata i zamagljuje odgovornost za štetu koja se ovim putem stvara.

 

Slično važi i za kompanije iza društvenih mreža koje prodaju svoju publiku oglašivačima. Učešće na društvenim mrežama ili platformama za pružanje poslova još uvek neupućenom posmatraču može izvana da izgleda kao samoorganizacija ljudi u društvenoj i ekonomskoj sferi. Međutim, platforme podrazumevaju i umetanje između korisnika, putem servera, i administratora, i korišćenje ogromne asimetrije u moći koja proizlazi iz prikupljenih ličnih i bihejvioralnih podataka korisnika kako bi se izgradila komercijalna mreža i eksploatisali korisnici. Takođe, svi ovi projekti se baziraju na softveru zatvorenog koda. Dizajn algoritama koji povezuju ponudu i tražnju, kao i reputaciju pojedinaca i cenu rada je u principu netransparentan i omogućava prostor za brojne manipulacije.

 

Alternativni vid kolektivne akcije - samoupravljanje i zadružna svojina nad infrastrukturom

Platformsko zadrugarstvo pokušava da odgovori na ovu situaciju u širem zamahu hvatajući se u koštac sa problemima izazvanim kapitalističkim dizajnom tehnologije i ujedno demonstrirajući jako opredeljenje za jednakost na radnom mestu i ekonomsku demokratiju uopšte.

 

To je model koji izgleda drugačije u različitim sektorima. Brojne su zadruge koje su specijalizovane za kućne poslove, kućne popravke, prevoz putnika, dostavu, društvenu brigu o starima i o onima koji su u potrebi, ali i u oblasti novinarstva, prevodilačkih usluga, bibliotekarstva, ugostiteljstva, razvoja softvera, dizajna, fotografije itd., a uz to poseduju i platformu posredstvom koje posluju. Ekonomsko povezivanje bilo koje od ovih grupa ljudi u zajednički ekonomski projekat daje im glas u društvu i politički je značajno. Za razliku od korporativnih platformi koje se, žargonski rečeno, ugrađuju od 30 do 70% u sve transakcije i obaraju cenu rada do krajnjih granica, platformske zadruge odvajaju mnogo manji procenat za tehničko održavanje, oko 5%, dok ostatak koriste za ostvarenje dostojanstvenih uslova života i obezbeđivanje dostojanstvene plate.

 

Nužno je uzeti u obzir i to da korporativno upravljanje takođe ima snažan kulturni uticaj. Korporativna kultura se preliva na društvo. Ideja o tome da smo mi ono što konzumiramo je nasleđe potrošačke kulture koja se širi od strane velikih igrača. Zadružni projekti, međutim, najčešće nisu puka replika platformi iz “ekonomije deljenja”, već promovišu drugačiju politiku, demokratiju na radnom mestu, obeshrabruju neprekidno takmičenje među radnicima, i garantuju kvalitet usluge reputacijom samog kolektiva.

 

U svetlu sve veće promene u smeru suprotnom od standarnog radnog odnosa i nestanka čitavog skupa prava koji su tradicionalno bila vezivana za radni odnos, platformske zadruge pružaju mogućnost alternativne kolektivne akcije. One praktičnim delovanjem ukazuju i na probleme koji nastaju u vezi sa platformama čiji je biznis model zasnovan na špijuniranju korisnika, masovnoj centralizaciji i privatizaciji podataka, što često prenebregavamo kada kritiku upućujemo isključivo iz ugla radnih prava. U okviru platformskog zadrugarstva razvijaju se drugačiji model upravljanja digitalnim resursima, tj. zadružni model prikupljanja i posedovanja podataka i digitalne infrastrukture poput cloud servisa, društvenih mreža, online prodavnica, internet lokalnih mreža.

 

Uočljiva je tranzicija aktivizma iz političkog domena shvaćenog u užem smislu građanskog aktivizma u sferu ekonomije i pokušaja organizacije alternativnih ekonomija uz pomoć novih tehnoloških rešenja. Sve je veći i broj projekata koji doprinose zajedničkim dobrima ("commons") u sferi grada, životne sredine, digitalnoj sferi, svetu umetnosti, a koji ističu važnost drugačijeg shvatanja vrednosti. Platformsko zadrugarstvo predstavlja opipljiv doprinos u svim ovim oblastima.

 

Ako bismo na trenutak zamislili da se ovakava zadružna struktura preduzeća i zadružna svojina nad društvenom infrastrukturom proteže na čitavu ekonomiju, bila bi to vrsta tržišnog socijalizma koji bi bio socijalizam utoliko što bi razlika između kapitala i rada bila ukinuta, gde bi podela između onih koji imaju vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i onih koji prodaju sopstveni rad bila izbegnuta, jer bi zaposleni ujedno posedovali kompanije i njima upravljali. Iako u ovom hipotetičkom scenariju preduzeća učestvuju na tržištu, što sa svoje strane podrazumeva čitav niz problema, takav oblik ekonomske demokratije bi bitno doprineo ublažavaju nejednakosti. Doduše, ne u onoj meri u kojoj to socijalistički shvaćena ekonomska jednakost podrazumeva. Jugoslovensko samoupravljanja, opšte je poznato, predstavlja najbliži istorijski izraz ove zamisli.

 

Danas, među zagovornicima platformskog zadrugarstva, mogu se grubo identifikovati dve orijentacije. Oni koji veruju da su zadruge efikasniji i superiorniji model organizacije preduzeća od standardnih preduzeća koja su strogo hijerarhijski ustrojena i koji može dodatno da dođe do izražaja u kontekstu opensource pristupa proizvodnji i primeni peer-to-peer tehnologija. Uglavnom se ovakvi poduhvati svrstavaju u protokolarne zadruge i u fokusu im je infrastruktura samih platformi. Na tom polju se razvija i čitav niz projekata koji su zamišljeni kao alati koji treba da olakšaju zadružno organizovanje i poslovanje, kako u smislu facilitacije demokratskog upravljanja i automatizacije određenih vidova saradnje, tako i smislu uspostavljanja povratne sprege sa svim zainteresovanim stranama u zajednici. S druge strane, postoje i oni koji u izgradnji zadruga vide put ka jednom potpuno drugačijem društvu koje bi nastupilo onda kada bi ekosistem zadruga dosegao opseg u kojem njihove međusobne interakcije ne bi više bile isposredovane tržištem već principima solidarnosti i uzajamnosti.

 

Uprkos skromnim razmerama ovog pokreta i njegovoj heterogenosti, uz strateški pristup u određenom broju ekonomskih sektora, i posmatrano iz perspektive širenja ekonomske demokratije i diversifikacije digitalne sfere, platformske zadruge predstavljaju jedinstven praktičan doprinos u pravcu uspostavljanja dostojanstvnog radnog odnosa i drugačije kulture koja nije zasnovana na mitu o individualnom uspehu. Time se otvara pitanje prevrednovanja dominantne liberalne ideje političke jednakosti koja tradicionalno ignoriše privatnu vlast koju vlasnici preduzeća imaju nad onima koji su u njima radno angažovani, kao i pitanje značenja termina “inovacija”, odnosno pitanje politike ugrađene u dizajn platformi i uopšte tehničke infrastrukture koja u značajnoj meri predodređuju načine na koje se odnosimo jedni prema drugima.

Mikser arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.