Beton br.225
Sreda 25. novembar 2020.
Piše: Aleksandra Sekulić

Zapisi iz podzemlja - ogledi o tektonici jedne izložbe

Posle izložbe Momci: “Imali su oko sebe taj neki sjaj”

"Kakve veze onda oni, drmatori, robovlasnici i vojvode, bankomati i armija naoružana starim dobrim poluautomatskim puškama, imaju sa ubedljivo poslednjem, na lestvici opstanka, hijerarhiji prioriteta, smisla i značaja, jednog malog, ni medija, kopileta jednog, priče, naracije slikom orečeme, reči oslikane, zbrda zdola, ravna gora i topola. Strip. Strip autor, umetnik, pa alternativni i autorski strip. Pitajte ih, šta to znači, ne znaju."

Radovan Popović, oktobar 2020

Beogradsku jesen 2020. godine obeležilo je laskavo prvo mesto po zagađenosti vazduha, a ukrasili je i međusobni obračuni mafijaških klanova, prodaja Sava centra, smrad koji se širi iz reke Save, prelazak u fazu pandemije u kojoj je i više od 3000 zaraženih dnevno. Međutim, vesti iz kulture najviše su mobilisale najširu javnost, jer je počeo odlučni obračun sa “podzemljem ljudskog duha”. Igrom slučaja, ili Harmsovih “Slučajeva”, moj je prvi seminarski rad na fakultetu, davnih 1990ih, bio upravo: “Podzemni svetovi u Epu o Gilgamešu, Odiseji i Eneidi”, pa se osećam pozvanom da osvetlim i ovo podzemlje, alternativni strip u Srbiji i njegov uticaj na kulturnu politiku nadzemlja.

SUBJEKTIVNI KADAR

U Kulturnom centru Rex 1998. godine održan je festival stripa XER. Ja sam tek nekoliko meseci pre toga prvi put čitala časopis Striper, i u njemu strip „Jelka kod Ivanovih“, autorskog dua Wostok/Grabowski, a po tekstu Aleksandra Vvdenskog, čime sam momentalno inicirana u publiku alternativnog stripa. Nisam propustila nijedan dan ovog festivala, jer to je bila prva manifestacija gde sam mogla da vidim nešto od savremene kulturne produkcije i sa drugih prostora ratom uništavane Jugoslavije. Uz to, bilo je to leto kada je dekan Filološkog fakulteta Radmilo Marojević ukinuo Opštu književnost i teoriju književnosti, dakle moje studije, i ta je vest bila još vrlo sveža i traumatična. Bilo mi je dobro u društvu koje se bavi tekstovima recimo Franca Kafke, Ljubomira Micića ili grupe OBERIU, piše i crta svoje, i pomera granice, tog leta veoma tesne. Prešao je XER i granice Cinema Rex-a, te se deo programa odvijao u Staroj kapetaniji u Zemunu.

2011. godine na konferenciji „Nezavisni strip širom sveta“ na Univerzitetu u Liježu predstavila sam svoje istraživanje o strip fanzinima i alternativnom stripu u Srbiji. Na poklon univerzitetskoj biblioteci donela sam i knjigu „Nevidljivi strip - Alternativni strip u Srbiji 1980-2010“ u izdanju Narodne biblioteke Srbije. Knjigu smo stvarali svi zajedno: autori, urednici, umetnici, dizajneri, arhivari, logografi (na liniji Beograd, Subotica, Pančevo, Vršac) kao deo planiranog digitalnog arhiva produkcije alternativnog stripa koja je u vremenu nastajanja uglavnom ostala ispod radara domaćih kulturnih institucija i arhiva, a svojim umetničkim i međunarodnim značajem uveliko zaslužuje da bude sačuvana. U takvom evropskom epicentru mišljenja i proizvodnje stripa, dok sam izlagala postupno, da neupućenoj publici osvetlim kontekst i infrastrukturu koju ne poznaju, na moje veliko iznenađenje, desilo mi se da me studenti ovog univerziteta pitaju šta trenutno rade Kosmoplovci i da mi učesnici konferencije dopunjavaju informacije o radu Aleksandra Zografa i Danila Miloševa Wostoka.

