Beton br.189
Sreda 22. novembar 2017.
Piše: Ana Isaković

PRE I POSLE 51. BITEF-A


Ovogodišnje otvaranje BITEF-a, za razliku od svih dosadašnjih, nije ostavilo prostor spektaklu, formi i ignorisanju gorućih društvenih pitanja. Glas Jana Fabra u punoj dvorani Sava centra, koja je bila pompezno, simboličko mesto često prikrivene slike prave svrhe festivala i novih pozorišnih diskursa, otvorilo je mogućnost za direktni upliv u učitavanja koja su predstojala: „Lepota, čak i kada stvara konfuziju i subverzivnost, uvek donosi poruku pomirenja“.


Mit i opomena


O dvadestčetvoročasovnoj predstavi Jana Fabra pisalo se mnogo. Sam doživljaj protoka nemerljivog epa i njegov direktan prenos na državnoj televiziji pokrenuo je javnu polemiku, doprineo estradizaciji festivala, ali i osvešćivanju višegodišnjeg odsustva upravo javnog polja polemike i kritike. Poslednja scena Fabrovog „Olimpa“, čini se, savršeno predstavlja čitanje savremenog odnosa društva prema kategoriji mita i njegovog slavljenja. U svim gradovima gde se igrala ova predstava poslednja scena je znak da publika ustane i poziv da se direktno uključi u kulminaciji „bahanalija“. Pred publikom su tela heroja i bogova koja glumci koji ih igraju, u ekstazi, postepeno boje. Šljokice kojim su pojedina tela pokrivena, svojim svetlucanjem, uz boje, doprinose da se u spektaklu dodatno pojačava doživljaj privida koji je jedna od dominantnih komponenti čitave predstave. Privid istovremeno seže i u istorijsko i u etičko područje. Naime, heroji se zalažu za pojedinca bogatog vrlinama, ali on je sve ređi u društvu. U svakoj akciji vreba opasnost: jačanje mehaničkog, pa i prihvatanje ropskog. Jer, kad u egzaltaciji igre akteri preskaču konopac, postepeno i sve jače se čuje zveket lanaca, taktovi vojnog marša, uz pokliče i ritam poznat iz kinematografskih prizora, uzvikivane rečenice koje se uporno i hipnotički ponavljaju. Privid u toj prilici dobija jednu drugu, onespokojavaću dimenziju. Publika je potvrdila da to oseća živo učestvujući u takvim scenama uzvicima i pljeskom. A Dionis (čije je telo anti-ideal sadašnjem idealu lepote a, opet, i ideal renesansne i kontrareformatorske umetnosti) izlazeći na scenu, mešavinom izrugivanja i tragičnog, postavlja pitanje glasno razmišljajući: da li će nas istina pojesti žive, da istina možda nije ludilo, da se ciklus slavljenja i kreiranja heroja nikada ne završava, da smo izloženi upornoj mitomaniji, zatvoreni u krugu privida koji se nastavlja dok neko od nas ne podigne glas. Ova predstava, za koju kažu da posle nje ništa neće biti isto, možda ipak nije samo „oda životu“, kako je rečeno u uvodnoj reči umetničkog direktora Festivala Ivana Medenica, već i jedna vrtložna slika i opomena koja kroz medijum tela i igre, u čemu je poseban uspeh Fabra, obuhvata prisno i aktere na sceni i publiku.


IMG_8031


Mit i politika


Korišćenja epskog, u mešavini filozofskog promišljanja i naturalizma, ima i u  predstavama „Biblija, prvi pokušaj“ i „Carstvo nebesko“, obe u režiji Jerneja Lorencija. Dok se u prvoj kroz biblijski mit seže do opštih egzistencijalnih pitanja koja gube svoju oštrinu u današnjem vremenu, dotle nam je druga bliža jer se fokusira se na kosovski mit koji je igrao ulogu u izgradnji srpskog identiteta. U izvesnoj meri antipod „Olimpu“ Jana Fabra, predstava „Carstvo nebesko“ kroz lična iskustva grupe glumaca, jer je predstava konstruisana kao radioničarska, traga za slojevima kosovskog mita, prvenstveno kroz narodne pesme. Traga se počev od dubinskog značenja mita kao modela oblikovanja jedne zajednice do stvaranje mitomanskih opsesija, zastranjenja i političkih zloupotreba. Iako politička zloupotreba u predstavi nije direktno locirana, gledaoci će se lako prisetiti njenih manifestacija u našoj sredini krajem osamdesetih i početkom devedestih godina prošlog veka. Tada su na repertoaru srpskih pozorišta počele da se pojavljuju predstave koje su se oslanjala na mitska predanja. A na jednoj od predstava („Sveti Sava“, po tekstu Siniše Kovačevića) 1990. godine došlo je do negativnih reakcija publike već uveliko mitomanski zaražene, jer se predstava doživela kao skrnavljenje. Ova reakcija je bila jedna od ključnih simptoma koji su nagoveštavali predstojeće međunacionalne sukobe. Mit je tada dobijao ulogu agensa i „goriva“ za buduće ratne sukobe. Jednom delu publike ovogodišnjeg Bitefa u predstavi „Carstvo nebesko“ nedostajalo je ovo jasno lokalno lociranje zloupotrebe kosovskog mita. No, na okruglom stolu reditelj Lorenci je rekao da se on, zajedno sa glumcima, odlučio da nikako ne dotiču problematiku devedesetih i da nema stav. Međutim, nemanje stava je takođe politički stav.


