Beton br.228
Sreda 24. februar 2021.
Piše: Dušan Grlja

O radnicima i „svetoj“ nedelji

Već duže vreme na društvenim mrežama postoje različite incijative za to da prodavnice ne budu otvorene nedeljom, odnosno da nedelja bude neradni dan. Svakako da su pandemijska situacija i opšte epidemiološke mere neposredno inspirisale pojavu takvih inicijativa jer smo se svi uverili da život može da funkcioniše i bez otvorenih prodavnica i to ne samo nedeljom, već i subotom. Međutim, i pored tako nesumnjivog dokaza da je to relativno lako izvodljivo (svakako, sa pretpostavljenog gledišta vlasti), postavlja se pitanje ne samo svrhe takve neradne nedelje, već i motiva da se zahteva zabrana rada nedeljom. Iako sve to izgleda samo po sebi razumljivo, stavovi koji se povodom toga mogu naći po društvenim mrežama pokazuju veliku ideološku raznolikost od poziva na otpor eksploataciji uslužnih radnika u velikim trgovinskim lancima do moralizatorskih apela da i radnici imaju pravo da provedu nedelju u porodičnom okruženju. Ipak, različite inicijative za uvođenje neradne nedelje predstavljaju zahtev koji za sada isključivo kruži društvenim mrežama i koji za sada nema ni operativni niti organizacijski apsekt inicijativa kao što su na primer Krov nad glavom ili Bitka za Košutnjak (kao i mnogih drugih širom Srbije) koje koriste društvene mreže za potrebe mobilizovanja, organizovanja i obaveštavanja o konkretnim aktivnostima. Međutim, postoje indicije da se ova inicijativa u izvesnim levičarskim krugovima smatra validnim radničkim zahevom koji bi kao takav trebalo da bude podržan. Stoga njegova samorazumljivost, koja je kao i svaka druga uvek posledica određenog ideološkog efekta, zaslužuje malo dublje razmatranje od uobičajnog podignutog palca „lajkovanja“ ili, pak, nekog emotikona sa široko razvučenim osmehom i suzama u očima.

Još jedna od posledica aktuelne pandemijske situacije je ponovna pojava značaja figure radnica i radnika u formi neophodnih radnika. Posle nekoliko decenija dominacije neoliberalnih hvalospeva o presudnoj ulozi genijalnih preduzetnika i odvažnih finansijera, danas se, pa makar to bilo i silom prilika, mora javno iskazati poštovanje zaposlenima u delatnostima snabdevanja životnim namirnicama, električnom energijom, vodom, lekovima i sl., kao i zdravstvenim, komunalnim i obrazovnim radnicima. Međutim, i pored toga, ostaje nejasno šta tačno obuhvata taj opet široko korišćen naziv radništvo, odnosno šta stoji iza njegove samorazumljivosti.

Ukoliko bi se obavljanje nekog rada smatralo ključnom karakteristikom radništva, onda bi se za svakog moglo reći da nešto radi, a svako ljudsko biće bi stoga pripadalo radništvu. Međutim, ima onih koji moraju da rade i tako zarade da bi preživeli, kao što ima i onih koji nemaju potrebe da se upuštaju u tako nešto, a ne samo da preživljavaju već i dobro zarađuju. Upravo ovaj uvid u postojeće stanje stvari se nalazi u osnovi Marksovog određenja radništva kao društvene klase najamnih radnika. Reč je o specifičnom obliku rada koji je određen strukturom kapitalističkog društva gde je jedan deo populacije lišen sredstava za proizvodnju i tako primoran da prodaje sopstvenu radnu snagu (danas bi se reklo: stvaralačke potencijale) onima koji su u posedu kapitala. Radi se, pre svega, o radu za tuđe, privatne svrhe nečijeg ličnog bogaćenja i samim time sticanja efektivne društvene moći, a koji je uspostavljen dovođenjem ljudi u položaj koji ih lišava mogućnosti samostalnog obezbeđivanja osnovnih životnih potreba. Dakle, radništvo nije nešto suprotstavljeno nekakvom neradništvu, već je ono kao subjekt najamnog rada objektivno postavljeno naspram nosilaca ili, kako Marks kaže, tregera kapitala.