Između ove dve tačke u vremenu, pre i posle njih, bilo je jako puno crtanja, radionica, izložbi, izdanja, festivala, i zajednica alternativnog stripa se redovno okupljala, pomagala, snalazila, podržavala, sarađivala i obnavljala. Na samoorganizovanim festivalima poniklim iz same zajednice (XER, GRRR! u Pančevu, Novo doba festival) do međunarodnih festivala širom sveta; od prve izložbe u galeriji SULUJ 1999. godine (zahvaljujući Dejanu Sretenoviću i Centru za savremenu umetnost u Beogradu), do izložbi na Oktobarskom salonu, u muzejima savremene umetnosti u Beogradu, Novom Sadu, Zagrebu. Od fotokopiranih ’uradi sam’ fanzina do časopisa Reč, Stripburger i Symposion, od samizdata „Mutanat“ 1999. godine do strip albuma u ediciji Studiostrip Fabrike knjiga, od Stripera do zbornika poput „Ruska avangarda u stripu“ u izdanju Elektrike iz Pančeva. Od reportaže u prestižnom časopisu Comics Journal o festivalu GRRR! 2003. godine (Chris Lanier) do slavne Bob Levinove recenzije Wostokovog izdanja „Robusto!!!“ na engleskom u istom časopisu 2016. godine. Od digitalne platforme Kosmoplovci do TV Krpelj, od radionice u Deliblatskoj peščari do Fijuk sajma.

Ove, 2020. godine, nisam bila tog 8. oktobra u Staroj kapetaniji, na otvaranju izložbe „Imali su oko sebe taj neki sjaj“ grupe Momci u okviru Festivala nesvrstanog stripa Novo doba, odnosno retrospektive grupe koja više ne deluje kao grupa, ali ostavila je veliki opus i uticaj (Nikola Vitković, Marko Somborac, Dalibor Novak, Goran Rajšić, Andrej Vojković). Opravdani su razlozi izostanka, ali blede pred rastućim značajem te izložbe. Srećom, TV Krpelj je upravo objavio dokumentarni film „Momci: Imali su oko sebe taj neki sjaj“ koji je dostupan na internetu, a u kojem se mogu videti i sama izložba i medijski prilozi o celom slučaju, iliti priključenija.

PRIKLJUČENIJA

U filmu vidimo na otvaranju izložbe očekivanu zajednicu alternativnog stripa i pripadajuću publiku. Međutim, jedna potpuno nova publika dolazi nešto kasnije, 13. oktobra, koju ne vidimo jer se nisu zabeležili. Ta – do sada neviđena – publika, maskirana fantomkama, njih petnaestak, došla je da „očisti“ ovu galeriju skarednih sadržaja, suzavcem i ručnim cepanjem radova. Nova publika došla je sa dovoljnim saznanjima o izložbi i nije bila raspoložena da sluša kustoskinju Anitu Bunčić koja je pokušala da razgovara sa njima, tačnije: pobegli su od nje. Došli su zbog crteža „Kenjkavac“ iz 1995. godine, prozvanog da je najgora opasnost po društvo, koja se mora odmah sankcionisati. Ova interventna brigada mobilisana je prvo na socijalnim mrežama, na kojima su objavljivani pozivi na linč i pretnje smrću autorima. Autori su prijavili pretnje policiji, ali reakcija policije stigla je tek posle interventne maskirane brigade i cepanja izložbe. Kustoskinje su ispravno odlučile da galerija u kojoj su razbacani ostaci pocepane izložbe ostane otvorena za javnost i prepoznale nastalu situaciju kao instalaciju. (Ovaj postupak podsetio me je na sličnu odluku holandskog umetnika Rona Sluika, koji je početkom 2000-ih u Berlinu postavio blizu Bundestaga svoj rad/obeležje na kome je pisalo da je 1933. godine Marinus van der Lubbe zapalio Rajhstag; ovaj rad je preko noći nestao, policija ga je posle potrage našla bačenog i unakaženog svastikama i drugim nacističkim porukama; Ron Sluik je tako unakažen rad samo vratio na prvobitno (javno) mesto). Instalacija u Staroj kapetaniji je takođe bila posećena, od slučajnih prolaznika do ekipa novinara, ambasade Francuske, kolega iz polja kulture. Istovremeno, pojavljuje se u javnosti i viđenje ovog događaja kao još jednog pritiska u sklopu bitke za nekretninu Stara kapetanija, koja još nije postala kafana, a to je već prevelika aberacija na Zemunskom keju. Takođe, spekuliše se da je izložba „izazvala“ ovaj napad samom činjenicom da je jedan od članova grupe Momci i karikaturista Marko Somborac. O samom radu na kome je nacrtana beba sa sekirom u glavi, sa natpisom preuzetim iz novina 1990-ih, konačno u filmu možemo čuti i grupu Momci:

