Beton br.205
Utorak 19. mart 2019.
Piše: Zoran Gajić, Grupa za konceptualnu politiku

Sans-dentalni uslovi protesta

Ako se danas kaže da je država zarobljena, kakva je to situacija zarobljene države? Ko situaciju čini takvom, odnosno ko zarobljava državu, i ima li danas prostora i razloga za mišljenje politike sa stanovišta ljudi, a ne isključivo sa pozicija države? Politika je u osnovi ispoljavanja države, ali o kakvom ispoljavanju se radi kada kažemo da je država zarobljena?


Protesti su ovih dana zanimljiva pojava i verovatno su već dali povoda za razmšljanje svima koji nameravaju misliti političku situaciju sa pozicije protestanta, opozicionog partijskog aktiviste ili simpatizera, premijera ili vlade (sadašnje ili buduće), odnosno, sa mesta države, sa kog se politički prostor najbolje vidi. Ali, sagledavanje prostora znači mnogo toga. Osvetljavanje državnim reflektorima je daleko veće snage nego napipavanje u mraku kojim se krećemo mi, koji u najboljem slučaju raspolažemo baterijskim lampama.


Kompleksnost situacije sada obasjava i pomenuta sintagma, a to je „zarobljena država“. Zarobljena država je fraza koju često srećemo proteklih dana. Ona predstavlja svojevrsnu tezu, sasvim sigurno sročenu na temelju stručne dijagnoze i analize koja je rezultirala definicijom, koju kao da ni jedan govor danas ne bi trebalo da zaobiđe, pa stoga ni opis situacije koju lampama osvetljava jedna lokalna organizacija. U mraku je teško bilo šta opisati, ali su u njemu susreti sa drugima izloženi daleko većem iskušenju uzajamnog poverenja. Definicija kao oblik mišljenja, koje je uvek način suspenzije polisemije, nije jedini oblik mišljenja ili intelektualnosti. Politička suspenzija polisemije je drugačija i možda upućuje na pragmatizam, ali i u tom slučaju isključivo ukoliko podlegnemo filozofskom obrazovanju. Mi smatramo da govoriti kao filozof ili kao naučnik, kao politički analitičar ili bilo koji drugi disciplinovani govornik, nije ono što nam je potrebno u politici ako nastojimo da je mislimo iz nje same.


Kako onda razumemo situaciju, kako se u njoj orijentišemo i šta možemo reći u ovom trenutku koji je momenat i naše temporalnosti, naime, trajanja koje gradimo delovanjem i koje se uvek retrospektivno sagledava i vidi kao prošlost budućnosti koja se nije nužno desila? Možemo li se dakle orijentisati ukoliko razlikujemo budućnosti koje su se desile od onih koje nisu, i u kojoj prošlosti bismo potražili ove poslednje? Drugim rečima, vredi li razlikovati budućnosti koje su bile moguće od onih koje su nužne, budući da nikada nije reč o jednom sadašnjem bilo kog trenutka?


Kako bilo, učinjeno je ono što se moglo učiniti i to je na situaciju uticalo koliko i sve drugo što danas ponovo imamo pred sobom i u čemu se potraga za mogućim, mogućim za ljude, nastavlja. Svaki govor ljudi o onome što rade u jednom trenutku prelazi na opis situacije za koji su sposobni i za koji retko tvrde da je jedini – dok god ne odluče da se pokrenu. Svi imamo dovoljno iskustva koje će nam reći da svaki ljudski razgovor sa drugim dokazuje da su mogući i drugačiji opisi ili analize stanja situacije. U pitanju su dakle opisi kompleksnosti države u datom trenutku, za koju smo svojevremeno tvrdili da je bila i osnova materijalnosti društvene činjenice. Danas mislimo da teorijskom radu treba prepustiti zahteve za objektivnošću saznanja, kako bi u onom političkom ostalo više sluha za reči koje izgovaramo sa ljudima sa kojima sarađujemo i radimo, sa ljudima koje susrećemo u tom radu i sa kojima nastojimo da osvetlimo savremeni trenutak.


