Subota 22. april 2017.
Piše: Tamara Baković Jadžić

Narod bez političkih protivnika


Roma se obično, kao zainteresovana javnost, setimo na svetski dan posvećen njima s uvek istim obećanjima integracije i boljeg života. No, dvanaest godina od službeno proglašene Dekade Roma, rezultata ne samo da nema, već je proces integracije onemogućen sprovođenjem politike suprotne od one iz službenih strategija.

Svetski Dan Roma je za nama, kao i svake godine, svaka strana odigrala je korektno svoju ulogu. Zvaničnici balkanskih zemalja u procesu evropskih pristupnih pregovora nisu propustili da se obrate getoiziranom glasačkom telu, obećavajući bolji život i integraciju u sve segemnte društva, ističući sistematske napore koje su pojedinačne države do sada uložile u deceniju integracije. Od međunarodne zajednice, evropskih institucija i zvaničnika na vreme su pristigla saopštenja, u kojima podsećaju na neprocenjivu važnost kulturnog diverziteta, evropskih vrednosti jednakosti i garantovanja osnovnih ljudskih prava bez obzira na etničku ili bilo koju drugu identitetsku pripadnost, apelujući na nacionalne države da moraju nastaviti napore za integraciju najveće evropske nacionalne manjine.


Mediji su obavili svoju društveno odgovornu dužnost po uobičajenim receptima: malo podataka o sveopštoj depriviranosti romskih zajednica širom Evrope, pokoja paradigmatična lična ili porodična priča s neizvesnim krajem, par patetičnih fotografija musave, ali vesele romske dece iz neformalnih naselja i gotovo. Kad se zavesa spustila, a slatkorečive formalnosti i obećanja ostali u prostoru negde između Balkana i Evropske Unije, napori za inkluzijom najdiskriminisanije i najpotlačenije evropske manjinske zajednice vratili su se u regularno stanje. U postojećem političko–strateškom obliku na Balkanu oni su nemoguća misija. Za Evropsku uniju napori za inkluzijom Roma predstavljaju meru za suzbijanje dalje imigracije niskokvalifikovanog romskog stanovništva u razvijene zemlje Zapadne Evrope. Da stvar bude gora, čini se da će pitanja inkluzije romske populacije, u narednoj polovini decenije ostati u senci novih konkurenata u ovoj trci do dna, izbeglica iz Azije i Afrike.


kristina_drini_001

http://www.socijalnoukljucivanje.gov.rs/blog/?p=8087

“Inkluzija” sistemskom diskriminacijom


Čitavih dvanaest godina prošlo je od početka velike “Dekade inkluzije Roma 2005 – 2015” a podaci koji se iznose na Svetski Dan Roma i Romkinja gotovo da se ne menjaju. Slika sistemske, strukturne diskriminacije na području čitave Evrope, nastavlja da opovrgava dosadašnju politiku pristupa inkluziji.1 Neslavno završena Dekada inkluzije 2015. godine, nastavljena je u dva odvojena projekta. Ovog puta zasebni projekat Integracija Roma 2020., predstavlja okvir za inkluziju Roma i Romkinja u isključivo zemaljama Zapadnog Balkana i Turske, dok se pitanja inkluzije romske manjine u zemljama EU adresiraju u zasebnom Evropskom okviru za nacionalne strategije integracije Roma do 2020. godine. Iako je politička poruka odvajanja projekata inkluzije jasna vlade zemalja u pristupnim pregovorima EU moraće da ulože više napora za poboljšanje položaja romskog naroda.


To međutim nikako ne znači da je situacija u zemljama Balkana koje su već u EU bolja. Primera radi u Rumuniji, zemlji u kojoj prema zvaničnim procenama živi preko 600.000 Roma i Romkinja, 2012. godine skoro 90% njih živelo je u uslovima ispod linije siromaštva. Zvanične vlasti Rumunije često su na meti kritika međunarodnih organizacija zbog nasilnih raseljavanja romskih naselja i primene policijske brutalnosti. U Rumuniji, kao i u svim perifernim državama Evrope, a prvenstveno na Balkanu, problemi Roma i Romkinja su gotovo identični: veliki procenat siromaštva, ograničen pristup obrazovanju, neadekvatni uslovi stanovanja, nemogućnost ostvarivanja zdravstvene zaštite, institucionalna diskriminacija i isključenost iz gotovo svih sfera društvenog života. Uzrok neuspešnosti doadašnjih politika i strategija za inkluziju u balkanskim zemljama vrlo je jednostavno dijagnostifikovati.


Implementirani anti-diskriminacijski zakonski okviri, te pojedinačne nacionalne strategije inkluzije ne mogu nadomestiti nepostojanje socijalne države i njenih servisa kako bi romskoj populaciji omogućile kontinuitet sigurnosti života i šansu za izlazak iz začaranog kruga siromaštva i diskriminacije, sve i da rejting populističkih političkih elita Balkana tako nešto dozvoljava. Politike strukturnog prilagođavanja, koje se sprovode paralelno s proceseom pristupanja EU drastično su osiromašile zemlje Zapadnog Balkana, smanjile pristup javnim servisima privatizacijom, podigle cene hrane i smanjile cenu rada. U ovakvim uslovima, već marginalizovane zajednice, gotovo da nemaju nikakve šanse. Ovo je i razlog zašto veliki broj balkanskih Roma i Romkinja migrira ka bogatijim zemljama Zapadne Evrope u potrazi za minimumom životne izvesnosti.