„Ja vidim ovu karikaturu kao crnohumorni prikaz cenzure. Dakle, to što vidite je jedan kenjkavac, koji – šta je radio? Previše je kenjkao, da izvinite, previše je pričao, previše je kritikovao, previše je crtao neke nepoželjne stvari, i zbog toga dobio sekirom po glavi. Pri tom je sve cakano i slatkasto nacrtano, ne da bi afirmisalo nasilje, već zbog toga što je posredi ironija.“

Nikola Vitković

Shvatam da je crtež iz 1995. godine (za manje upućene: ratne godine, koja je obilovala nasiljem i u slici i u reči i u mesu), računao, dakle, na sposobnost svoje publike da operiše u registru ironije i time bitno precenio svoju novu publiku iz 2020. godine. Kako nova publika dolazi sa socijalnih mreža, naoružana dekontekstualizacijom, sa jasnim ciljem da o 1990-im ne sazna dalje od onoga što se dozvoljava znati, sa misijom da moralnu paniku pretvori u uspešan obračun, teorijski razgovori o umetnosti su „smor“, kako su koleginici Bunčić u bekstvu od razgovora objasnili. U nekim od mnogobrojnih komentara savremenika crteža i alternativne kulture 1990-ih bilo je čuđenja zbog ove ekstremne doslovnosti, „kao da se pank nikada nije desio“. Zamislimo tek da se razgovor o estetici protegne i do dadaizma… Ali, nećemo ga ovde protezati u vremenu prošlom, toliko sadašnjosti traži svoju reč.

Sa filma, koji nas vodi kroz reakcije u medijima: novinara, umetnika, predstavnika civilnog društva, prelazimo na najbolju tekstualnu arhivu celog ovog niza slučajeva koji se i dalje razvijaju, na portal Seecult, koji je uredno i brzo izveštavao o događajima, i prenosio brojna saopštenja, tako da možemo pratiti ponašanje institucija.

Autori radova na izložbi, grupa Momci, okupili su se posle više od 25 godina, predstavljajući andergraund strip radove iz vremena mladalačkog bunta. Kako su i sami naveli, bili su „strip-eksponenti opšte pomame omladine Jugoslavije početkom 90-ih za agresivnijim i grafički eksplicitnijim sadržajima, podizanjem praga tolerancije na šok, hrljenjem da se što pre prepustimo svim porocima zapadne pop/kontra/kulture“ koje su propustili dok su kulturu krojili urednici pregaženi vremenom. Na izložbu “Imali su oko sebe taj neki sjaj", otvorenu u okviru 11. Međunarodnog festivala nesvrstanog stripa Novo doba – „Zadnje doba“, upala je 13. oktobra uveče grupa od 15 mladića sa maskama i kapuljačama na glavi. Oni su bacili suzavac u galerijski prostor i pocepali izložene radove. Tom incidentu prethodile su pretnje smrću učesnicima izložbe, koji su to i prijavili policiji, ali se i pored toga dogodio vandalizam. Beogradska policija saopštila je 15. oktobra da je uhapsila pet osoba, od kojih su tri maloletne.

Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS) odmah je reagovala na ovaj događaj saopštenjem, i najoštrije je osudila upad grupe maskiranih mladića i uništavanje izložbe strip grupe Momci u Umetničkoj galeriji Stara kapetanija, kao i reakcije u javnosti povodom predstave Zlatka Pakovića o Srebrenici, koje je okarakterisala kao medijski linč, te nasilno ometanje izložbe „Kapija – i kad boli, istina je lijek“ u Centru za kulturnu dekontaminaciju. „Nedugo zatim, grupa batinaša, nalik onima koji su vulgarno skrnavili spomenik Grobnica narodnih heroja na Kalemegdanu je upala u galeriju Stara Kapetanija i praktično uništila izložbu strip grupe Momci koja je i počela rad u devedesetima, zato što im je crtež zločina zasmetao na način na koji nije nijedan stvarni zločin. Galerija Stara Kapetanija od otvaranja izložbe dobija pretnje i uprkos činjenici da je policija obaveštena o pritiscima, a obezbeđenje unajmljeno, petnaestak organizovanih pojedinaca uspelo je da uništi više originalnih radova grupe Momci, ali pre svega da doprinese kako ugrožavanju slobode govora, tako i daljim nasilnim pritiscima na jedini javni kulturni prostor na Zemunskom keju“, navela je NKSS i ocenila da pasivnost vlasti i većeg dela javnosti podseća na „poznate istorijske faze fašizacije i društva i politike“.

