MRAZ, Deda (Božić Bata, Djed Božićnjak, Sinterklaas, Santa Claus, Дед Мороз, Mikulás...)

Ko je zapravo Deda Mraz? Koka-kolin špijun, rezultat ateističko-komunističke zavere da se iz srpske duše ukloni Božić Bata, ili nešto treće?

Pre svega, Deda Mraza nije izmislila Koka-kola. Njegov radni staž je mnogo duži, i seže u drevna paganska vremena. Postoje brojne paralele iz germanske mitologije između Deda Mraza sa vrhovnim germanskim bogom Odinom, koji se često predstavlja kao starac sa dugom belom bradom i šeširom, na konju prelazi ogromne udaljenosti i nosi džak u koji hvata neposlušnu decu. Deca su nekada ostavljala čizme napunjene povrćem pored dimnjaka kao hranu za Odinovog konja Sleipnira, a Odin bi ih onda nagradio zamenjujući hranu za poklone i slatkiše. Prethrišćansko poreklo, očekivano, imaju i običaji kao što su pečenje ćurke i kićenje jelke, čija se obredna funkcija može uporediti sa našom božićnom pečenicom i badnjakom.

Deda Mraz postaje naročito ideološki i religijski podoban lik kada se, posle hristijanizacije, ova tradicija vezuje za Santa Clausa odnosno svetog Nikolu. Ovaj svetac je zaštitnik ne samo polovine Srba, mornara i prostitutki, nego i dece, kojima je, po predanju, u prolazu velikodušno ubacivao poklone kroz prozor. Hrišćanska tradicija, takođe, zadržava i običaj kićenja jelke, koja sada postaje simbol Bogomladenca Hrista.

Santa Claus postepeno gubi svoje hrišćansko obeležje u Americi, gde ovu tradiciju donose holandski doseljenici u XVII veku, koji na Menhetnu koji su kupili od Indijanaca osnivaju Novi Amsterdam. Tradicija se zatim širi među sve brojnijim Anglosaksoncima, koji ubrzo okupiraju svetu holandsku zemlju i unilateralno je preimenuju u Novi Jork (Njujork). Konačnoj desakralizaciji i komercijalizaciji lika svetitelja kumovaće kompanija za proizvodnju obojene i zašećerene vode iz Atlante, čiji dizajner, Hedon Sandblom, za potrebe Koka-koline reklamne kampanje 1931. godine kodifikuje sadašnji izgled Deda Mraza.

Nema pouzdanog odgovora na pitanje otkud i otkad Deda Mraz među Srbima. Naime, pominjana germanska tradicija nije zabeležena u našoj, inače bogatoj etnografskoj praksi. Po nekima, naš najbliži drevni ekvivalent ove tradicije karakteristične za Nemačku, Belgiju i Holandiju, bilo bi darivanje dece za Materice i Oce kao predbožićne praznike. No, za razliku od protestantske etike dužnosti i rada gde se deca nagrađuju po zasluzi, na osnovu postignutih rezultata u minuloj godini, kod nas su ona nagrađivana ako uspeju da krišom vežu svoje roditelje. Iako je privlačno u ovom običaju tražiti kulturološke osnove balkanske sklonosti prevarama, obmanama i primeni sile u poslovnim transakcijama, ova balkanska aproprijacija Veberove Protestantske etike i duha kapitalizma, držim, ipak zvuči pomalo nategnuto.

Popularna ideja o tome da je Deda Mraz komunistički supstitut za izvornog, srpskog Božić Batu, mada nije sasvim bez osnova, u principu je pogrešna. Po svemu sudeći, Deda Mraz bi mogao biti ideološki uvezen od Sovjeta, koji su u komunizmu svoju tradiciju Božića i svetog Nikole dosledno desakralizovali, što prvi prihvataju naši levičari. Međutim, ni Božić Bata, navodni prethodnik i izvorni domaći hrišćanski pandan Deda Mraza, nije ništa manje zagonetan i kontroverzan. Pošto ni o njemu nema pouzdanih etnografskih podataka, izgleda da je i on zapravo mistifikacija, naknadno personifikovan lik iz starih božićnih pesama (Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i svu kuću do krova - ovde „bata“, smatraju etnolozi, nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“).

Iako se, dakle, u liku Deda Mraza spajaju najrazličitije tradicije, njega se danas, nažalost, odriču mnogi. Puritanci i rimokatolici ga odbacuju kao vulgarnu zloupotrebu hrišćanske tradicije u komercijalne svrhe, pa su tako katoličke crkve širom sveta zabranile spominjanje Deda Mraza u širim verničkim krugovima. Nekima, međutim, on predstavlja smetnju upravo kao hrišćanski simbol, te je tako, zbog sve veće muslimanske populacije, St. Nick odnedavno postao persona non grata u nekim austrijskim vrtićima. No, čak ni pod ideološki neutralnim imenom, Deda Mraz više nije siguran, pa je pre nekoliko godina u nekim sarajevskim ustanovama zabranjena novogodišnja proslava i dodela paketića deci. U nekoliko muslimanskih zemlja, opet, Santa se zadržao kao posledica misionarskog delovanja u kolonijama. Božić se, recimo, slavi u raznim delovima Indonezije (najbrojnijoj muslimanskoj zemlji na svetu), a novogodišnje proslave, bez izražene religiozne podloge, postoje i u nekim drugim islamskim državama. Izuzetak je Saudijska Arabija, čija je verska policija ovih dana upozorila građane da se ne šale glavom glede obeležavanja Nove Godine, o Deda Mrazu da i ne govorimo. Ipak, imajući u vidu Deda Mrazovu dosadašnju prilagodljivost raznim sakralnim i sekularnim tradicijama i ideološku fleksibilnost, ne verujem da će ga ovo tako lako zaustaviti. Lukav je matori.