Viševekovna istorija organizacija radničke klase svedoči o borbi, sa promenljivim uspehom, za zakonsko organičavanje obima eksploatacije radne snage, kao i pravno sankionisanu zaštitu egzistencijalnog integriteta radnica i radnika. Sindikalna, ekonomska borba radništva se uvek ticala dva povezana aspekta najamnog rada: visine nadnice i radnog vremena u kojima se sažima sukob oko proizvodnje i raspodele viška vrednosti. Neke od istorijskih tekovina te borbe su osmočasovno radno vreme i uvođenje zakona o radnim odnosima. Međutim, tu se ne radi samo o borbi unutar ekonomskih procesa i odnosa, već je zapravo reč o političkoj ekonomiji jer ne samo da se unutar tog sukoba umeće država (a ona u današnjoj neoliberalnoj formi sledi diktate kapitala daleko prilježnije nego u onoj prethodnoj socijalne države blagostanja), već su ti procesi i odnosi ono što fundamentalno zasniva vlast jedne društvene klase i potčinjavanje druge. Međutim, jedno je zahtevati povećanje nadnica i skraćenje radnog vremena kroz pregovore sa stranom kapitala oko nekih obostrano zadovoljavajućih količina i iznosa, a savim nešto drugo tražiti ukidanje čitavog društvenog sistema zasnovanog na (samo-)oplodnji kapitala koja počiva na eksploataciji unajmljene radne snage. Upravo konstitutivna razdvojenost sfera ekonomije i politike u kapitalističkom društvu omogućava držanje radničkih zahteva unutar okvira kapitalističke ekonomije: svakako je moguće dovesti u pitanje i izmeniti ugovorne odnose najamnog rada i kapitala, ali da bi se čitav društveni sistem doveo u pitanje, a kamoli izmenio, neophodna je politička moć koja je danas isključivi monopol neoliberalne države.

„Uspeh“ te današnje neoliberalne države se ne sastoji samo u sistematskom podrivanju mogućnosti sindikalnog organizovanja radništva i preokretanju tekovina radničke borbe, već i u maksimalizaciji učinaka tradicionalnih kapitalističkih mehanizama obaranja nadnica i produženja radnog vremena, kao što su kreiranje ogromnog broja nezaposlenih (tzv. rezervne armije rada) i/ili transfera proizvodnje u područja sa jeftinom i pravno nedovoljno zaštićnom radnom snagom. Jednostavno rečeno, uspešnost kapitalističkog društvenog sistema je proporcionalna uspešnosti uvođenja razlika, podela i nejednakosti unutar radništva i, hteo to neko ili ne, predstavlja objektivnu činjenicu klasne borbe koju vodi kapital protiv najamnog rada. Dakle, raznorazne podele radništva – diferencijacije na zaposlene i nezaposlene, na kvalifikovanu i nekvalifikovanu radnu snagu, na „domaće“ i „strane“ radnike, na one stalno zaposlene i one po ugovoru, na one zaposlene u državnom i one u privatnom sektoru itd. – prevashodno služe blokiranju mogućnosti (samo-)organizovanja radništva unutar već postojećeg klasnog sukoba. Upravo se uvođenjem tih razlika – tj. davanjem privilegija jednima i oduzimanjem prava drugima – stvaraju i različiti, pa čak i suprotstavljeni, realni materijalni, egzistencijalni interesi unutar određenih grupacija najamnih radnika i radnica. Čitava mitologija i ideologija onoga što se obično naziva srednjom klasom – kao i onoga što se nekad zvalo radničkom buržoazijom – počiva na uspehu stvaranja materijalnog interesa za održavanjem postojećeg društvenog sistema unutar različitih društvenih grupa onih koji se izdržavaju najamnim radom. Međutim, to što je neko u stalnom radnom odnosu sa obezbeđenom platom iznad nacionalnog proseka i ima garantovanu socijalnu zaštitu, godišnji odmor i slobodne dane, a, uz sve to, ne radi vikendom (osim poneke radne subote) ne znači samo po sebi da takva radnica ili takav radnik nisu eksploatisani: realno postojeća razlika je samo u stepenu te ekspoatacije. To što ta razlika za nekoga znači mogućnost relativno sigurne egzistencije, dok za nekog drugog nemogućnost održavanja u životu, samo znači da je pretnja gubitkom zaposlenja oproban i efikasan način održavanja kapitalističke ekonomije.