Usledilo je Saopštenje Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Prvom rečenicom osuđuje se „svaki vid nasilja nad umetničkim slobodama i ugrožavanje fizičkog integriteta autora i posetilaca na kulturnim događajima“ ALI isto tako smatra da “prikazivanje i afirmisanje skarednih i nemoralnih sadržaja, zaogrnuto plaštom navodne stvaralačke kreativnosti, s punim pravom izaziva negativne reakcije najvećeg dela javnosti”. (Dobro ste pročitali, SA PUNIM PRAVOM). Prema mišljenju Ministarstva kulture, napad nije smeo da se desi, ali “ni izložba sa onako užasavajućim pojedinim radovima nije smela da bude otvorena”. “Ona (izložba) delom svog takozvanog andergraund sadržaja i pripada ‘podzemlju’ ljudskog duha, kao što i napadači na nju pripadaju huliganskom podzemlju”, ocenilo je Ministarstvo kulture. Ministarstvo kulture navelo je i da oštro osuđuje “oba modela ponašanja” i poziva “čitavo društvo da poštuje zakonske norme i opšteprihvaćena moralna načela, kako bi se izbegle sve potencijalne situacije ovog ili sličnog tipa”. Takođe, izraženo je očekivanje da će nadležni organi pronaći i privesti pravdi lica koja su upadom na izložbu i drugim nedopuštenim radnjama ugrozila javni red i mir.

U trenutku objave Saopštenja, još uvek aktuelni ministar kulture je Vladan Vukosavljević. U kulturnoj javnosti, posle inicijalnog šoka, postavilo se pitanje da li je ovo zaista stav Ministarstva kulture, u kojem ipak godinama rade i ljudi koji su zaista iz samog polja kulture, ili je ovo „labudova pesma“ odlazećeg ministra, u trenutku kada je nepoznato ko će biti na toj funkciji u novom sastavu Vlade. I, desilo se nešto važno: solidarnost među kolegama. Osude od strane stručne javnosti i udruženja počele su da stižu na adresu Ministarstva. Asocijacija nezavisne kulturne scene Srbije (NKSS), Udruženje likovnih umetnika Srbije (ULUS) i Savez udruženja likovnih umetnika Vojvodine (SULUV) napisali su: “Ministarstvo kulture i informisanja je 15. oktobra 2020. godine objavilo najsramotnije saopštenje u istoriji te institucije. Od Minhena 1937. godine, ni jedan ministar kulture u svetu se nije usudio da govori o ‘degenerisanoj umetnosti’“ jer takvim saopštenjem, umesto da zaštiti slobodu umetničkog stvaralaštva, Ministarstvo kulture je ohrabrilo huligane da nadalje oni određuju šta je prava, a šta nije prava umetnost i da batinama dele pravdu u pozorištima, u galerijama i na koncertima. “Nije da crtež ‘Kenjkavac’ nije smeo da se desi, nije smelo da se desi da u Beogradu skinhedsi ubiju dečaka Dušana Jovanovića, samo zato sto je bio Rom. Nije da izložba ‘Kapija - i kad boli, istina je lijek’ nije smela da se desi, bombardovanje Tuzle nije smelo da se desi. Nije da predstava ‘Srebrenica. Kad mi mrtvi ustanemo’ nije smela da se desi, Srebrenica nije smela da se desi. Sram vas bilo!” Saopštenje Ministarstva osudili su i Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajna Srbije (ULUPUDS) i Srpsko književno društvo. Srpski PEN Centar ocenio je da je napad na izložbu “vrh ledenog brega u očiglednoj rastućoj netoleranciji i nasilnoj retorici” u društvu u Srbiji, “oličenoj u pretnjama i medijskim progonima, kao i u sistematičnom potiskivanju društvenih i kulturnih razlika”.