Mit i cenzura


Oblici internog ropstva u kome je svakodnevni život zarobljen pravilima proisteklim iz osnovnog mita koji dominantno utiče na zbivanja u društvu, mogli su se uočiti u  dve predstave. Jedna je „Sneg“ po tekstu Orhana Pamuka, u režiji Ersana Mondtaga. a druga je „(Sa)slušanje“ u režiji iranskog reditelja Amira Reza Kuhestanija. U obe se, kao okvir i pozadina, ali i preko načina izvođenja, naslućuje mit i epska drama u sadašnjem vrtlogu velikih promena. (Napomena: drugu predstavu Ersana Mondtaga „Istrebljenje“, koja je na programu bila poslednjeg dana Bitefa, nisam uspela da vidim. „Scenario“ skoro isti kao i prošle godine kada velika grupa novinara i kritičara nije uspela da uđe o pozorište Madlenijanum na predstavu koja je imala dva termina i ograničeni broj od 120 gledalaca.)


„Sneg“ ilustruje napetost između islamističke tradicije i sekularnih tendencija oslobođenja, koja ispunjava mnogobrojne fenomene društva (štampa, fundamentalizam, nacionalizam). U žrvnju te napetosti stradaju žene čiji se problem: nositi ili skinuti feredže, okončava, ponekad, samoubistvom. Priča o novinaru koji želi da razotkrije političku zaveru u slučaju samoubistva ovih žena priziva mit tako što su svi akteri  konstantno na sceni, nalik antičkom horu. „(Sa)slušanje“, pak, problematizuje cenzuru kroz primere onih koje saslušavaju i kažnjavaju i onih koji nadziru i saslušavaju. Tema ilustruje situaciju u iranskom društvu. Devojku-studentkinju saslušava nevidljivi lični cenzor, oličen u glasu starije studentkinje, zbog toga što se u sobi saslušavane čuo muški glas, što je nedopustivo u ženskom internatu.


Trip u ep


Osnovna odlika ovogodišnjeg BITEF-a, čiji je slogan bio „EPIC trip“, bila je namera da se gledaocu vrati osećaj punoće vremena, koji je pojedincu danas uglavnom uskraćen bilo zbog nemogućnosti da se ono obuhvati bilo teškoće da se nađe fokus života u dobu neprestanog ubrzanja. To je postignuto tako što je većina predstava na Festivalu, počeviši od „Olimpa“, trajala znatno duže nego što je danas u teatru uobičajeno. Subverzivnost se postigla upravo u predavanju vremenu i promišljanju dramske radnje i svakog njenog sekunda. Akt subverzivnosti se ogleda, dakle, u „nemilosrdnom“ zahtevu publici da bude prisutna, da učitava, da kontekstualizuje, pa i kad negoduje.

Ako bi tu i tamo mogla da se pojavi sumnja o tome što je  doneo 51. Bitef, i sama ta sumnjičavost mogla bi da se doživi ka plodna, jer je ovogodišnji Bitef procenjen, s pravom, kao „raskošna teatarska gozba“. Podsetio je na dane kada je, uprkos povremenim otporima, zarazno, u boljem smislu te reči, delovao na teatarski život u regionu, ne epigonstvom nego buđenjem kreativnih potencijala i obiljem inovativnih prestava. Sumnjičavosti, međutim ima mesta, ukoliko, zbog siromaštva i neadekvatne kulturne politike, Bitef, uprkos onome što je ovogodišnji festival ponudio, ostane samo elitistička oaza, trenutak pozorišne radosti bez širih posledica za naš teatar.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.