Beton br.207
Četvrtak 23. maj 2019.
Piše: Saša Ćirić

Lari, Vera, Koča, Kapa i ja

Beogradski trio, Goran Marković, Laguna, Beograd, 2018.

Definitivno važi pravilo da savremenu književnost obogaćuju „padobranci“, odnosno spisateljice i pisci čiji background ne čine studije književnosti. Takvi su u srpskoj književnosti: matematičar Vladimir Tasić ili istoričar Vladimir Pištalo, filmolozi i dramaturzi poput Gorana Gocića ili Ivane Dimić, Dejan Atanacković kao vizuelni umetnik, da se zadržim samo na laureatima NIN-ove nagrade. Taj pojam „obogaćivanja“ je ambivalentan i ne znači nužno da su nagrađena dela ovih autora izuzetne vrednosti – kod pobrojanih imena uglavnom nisu. Međutim, i tu je suština, njihov pristup literaturi donosi jednu nepredvidljivu relaksiranost koju čine naivnost nepoznavanja tereta književne istorije (i posebno teorije) i inovativnost koja unosi novu perspektivu u samorazumevanje savremene literature. U taj korpus „namernih uljeza“ i „kreativnih pisaca-amatera“ spada i priznati reditelj Goran Marković (Beograd, 1946), čiji se poslednji roman Beogradski trio našao u najužem izboru za NIN-ovu nagradu.
Marković je svoj roman podnaslovom odredio kao „građu za roman“, odnosno, u nekoj vrsti predgovora, kao „vrstu arhivske građe“, što autora svrstava u priređivača. Beogradski trio je osmišljen kao kolaž dokumenata: diplomatskih depeša, službenih prepiski, privatnih pisama, dnevničkih beležaka..., koji čine delove mozaika ovog fragmentarnog istorijskog romana u kome se istorijske ličnosti druže sa izmišljenim likovima. Formalno gledano, Goran Marković tako vraća jedan postmoderni postupak, ali samo u tehničkom smislu, jer mu ni na kraj pameti nije ironija, saznajna nestabilnost ili problematizacija odnosa dokumenta i istorijske istine, na primer. Naprotiv, njegova „arhivska građa“ u formi romana uspostavlja stabilan sistem odnosa i značenja, koji, kao u njegovim filmovima i knjigama, otkriva jednu ideologiju (aksiologiju) okasnelog građanskog antikomunizma.
Marković kao da, svesno ili ne, rekreira dramaturški mizanscen Selenićevih romana i Pekićevih memoara ponavljajući narativ o dobu kada je „građansku klasu pojela plesan“, sa konvencionalnom podelom uloga na nasilnike i žrtve i tragedijom kao očekivanim i dominantnim smislom istorijskih zbivanja. Vreme radnje je dramatično doba Rezolucije Informbiroa, pa je i veći deo romana smešten na dva otoka: na Goli i na Sveti Grgur. Eto, uz školski primenjenu postmodernu ide reciklaža golootočke tematike, kao da Dragoslav Mihailović i drugi svedoci nisu za sobom ostavili tomove traumatičnih svedočanstava. Uslovna novina, koju unosi Marković, jeste „castingovanje“ Lorensa Darela, koji u romanu Beogradski trio postaje mali super heroj, mada je i tu na Selenićevom tragu i tragu njegovog kudikamo boljeg romana Očevi i oci. Markovićev Darel, slavni pisac, ataše je za štampu Britanske ambasade u FNRJ, što je maska za njegov obaveštajni rad. Neuspešno će pokušati da uspostavi kontakt sa razbijenim četničkim jedinicama u Srbiji a uspešno uleteti u aferu sa Verom, suprugom uhapšenog staljiniste, pukovnika Bore Tankosića, koja će i sama biti internirana najpre u logor Ramski rit, močvarno područje pored rumunske granice, a potom na Sveti Grgur, logor pored Golog otoka namenjen ženama IB-ovkama. Darel će postati ne samo Verin ljubavnik, nego i neka vrsta njenog zaštitinika i romantičnog Džejms Bonda. Staraće se o Verinoj ćerki zapostavivši vlastiti brak i trudnu ženu, vršiti pritisak na starog poznanika Konstantina Koču Popovića, načelnika generalštaba jugoslovenske vojske, da bi na kraju, posle više skandala koje je svojeglavo počinio u beogradskoj čaršiji, organizovao bekstvo pukovnika Bore i njegove žene Vere iz dva otočka logora.