U međuvremenu je na sajtu Ministarstva kulture osvanuo odgovor na ove osude. Ocenjujući reagovanje NKSS, ULUS-a i SULUV-a sramnim, Ministarstvo je u svom reagovanju na ovo njihovo saopštenje, u tekstu koji je potpisala Ivana Dedić, pomoćnik ministra, sektor za savremeno stvaralaštvo, zaključilo da je to “najobičnija ideologizovana paskvila, uz licemerno dovođenje u isti kontekst umetničke slobode, pojedinačnog zločina rasističke grupe i ubistva nedužnog dečaka, događaja iz ratova na prostoru bivše SFRJ i nasilničkog upada na izložbu sa skarednim sadržajem, a sublimat svega toga jeste da je Ministarstvo kulture i informisanja nacističko, iako kada treba od tog istog Ministarstva da se dobiju sredstva za različite namene i projekte onda nema ni govora o nacizmu”.

Fascinantan mi je ovaj otvoreno izrečen stav iz Reagovanja na Saopštenje da je licemerno od strane radnika u kulturi da apliciraju za podršku Ministarstva, a da ga posle kritikuju. Iz ovoga je jasno da je proces normalizacije klijentelističkog odnosa i u kulturi odmakao toliko da je osnovna ideja kritičke i angažovane kulture koja se prijavljuje za podršku iz javnog budžeta, a ne privatnog novca ministra Vladana Vukosavljevića i zamenice Ivane Dedić, zamenjena konstruktom nekog klijenta koji se za novac obavezuje da ćuti. Zadržaćemo se i na pojmu koji se pojavio nekoliko puta u javnom diskursu: degenerisana umetnost. U Minhenu je 1937. godine nacistički režim napravio izložbu „Degenerisana umetnost“ na kojoj su izloženi radovi avangardnih umetnika, kako bi se utvrdila unisona kultura Trećeg rajha i „prokazala“ umetnička avangarda zbog svoje „izopačenosti“. U Srbiji se na farsičan način već jednom izvela, verovatno bez svesti o ovom pretekstu i već istorijski poznatoj formi, slična prezentacija, i to prilikom „prokazivanja“ Slađane Varagić koja je smenjena sa mesta direktora Kulturnog centra Požega. Zorica Mitrović, predsednica Skupštine opštine Požega je te 2018. godine javnosti želela da prikaže koju je umetnost otkupom za Požegu sakupila smenjena direktorka, i pokazujući radove umetnika Milovana Destila Markovića uzvikivala „Znači, ovo je strašno“. Borka Pavićević je o ovom slučaju pisala u tekstu „Degenrisana umetnost“ u Danasu, kao o tendenciji opasne analogije sa tridesetim godinama i najtamnijim stranama istorije.

Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA – sekcija Srbija upravo na to skreće pažnju: „Kao članovi i članice Udruženja likovnih kritičara, izrazito smo zabrinuti zbog terminologije korišćene u pisanju Saopštenja Ministarstva kulture koja nedvosmisleno podseća na razrađenu nacističku terminologiju uoči Drugog svetskog rata, kojom je opisivana moralna izopačenost degenerisane umetnosti, umetnosti koja se razvija izvan “opšteprihvaćenih moralnih načela” nacističkog režima. Zahtevamo da Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije povuče sporno Saopštenje uz nedvosmislenu javnu osudu počinilaca nasilja, i da uputi javno izvinjenje, kako autorima izložbe, tako i široj javnosti zbog korišćenja neprimerene terminologije“. U ovom Saopštenju AICA-e ukazuje se na još jedan problem: “Takođe, koristimo priliku da uputimo i širi apel javnosti, Vladi i Ministarstvu zbog zabrinjavajućeg trenda korišćenja neadekvatnog rečnika i zloupotrebe samog vebsajta Ministarstva kulture i informisanja za lične obračune i neprimerene i nekvalifikovane izjave. Sekcija ’Vesti’ u poslednje vreme sve više podseća na tabloid, i odbijamo da poverujemo da ovakva saopštenja odražavaju stav institucije koja se zove Ministarstvo kulture i informisanja.”