Protesti u Srbiji se odvijaju u prostoru države. Les Phénomènes majoritaires, odnosno fenomeni većine, termin koji pozajmljujemo od Lazarisa (Sylvain Lazarus), jesu nešto što se danas nudi kao prostor u kojem imena plutaju bez mesta. Imena, a ne reči koje već ukazuju na pojam koji označavaju. Lazaris ih danas naziva „lutajućim imenima“, jer, budući bez mesta, na suspenziji njihove polisemije niko ne radi organizovano. Zarobljena država nije takvo ime, niti se tiče politike na strani ljudi, iako smo ovu sintagmu mogli čuti i na protestima. Iza nje bi se mogla čuti reč koja je možda problematična, a to je „odgovornost“. „Sigurnost“ ide odmah za njom i teče kolonama koje misle sistemski čitavu situaciju, pa i proteste kao njen element. To što je ona (sigurnost) na levoj strani socijalna, ne doprinosi mnogo izvlačenju iz diskursa rata koji je danas opšti i koji nam se pojavljuje kao bezbednosni (sigurnosni) intervencionizam. U zamenu za sigurnost ustupili smo slobodu i zato se u protestima ona čuje samo unutar fraze sloboda medija. Mediji nas odmah dovode pred drugi fenomen većine, a to su izbori i kampanja za izbore u kojoj je jedino mesto koje se zauzima transcendentalno, pošto se, i kada je reč o izborima, govori isključivo o uslovima. Ali, na uslove se ne mora gledati tako, jer oni – naročito kada ih nema – možda govore o tome da su izbori stvar prošlosti i da sa njima više ne treba računati kao sa političkom kategorijom ili sredstvom.


Situacija u Francuskoj je obrnuta. Tamo je poruka jasna: Makron, ostavka! U prevodu: Narod te je neposredno birao i ne mora na izbore da bi zahtevao tvoju smenu! U Srbiji, međutim, sve se vrti oko izbora. U tom derviškom plesu mi čujemo samo molitvu za izborne uslove, u kojoj je svoje mesto našla i ideja njihovog bojkota. Kao da istorija ima nameru da se naruga svima koji su davno odustali od izbora i koji, kada misle politiku, na izbore više i ne pomišljaju. Srećom, mi danas znamo da istorija ne misli, kao i da je sve drugo samo ne razvoj ideje slobode.


Naše pitanje je stoga kako da opravdamo svoj interes za proteste i smenu vlasti kada nas vlast i učešće u njoj ne zanima ni na koji način, a možda će ipak biti potrebno glasati. Srećom glasanje se ne svodi na izbore, jer ono zaista može biti odlučivanje, no za to je potreban jasan doživljaj trenutka u kome se odlučuje, a koji očigledno nije samo izborni, niti su izborne procedure jedino mesto politike. Moguće je dakle glasati za odlazak Vučića, a ne misliti na izbore niti izaći na njih kada ih bude, jer ako se i bude sprovodilo prebrojavanje glasova, ono može da se dogodi i na ulici na kojoj se ne broje samo povređeni i mrtvi.


Razloga za strah zaista ne bi trebalo da bude. Ni za one koji izlaze na izbore, i koji su spremni da optuže apstinente da su i doveli do ovakve situacije i vlasti, niti za nas koji protestujemo odlučujući – neposredno – da on ode i bez izbora. Uslovi nas zato ne interesuju. Svi koji danas protestuju makar simptomalno pokazuju da partijskom sistemu više ne veruju, i na taj način potvrđuju da bi uslovi iz kojih govore mogli biti zanemareni u situaciji kada to čine. Ukoliko želimo prići onom subjektivnom ili lepotici zvanoj subjekt, onda im to moramo i dopustiti.


Mi znamo, a i čujemo na levoj strani, da pored transcendentalnih uslova postoje i klascendentalni. Klascendentalni uslovi a prirori već dugo, čak i u Srbiji više od decenije, služe izlaganju analitičkih kategorija, no čija dijalektika se ne dovršava u protivrečnostima kao kod prvog dentalca nemačke klasične filozofije, već u socijalizmu, na koji se nažalost gleda kao na društvo koje više nije društvo kontradikcija – tačnije društvo u kome je napetost između buržoazije i proletarijata na najvišoj tački, ili dovedena do usijanja, i koju je kalio, dakako, Staljin.