Ova imena, gle čuda sasvim ista, javljaju se u odličnoj kratkoj priči „Bora i Vera“ Aleksandra Tišme u autobiografskoj knjizi Oko svoje ose. Tišmina Vera se pod prinudom razvela od Bore, što Markovićevoj preljubnici Veri nije palo na pamet, iako je njeno dete ostalo bez ikakvog roditeljskog staranja kada su njih dvoje zatvoreni. Kod Tišme su i Vera i Bora, nakon povratka sa Golog otoka, nastavili svoje živote (ona se udaje dva puta, on jednom ženi), ali bezuspešno, jer ti brakovi nisu potrajali. Stalno su se preko zajedničkih poznanika raspitivali jedno o drugome ali se nikad nisu usudili da se ponovo sretnu. Time je A. Tišma sa malo poteza skicirao dramu visokog intenziteta i realistički potresnu, za razliku od melodramskog koncepta za koji se opredelio Goran Marković.
Zapravo, roman Gorana Markovića Beogradski trio je jedno pulp štivo sastavljeno iz ukrštenih popularnih žanrova političkog trilera, istorijskog romana i ljubavnog trougla, gde zapletu težinu daju dramatični istorijski događaji i selebriti ličnosti onoga doba. Pohvala za melting pot želudac NIN-ovog žirija koji je u najužem izboru spojio Tabaševićeve jezičke igrarije, suočavanje Lane Bastašić s šovinističkom prošlošću Banja Luke iz 1990-ih, šaljakavu penzionersku publicistiku Branke Krilović, dezorijentisanu prozu Jelene Lengold, pre-ljubić-trilerčić-selenić Gorana Markovića i „urbani ljubavni roman“ Aleksandre Savanović.
Najveći autorski ili pripovedački amaterizam Goran Marković je ispoljio u korišćenju autentične građe, ovde citata iz Darelovih romana, koje stavlja u usta svom liku Lorensu Darelu. Međutim, to su visokoparni, esejistički iskazi koje Markovićev lik Darel izgovara u svakodnevnim situacijama, što je prikladno taman toliko kada biste dijaloge iz Šekspirovih drama metli u usta NKV alkoholičara u staničnom bifeu. Ali i generalno, način na koji Goran Marković profiliše svoje likove pati od gomile klišea i stereotipa, što čudi za reditelja takvog renomea. Jovo Kapičić, zvani Kapa, nemilosrdni je krvnik; Koča Popović je intelektualac evropskog formata koji prezire primitivizam partizanskih generala i to što reket za tenis drže kao lopatu; Darelova engleska supruga je površni i sebični mediokritet; britanski ambasador u Beogradu je uštogljen i inertan; Vera i njena drugarica – koja je dopala logora jer se smejala vicu mladića koji ju je, čim je odbila njegova udvaranja, prijavio kao autorku vica – melodramsko su oličenje nedužnih žrtava (nevinosti bez zaštite); pukovnik Bora Tankosić, prekaljeni je staljinista, te je, kao takav, i sam čovek od čelika. On će ne samo preživeti brutalnu logorsku torturu, pa na otkinutim vratima „odsurfovati“ do susednog otočića gde će ga dočekati Lorens Darel-Bond, nego će uspeti na kraju tragične balade da prebegne u Sovjetski Savez. Istina bez Vere, koju će u pokušaju bekstva i na hladnokrvne oči generala Kapičića, vođe potere, izesti morski psi (omaž Spilbergu?). Spiritus movens romana, lik Lorensa Darela, pokazuje najširi psihološki raspon klatna. On je lakomisleni avanturista, ali i plemeniti zaštitnik, uviđajni ženskaroš i antiburžujski dekadent sa porodicom i državnim poslom... elem, jedna „vreća ušivenih kontradikcija“. Ako je i (k)od Engleza, mnogo je.
Lepo, lako i veselo se čita Beogradski trio, triler naslednik Aleksandrijskog kvarteta, deo NIN-ovog najužeg seksteta. U dublu (knjiga i ja, tj. čitalac vs. knjiga) ta ljubav može biti na prvi pogled, kod onih kojima duša ište golootočko gubilište, ili ponekom filozofu, Milenkoviću na primer, neznano zašto. Ili je to ljubav koja mora biti „na trajni zaborav“. Gatalica, Aleksandar, velikoratnik, i sam neveliki pisac, pitaše se nekad u Blicovom kulturnom dodatku na šta miriše knjiga. Beogradski trio miriše na bakine vanilice i zatvorsku kiblu, a taj sladunjavo-repulsivni miris na retro-antikomunizam malograđanskog pulp štiva.
Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.