Zaista, ko je imao priliku da prati objave na sajtu Ministarstva kulture i informisanja, mogao je čitati dnevno reakcije na svaku izjavu, stav ili medijski prilog o slučaju ove izložbe, pri čemu je bilo moguće pročitati i uvrede na račun novinara Filipa Švarma koji je, po Ministarstvu kulture i informisanja, “promovisao sebe kao samo dno posustale i podeljene medijske scene u Srbiji”. Nije bolje u dnevnim reakcijama Ministarstva prošla ni grupa psihologa i psihijatara koja je pokrenula peticiju kojom protestuje protiv terminologije Ministarstva, gde su napisali: "Naime, smatramo, kao struke posvećene mentalnom zdravlju, da su kvalifikacije kao ‘patologija i devijacija svesti’, kao i ‘podzemlje ljudskog duha’ u potpunosti neprimerene", kao i: "Upotrebom takvih termina i njihovim uplivom u javni diskurs institucija i političara, čemu svedočimo već duže vreme, čini se ogromna šteta i stigma osobama koji žive sa mentalnim teškoćama. Korišćenjem tih termina kao uvreda i načina diskreditacije, što predstavlja diskriminativno ponašanje regulisano zakonom, šteti se i ugledu struka koje se bave fenomenima mentalnog zdravlja". 18. oktobra ULUS je okupio umetnike ispred Paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na skupu podrške umetnicima koji su napadnuti, simbolično zakazanom u pet do 12, sa porukom „Stop nasilju u kulturi!“

ČEMU PROVOKACIJA

U sledećih deset dana, desničarske organizacije pojačale su svoje akcije, od uobičajenog navijačkog pritiska na festival „Mirëdita, dobar dan“ do „čišćenja“ grada od migranata. Maja Gojković preuzima funkciju u Ministarstvu kulture i informisanja 29. oktobra, i sa sajta Ministarstva nestaju mnoga mnoga od pomenutih saopštenja i obračuni povodom napada na izložbu u Staroj kapetaniji. Vršioca dužnosti direktora Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, Viktora Kiša, Ministarstvo je sprečilo u nameri da ukloni rad Zorana Todorovića na izložbi „Akvizicije“ u MSU i na tom mestu postavi kafanu. U žiži kulturne javnosti bio je Kiš i zbog najavljene izložbe venčanica kreatora Žan Pol Gotjea, koja će se ipak održati – da, u Muzeju savremene umetnosti. U emisiji „Pravac“ na TV Pink 27.oktobra Zoran Čalija i Nikola Kusovac izgovaraju oštre kritike i diskvalifikacije članova ULUS-a i rukovodstva, uz neovlašćeno prikazivanje video radova i performansa pojedinih umetnika, čime ilustruju svoju tezu o navodnom niskom umetničkom nivou nasuprot estetskom kvalitetu spomenika Stefanu Nemanji, u javnosti žestoko osporavanim, koji se podiže ispred nekadašnje Železničke stanice u Beogradu. Za mnoge od nas bio je to prvi put da u medijima vidimo Nikolu Kusovca posle članka u Politici 29. novembra 2018. godine u kojem se navodi da ga Više tužilaštvo u Minhenu tereti da je sa saučesnicima predao jednoj galeriji u Minhenu veći broj falsifikovanih slika zenitističkog perioda za koje je tvrdio da su originali. Zoran Čalija je ovoj umetničkoj produkciji postavio pitanje „Čemu provokacija?“ i ocenio da umetnici misle „da mogu svašta da podmeću narodu i da kažu da je to umetnost“, „toliko je upletena politika u umetnost da je to odgurnulo samu umetnost“ i što može da dovede do toga da ćemo „puštati kriminalce, silovatelje, jer mogu da kažu eto, pravili smo performans“. I on i Kusovac govore kako žale što generacije u Srbiji ne znaju ništa o srpskoj umetničkoj produkciji, a za spomenik Stefanu Nemanji Kusovac kaže da nema ništa protiv da vlast demonstrira svoju snagu, „treba ćutati i videti kako će narod reagovati“, a da su aktuelni napadi na projekat spomenika ideološki. Čalija se nadovezao da je zlonamerni napad u pravcu „šta će Srbiji bilo šta što je nacionalno i što može da podigne neki moral“.

ULUS 5. novembra objavljuje Saopštenje povodom pojačanog nasilja nad članovima. U članku u Danasu 11. novembra „Progon i pretnje smrću savremenim umetnicima“ saznajemo o progonu i pretnjama koje trpe prozvani umetnici i rukovodioci ULUS-a (Danilo Prnjat, Vladan Jeremić, Arion Asslani, Gabrijela Vasić i drugi). “Meni su pretili kao predsedniku Umetničkog saveta zbog promene programske politike izlaganja. To su na stotine komentara koje ne mogu ni da ponovim do pretnji da me, kad me sretnu, više neće biti i da me treba nabosti na kolac.” navodi Danilo Prnjat. Vladan Jeremić je u tom tekstu podsetio na učešće Zorana Čalije u nasilnom sprečavanju izložbe „Odstupanje“ u galeriji Kontekst 2008. godine.“Sada pokušavaju da ocrne rad novog rukovodstva ULUS-a i ljude koje ga podržavaju. Mada, nije sve ni do ULUS-a, Vukosavljević je doprineo saopštenjima da se umetnici smatraju krivcima za sve”, smatra Jeremić.