Upravo ova gorepomenuta razlika materijalnih interesa kod nas zjapi unutar one koja se tiče uslova rada u državnom i privatnom sektoru, te se stoga postavlja pitanje kako tu realno postojeću razliku prevazići. Uz to što bi jedino bankrot države zasigurno izjednačio uslove rada u tim sektorima, izgleda da jedan od mogućih odgovora na to pitanje daje fejsbuk inicijativa – koja je odskora počela i da se pojavljuje na drugim medijima – pod imenom „Srbija za neradnu nedelju“. To što se ta inicijativa, prema onome što se nalazi na tom profilu, radnika u velikim trgovinskim lancima ne obraća velikom broju onih koji su zaposleni u malim privatnim preduzećima, a još manje ogromnom broju onih koji rade „na crno“, možda se može objasniti nemogućnošću sindikalnog ili sličnog organizovanja takvih prekarnih radnica i radnika, ali takođe ukazuje i na upitnost samoočiglednosti takvog zahteva kao autentično radničkog. Naime, pitanje glasi: zašto bi (pretpostavljena) radnička klasa zahtevala zabranu rada i to baš nedeljom? Iako izgleda da pokretač dotične inicijative, kao i mnogi njeni članovi, odnosno preciznije rečeno „pratioci“, stoje na strani najamnog rada, „prazni označitelj“ Srbija u nazivu takve radničke inicijative omogućava da se njihov zahtev spontano, dakle ideološki, razume na način koji se kod nas uobičajio tokom poslednjih decenija – onako kako to sitnoburžoaska ideologija srpskog nacionalizma nalaže. Osim toga što je već viševekovna konvencija da su ljudi vikendom slobodni i da tada ne rade državne ustanove i škole, nedelja je takođe i „sveti“ dan odmora. Međutim, iako je to tako i to ne samo u srpskom pravoslavlju, već i u većini hriščanskih denominacija, postoje na primer i tzv. subotari, pripadnici adventističke crkve kojima vera ne dozvoljava da rade subotom, a uz njih i mnogi nehrišćani koji, na primer, kao što to rade pripadnici judaizma poštuju šabat. Dakle, ne samo što pozivanje na „svetovanje“ takve nedelje postaje differentia specifica „pravih“ Srba, pripadnika Srpske pravoslavne crkve, već se stoga podrazumeva da taj dan služi odlasku u crkvu i boravku u krugu porodice. To samo po sebi nije niti čudno ni loše, ali implicira jedan specifčno sitnoburžoaski, „srednjeklasni“ odnos prema relanosti kapitalističkog društva: naime, takva nedelja je potrebna da se okaju gresi učestvovanja u postojećoj ekonomiji izrabljivanja. Baš zato što svi oni veoma dobro znaju da je to učešće u zlodelima postojeće političke ekonomije neophodno da bi održali sopstvenu egistenciju, nedelja je neophodna i kao onaj dan kada se svakodnevna surova rutina kapitalističke ekonomije stavlja u zagradu ne bi li se malo umirila nečista savest i udelila neka milostinja onima koji imaju manje sreće u konkurenciji za radna mesta.

Onemogućavanje radnicama i radnicima da rade i nedeljom ne može a da istoveremeno ne znači i oduzimanje mogućnosti da oni nešto zarade tog dana, tako da cilj borbe najamnih radnica i radnika ne može biti nekakva zabrana rada nedeljom, već obezbeđivanje adekvatne nadnice za rad i subotom i nedeljom kao prekovremenog. Dalje, postojeća incijativa može biti protumačena kao jedan poseban apel državi da obezbedi da tretman zaposlenih u velikim trgovinskim lancima bude kao i onih koje ona neposredno zapošljava, a zapravo bi trebalo da se radi na izjednačavanju uslova rada svih najamnih radnica i radnika. Premda čak i postojeći zakon o radu određuje minimalnu visinu nadnice za prekovremeni rad, jedan efikasan zahtev državi se može ticati samo obezbeđivanja da se postojeći zakon sprovodi, sa dugoročnijim ciljem da se on izmeni u korist najamnog rada. Skorašnje inicijative za nekakvu vrstu strukovnog ili sindikalnog organzovanja kao što je kod nas ono internet radnika ili radnika Gugla na globalnom nivou, ali i aktivnosti onih koje postoje i deluju već duži niz godina, ukazuju na mogućnosti boljih pregovaračkih pozicija najamnog rada spram kapitala i kapitalističke države. Ipak, bez konkretne sindikalne i opštenarodne borbe putem ne samo protestnih okupljanja, već i štrajkova i obustava rada, ne može biti efkasnog pritiska kako na državu, tako i na poslodavce. Međutim, uspeh nečega što bi zapravo trebalo nazvati borbom za petodnevnu radnu nedelju (i određeni broj radnih sati tokom nje) zavisi od mogućnosti stvaranja, organizovanja i delovanja jedne široke koalicije udruženja najamnih radnika iz različitih sektora. Ali, da bi to uopšte moglo da počne da se dešava, potreban je razvoj svesti o tome u kakvom društvenom sistemu živimo i na koje sve načine nas on svrstava i suprotstavlja kao one koji imaju i one koji nemaju skoro ništa, kao one kojima se može i one koji nemaju izbora, kao one koji su u poziciji da vladaju drugima i one koji su prinuđeni da im se potčine. Samo ukoliko svi subjekti najamnog rada počnu da uzimaju u obzir ovu temeljnu podelu, a ne one koje im nude razne ideološke samoočiglednosti rase, vere ili nacije, možemo nečemu da se nadamo čak i u ovako mračnim vremenima.

Mikser arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.