Staljin, koji je bar prema trockistima državni kapitalista, danas je možda Đilas: svojim rečima državni kapitalista, iako bez socijalističke ekonomije ili ekonomskog socijalizma, pošto je čovek patriota i predlaže nešto što je sam nazvao „ekonomski patriotizam“. Sudar sa Levim blokom, u kome odlučujuću ulogu imaju deklarisani trockisti, bio je neminovan. I desio se na ulici. Razmena reči se svela na razmenu uvreda bez ozbiljne namere da zamene termine i Đilasu uvale socijalizam, a njegov patriotizam ostave negde usput kada pođu kući. Oni su sada napustili proteste, a naše je mišljenje ne da to nisu trebali da urade, već u njih nisu trebali ni ulaziti ako nisu bili načisto sa tim da ovaj treba da ode, bez obzira ko će se pojaviti posle. Socijalizam je dakle ostao državna sanjarija volje, tvrd kao zemlja.


Ko će doći posle i šta nudimo umesto njega, pitanje je koje, srećom, još uvek niko ne želi da čuje. Ali u Francuskoj. Niko osim stručnjaka koji bi da odmah počnu sa planiranjem ili analizom predloga od kojih se grade sve moguće intelektualnosti (nećemo odmah reći i discipline!), ali ne i intelektualnost politike. Postaviti ljudima pitanje šta nameravaju posle, nije samo neumesno, već je i nedopustivo u političkoj situaciji koju prave svojim odbijanjem da budu tretirani kao nepostojeći ili, da bi nas sociolozi i drugi disciplineri mogli razumeti, kao stvari. Zato začuđujuće obrnuto deluje srpska situacija od francuske. U Srbiji ne samo da žuti prsluk oblači parlamentarac – na stranu sad njegova desna orijentacija i reakcionaran pogled na sve što postoji u univerzumu, pošto se i Žutim prslucima prebrojavaju desni označitelji – već su ljudi u protestima zauzdani izbornom logikom, tačnije mobilizacijom koja čak funkcioniše i na ideji bojkota. Ako ona više i nije aktuelna – izbori se uporno ne raspisuju, a ako se i raspišu, oni više nisu u taktu koji je skandirao Vuk Jeremić – to je zato što je sadašnji trenutak već deo vremena koje mere spoljnopolitički poslovi radne grupe Saveza za Srbiju, i koji će najverovatnije rezultirati rezignacijom. Vučić, evropejac, koji je spreman i da se dogovori sa Tačijem – a ne na primer sa Haradinajem – odlično vodi i ono što čujemo da je američka politika. Možda zato što evropska politika i nije drugo do nemačka, francuska, ruska i američka politika u Evropi, koja se onda odvija i u Srbiji. Ako smo u tuđem vremenu, teško da možemo računati i na sopstveni časovnik. No navijanje nije naša tema, pa ni kada je u pitanju sat.