VEĆ VIĐENO

Zaista, šta smo naučili iz prethodnog talasa nasilja u kulturi, pokušaja prekida tribine na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu 2006, pokušaja prekida premijere filma Tomislava Gotovca 2007. i upada na perfromans Gabrijela Savića 2008. godine u Domu kulture “Studentski grad”, i, konačno, nasilnog uništavanja umetničkog rada i sprečavanja otvaranja izložbe “Odstupanje” u galeriji Kontekst 2008? “RUK”, Radnici u kulturi, nastao kao platforma solidarnosti pred ovim talasom otvorio je prostor mišljenja i borbe umetnosti protiv fašizacije društva. I sada imamo solidarnost na delu, barem u javnom diskursu, gde vidimo da radnici u kulturi prepoznaju ovaj proces progona umetnosti kao već viđen istorijski primer. Tomovi knjiga napisani su o tim istorijskim primerima, i nadam se da ćemo imati prilike da u Betonu čitamo savremena teorijska tumačenja. Ali u ovom tekstu, mislim da je bolje postaviti perspektivu budućnosti. Kako će u budućnosti, jednoj od najviše mogućih iz ove tačke u vremenu, izgledati izložba, recimo, Marine Abramović u Srbiji, ako je uređuje interventna brigada sa socijalnih mreža? Na predavanju Alfreda Bara u galeriji Kontekst 2008. godine prvi put sam videla fotografiju sa prve posleratne izložbe Pabla Pikasa u Parizu. Izložbu obezbeđuje policija, jer je pariska publika pljuvala i napadala Pikasove slike. Godine izloženosti nacističkoj “lepoj” umetnosti otuđile su od grada u kojem se Pikaso formirao kao umetnik, njegovu sopstvenu umetnost i sećanje na avangardu.

Ako analiziramo aktuelnu kulturnu politiku na osnovu događaja ove jeseni, polje kulture kao topovsko meso ponuđeno je, kao i pre deset godina, desnoj mobilizaciji za afirmaciju i osećaj postignuća. Poželjni sadržaj – content, za socijalne mreže – je ono što ne provocira, dakle nešto što narodu prija i podilazi postojećem ukusu, nije “politizovano”, ali omogućava kulturu kao polje istrage i kazne moralnih prestupnika. Jer, koje drugo polje angažmana ostaje za nekoga ko je u policijskim očima maloletnik, polje delovanja za njegovo nezadovoljstvo, ako su tabuizirane teme: vazduh, voda, hrana, zdravlje, siromaštvo, ukratko, svi neposredni, materijalni uslovi života. Može se usmeriti i mobilisati prokazivanjem umetnika kao počinilaca nacrtanog ubistva (još neverovatnije – reakcije na novinski naslov vesti o realnom ubistvu od pre dvadeset pet godina), jer jedino tako se može kanalisati frustracija zbog nedostatka načina da se bori protiv realnog nasilja u porodici i na ulici, zbog zločina u ratu ili zločina nad prirodnom okolinom. Zato se umetnost sada nudi na vrednovanje “narodu”, u skladu sa slobodnim tržištem, što je jasan prekid sa idejom da kultura i umetnost u društvu budu polje slobodnog eksperimenta i pomeranja granica, kritičkog mišljenja koje otvara horizonte umesto da povlađuje granicama. Pitanje je samo kako će se boriti sami radnici u kulturi, koji su do sada računali na institucije zadužene da u ime naroda garantuju ovaj razvoj, kao režimi znanja – muzeje, pozorišta, biblioteke. Poruka je jasna, svaku sledeću sliku nasilja negovani spektakl dogovorene javnosti progutaće kao poslasticu. Bez borbe, ostaće napolju, umetnost i narod, bez doma, bez reka, bez vazduha, bez želje za refleksijom. Unutra će biti venčanice i: (…) oni, drmatori, robovlasnici i vojvode, bankomati…

Mikser arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.