Roma-Decade-with-URL


Metode zaštite ljudskih prava


Sa druge strane, dok se u saopštenju povodom Svetskog Dana Roma, “zvanična Evropska unija” poput nekakvog jedinstvenog velikog Drugog vaspostavlja u političkom imaginarijumu, podsećajući nas na njene “fundamentalne vrednosti jednakosti i zaštitu osnovnih ljudskih prava“, njene najmoćnije države članice deportovale su u poslednjih nekoliko godina na desetine hiljada Roma i Romkinja nazad u njihove države porekla. Svaka pojedinačna država koristila je mehanizme svog migracijskog nacionalnog zakonodavstva kako bi ograničila ulazak u zemlju nepoželjnim “turistima na socijalnoj pomoći”. Recimo, u 2013. Francuska je deportovala ukupno 19.300 Roma i Romkinja, a od ovog broja njih 11.000 ima rumunsko državljanstvo. Uprkos tome što romska populacija iz Rumunije poseduje pasoš Evropske unije, za ostanak u zemlji, duži od tri meseca neophodna im je radna i boravišna dozvola.


O nepostojanju jedinstvene migracijske politike Evropske Unije, a kamoli konsenzusa o zaštiti ljudskih prava, svedoči i primer Nemačke, koja je problem velikog broja potražilaca azila, pretežno Roma i Romkinja iz balkanskih zemalja rešila tako što je Srbiju, Crnu Groru, Kosovo, Albaniju, Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, označila kao “sigurne zemlje porekla”. Pod pretpostavkom da ne postoji nikakv oblik progona u ovim zemljama, jer su formalne demokratije u procesu pristupanja EU, sa razvijenom politikom inkluzije, Nemačka je romskoj populaciji suspendovala osnovno, individualno pravo na azil. Kako bi ovakve restriktivne mere dobile na legitimnosti, sve ovo pratila je intenzivna dalja kriminalizacija romske populacije, koja je trbuhom za kruhom i bežeći od opšte nesigurnosti, pošla put Zapadne Evrope. U ovu igru uključili su se i poslušni zvaničnici balkanskih zemalja, perpetuirajući dobro poznate rasističke predrasude o Romima i Romkinjama. Po logici, što sigurnija zemlja to – bolja šansa za datum ulaska u EU, premijer Srbije Alkesandar Vučić rekao je 2015. godine u intervjuu za Zidojče cajtung da Romi nisu potražioci azila i da samo žele nemački novac, zaključujući da Srbija važi za sigurnu zemlju porekla, jer nema političkih protivnika Roma.


Lažni azilanti, ekonomski migranti, Romi i Romkinje postali su tim još više, kada su dobili konkurente u mizeriji u naletu tzv. “izbegličke krize”. Nemačka je jasno stavila do znanja da je koncept sigurnih zemalja porekla uvela nakon što je suspendovala Dablinski sporazum kako bi propustila talas izbeglica s Bliskog Istoka u zemlju i time poslala jasnu poruku vlastima zemalja Zapadnog Balkana da je njihov napor za integracijom Roma i Romkinja, kakav-takav, dovoljan. Čak šta više, u naporima da igraju uloge čuvara Tvrđave Evrope, umesto inkluzije, periferne države u pristupnim pregovorima sprovode disciplinovanje romskih zajednica, od rasnog profilisanja na granicama, preko pretnji da će izgubiti socijalnu pomoć, do uvođenja krivičnog dela omogućavanja zloupotrebe ostvarivanja prava azila u stranoj državi.


U ovako postavljenom političkom okviru, teško da će ikada biti moguće govoriti o inkluziji Roma i Romkinja, naprotiv. Dokle god se pitanje siromaštva i diskriminacije romskih zajednica bude adresiralo odvojeno od šireg društvenog i socio-eokonomsog konteksta, možemo samo da očekujemo dalje prelivanje rasističkih sentimenata, na radost onih koji tvrde da se romski narod nikada ne može integrisati.


 
1. Dekada inkluzije Roma 2005-2015, zajednički je projekat Svetske Banke, Saveta Evrope, Instituta za otvoreno društvo i drugih organizacija za zaštitu ljudskih prava u kojem su se vlade evropskih zemalja s najvećim brojem romske populacije (Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Hrvatska, Češka, Mađarska, Makedonija, Crna Gora, Rumunija, Srbija, Slovačka i Španija) obavezale da će eliminisati diskriminicaciju i smanjiti društvene nejednakosti između romskog i neromskog stanovništva.

http://www.bilten.org/?p=17971
Beton plus arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.