Druga leva kolona je takođe interesantna, a to je Građanski front. Platforma je reč koja se za nju vezuje i ona je vredna promišljanja, pogotovo ako ste u prilici da je stavite na protestni sto. No mi je nismo mogli čuti jer se za stolom opet pregovaralo i dogovaralo o izbornim uslovima i slobodi medija. O nasilju takođe, i ta je tema šira od krvavih fleka na košuljama, belim ili radničkim, opet je svejedno. Sporazum očigledno nije dovoljan za okupljanje svih snaga pod jedan zahtev, i za to nisu krivi oni koji se nećkaju ili otvoreno ne žele da budu sa starim igračima u političkom polju. Poslednjih dana vidimo koliko su to isti ljudi, jer su počeli ponovo da se sa istima i druže. Ponovno okupljanje članova Demokratske stranke u Savezu za Srbiju učiniće da svako nov u tom savezu upada zapravo u jedno staro društvance, čiju žovijalnost će biti teško prepoznati. Radost obnovljenog prijateljstva za svakog novog u tom društvu automatski zatvara vrata za sve koji nisu spremni da se ili pomire ili zauzmu mesto koje im radosna ekipa dodeli u ovom važnom procesu čiji je cilj samo ostvarenje medijske slobode i poštenih izbornih uslova.
  Građanski front je odbio da uđe u Savez za Srbiju, a da mislimo da je napustio i proteste daje nam za pravo to što ne čujemo jasno iskazan zahtev da Vućić bezuslovno ode. Sadržaj sporazuma sa Savezom za Srbiju je ostao i iz njega se sada dedukuju iskazi koji su sve dalje od protestne indignacije koja nema strpljenja za bilo kakve uslove. Umesto zarobljene države bi zato mogli govoriti o zarobljenim protestima. Zarobljenim, a uskoro i napuštenim, pošto više neće biti smisla za njihovo organizovanje, a u spontanost smo od početka sumnjali. No ta nas sumnja nije opterećivala, jer dok god sami možemo birati da li ćemo u njih ući, i dok nas niko u njih po komandi ne tera, računamo da je prostor otvoren za drugačije, pa i protestno organizovanje.
  Teška je dakle situacija u državama u kojima Orbanova izjava da „narod nikada nije u opoziciji” izaziva cinično ponavljanje. I sami smo osetili potrebu da kažemo da je u Srbiji narod na vlasti, i da to dokažemo još jednim obrtom koji se sam nameće u poređenju francuskih i srpskih protesta. Bezubi (les sans-dents) su tamo na ulici, a ovde na vlasti. Odoleti tom cinizmu je moguće samo ako se stvar postavi politički i shvati da ni zubi nisu uslov politke. Ukoliko tome ne odolimo, snaga komparativnog ponašanja nas vodi u beskonačnu analizu u kojoj se pronalazi uživanje u ponavljanju koje je dovoljno opsesivno da nam postaje nemisliva ideja o mogućnosti promene, pa i sa ljudima koji su novi i mladi.
  I ako treba zaključiti ovaj tekst, dovoljno je baterijsko osvetljenje. Združena akcija Krov nad glavom je primer protesta koji se odvijaju van programske maršrute organizatora šetnji i na njima se ne odlučuje o izborima. U pitanju su akcije sa minimalnim, ali zato hrabro postavljenim ciljem: sprečiti ili bar odložiti deložacije. Pljačke, prevare, dugovi, kapital – sve se to briše u direktnom susretu sa policijom i učesnici Združene akcije najčešće govore da imaju posla sa državom i vlašću. Država protiv ljudi koje niko ne štiti i za koje nikog ne bi bilo briga da ne postoji organizovana akcija. Na protestima se mogu videti njihovi transparenti i pokupiti njihovi flajeri, parole koje uzvikuju su protestno prigodne i nenametljive. Znamo da su učesnici bloka i fronta učesnici i u ovim akcijama, pa se zato pitamo hoćemo li javno čuti i koju reč o organizovanju ovih akcija. Poziv na učešće nije isto što i govor o njima. Javni govor o tome kako se ljudi organizuju dok pomažu jedni drugima je jedini politički govor, i mesto mu je među ljudima, na protestima, a ne u radnim grupama ili organima koje saziva koordinator bilo kog zaveza, fronta ili bloka. Moratorijum na prinudna iseljenja je jedini zahtev koji je moguće ispuniti odmah. Bezuslovno. Bezbednost na radnim mestima, obustava privatizacije preduzeća, stabilan i stalan posao za sve – sve su to zahtevi za buduću vlast, ili za narod – ukoliko se ne namerava pregovarati već zavladati. O tome ništa ne znamo, niti učestvujemo u izgradnji partije koja bi to bila spremna da učini, a o socijalizmu je Nikos Pulancas (Nicos Poulantzas) rekao da će biti demokratski, ili ga neće biti. Nažalost, mi danas ne čujemo ovaj akcenat u paroli demokratski socijalizam.
Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.