Peva: Saša Ilić

KRITIČARI NA BELOM

Nije kriv Beli. Krivi su oni koji su na njemu pokušali da potvrde nekoliko teza o avangardi i teoriji žanrova. Počev od Oskara Daviča, koji je jednog (po sve nas) kobnog dana, ranih sedamdesetih, zaustavio svoj nadrealistički auto na valjevskoj benzinskoj pumpi, gde je tada radio književni junoša Beli, pa do plejade kritičara koji su se devedesetih godina zakleli da će svaki Srbin biti Radovan (Beli): Mihajlo Pantić, Radivoje Mikić, Aleksandar Jerkov, Slobodan Vladušić i drugi. Beli je za sve njih, izgleda, oduvek imao raskovnik. Nama preostaje da se zapitamo zbog čega je pesnik „Hane“ bio zadivljen novogovorom mlađanog prodavca banzina. Da li je to bilo uzrokovano sentimentom ili nečim drugim? Možda nadrealističkim načelom po kome će poeziju svi pisati ili naprosto željom da se konačno pronađe dokaz da je automastko pisanje moguće. Sve to, međutim, ostaje u domenu spekulacije. Davičo je rekao svoje i otišao. Ostao je Beli, sam među šljivama koje su rodnih devedesetih počele da daju rekordne prinose. Kad su to naši kritičari prepoznali, uzeli su duge teorijske motke za mlaćenje belih šljiva, pa su mlatili tako, mlatili i omlatili nam mnogo plodova u vidu Živčane japije (1994), Setembrinija u Kolubari (1996), Kneza Miškina u Belom Valjevu (2002) itd. Kao u dobrom kolhozno-propagandnom filmu, sve što je Beli ikada zasejao, sve mu je urodilo plodom. Kao jabuke mičurinke.¹ Jer Beli je zaista bio odličan eksperiment, ali pritom nije on eksperimentisao, već su kritičari poput onog sovjetskog genetičara eksperimentisali sa njim, ukrštajući ga sa bajatim teorijskim floskulama (kosmopolitski jezik, novela bez fabule, nova etapa u morfologiji pripovedanja i sl.). Kako tada, tako i sada.

ŠTAFETA ZA DAN STAROSTI

Kada su pali svi standardi devedesetih godina, Belog su proizveli u velikana srpskog jezika i viteza Andrićevog reda. Devet belih oblaka se zabelelo kao jubilarna stota knjiga u glasovitoj ediciji „Albatros“, a ove godine mu je životno delo krunisano izborom priča u plavom hard cover izdanju SKZ-a. Lepo. Tako se obrađuje književno dobro, da ne kažem njiva. Dr Radivoje Mikić-Mičurin je za tu priliku napisao tekst koji predstavlja paradigmu kritičarskog eksperimenta in vivo. Doktor je učinio sve kako bi dokazao da je Beli jedan od jahača stvarnosne proze, daleki potomak Sterije iz Romana bez romana, nastavljač Momčila Nastasijevića, i uopšte svega što su ti velikani činili između dva rata, čak pronosilac avangardne štafete. Na osnovu delimičnih uvida u srpski književni eksperiment, teško je utvrditi kuda on vodi, a posebno je teško predvideti kome će taj avangardni trkač predati štafetu. Možemo samo da zamišljamo taj veliki slet, analogno Danu mladosti, samo u nacionalističkom ključu. Dakle, Dan je starosti, tribine pune, bakute u trenerkama izvode ritmičku gimnastiku, ori se pesma koja slavi nerad, kad eto Belog u kratkim čakširama, sa šubarom na glavi i bugar-kabanicom na leđima, trči preko Stadiona JSO, zadihan, jašta no zadihan, a onda se uspinje uz stepenice, visoko, ka mestu gde sede stari akademici i osoba kojoj treba da preda štafetu. Ali ko će biti tajanstveni primalac štafete/poruke, koju su srpski pisci odaslali na svom nemuštom jeziku. Možda bi nam top lista „Avalskog tornja“ mogla ponuditi neke odgovore. No, prepustimo to imaginaciji. S druge strane, tekst koji će tom prilikom biti izgovoren sasvim je izvestan. Možemo ga čitati na bilo kojoj stranici proze Belog Markovića: Čista metafizika, jašta nego čista.

ČA-MILOVAN GLIŠIĆ JE TO RADIO BOLJE

Proza R. B. Markovića niti je moderna niti postmoderna, niti je literatura. Radi se o odmoru od literature. Ona pripada starijim etnografskim slojevima, koje su narečeni eksperimentatori iskopali u blizini Valjeva. Beli se, naime, u Lajkovcu očigledno načitao knjiga iz srpskog realizma: Lazarevića, Sremca, Matavulja, dohvatio je nešto malo modernijeg Kočića, uzevši ono najgore od njega, podmetnuli su mu potom i Čarobni breg, Idiota i Mrtve duše. Rešio je onda Beli da od svega toga umesi valjevsku pitu, pa je izmislio dva toponima, naselio ih likovima iz praistorije, kao i realijama koje pripadaju predmodernom civilizacijskom krugu (čakšire, belegije, kosišta, mundiri, jekseri, japije itd), a sve to je ispripovedao primordijalnim jezikom, koji nije subverzivan, već izrazito tradicijski, domaćinski, književno mrtav. Njegove skaske se nižu kao usmeno kazivanje čobana, čija stada planduju dok oni koriste priliku da se ispovede jedni drugima. Jedni pričaju o tome kako su u detinjstvu čeznuli za plavom đačkom torbom (plavetnog nebesilja), drugi o tome kako je neko njihov negde video voz, treći o pojavi vampira, četvrti o mučnom životu kosaca i sve tako redom. Ovi pripovedači nemaju svest o tome što su ispripovedali, oni se vrte u krug (trubo)folklornog realizma koji je kod Belog očuđen samo podatkom da ti tekstovi nastaju danas, nedaleko odavde. Međutim, ni to ne bi bio problem. Toliki zavičajni pisci su hodali zemljom, pa nikome ništa. Beli je zahvaljujući svojoj čudovišnoj izdržljivosti na operativnom stolu naših doktora književnosti, i to bez anestezije, postao predsednik Srpskog književnog društva. On sada vodi to društvo u bolju budućnost, u neku svoju Gornju Psaču. Ipak, možda to treba da nas raduje. Možda je Dan starosti sasvim blizu, pa će i predaja štafete uskoro. A potom će srpski književno-agrarni ciklus krenuti iznova. O, da li ćemo živi dočekati taj dan? Samo da lajkovačko čudovište, što reče dr Todorović, ne nastavi sa svojom čarolijom.

                                                  *

Još nešto: Iz zbirke Ćorava strana izdvajam dve prič(k)e: „Tešenje dečaka“ i „Vojena bašta“. Koliko sam uspeo da razumem, jedna govori o pedofiliji a druga o zaostalim minama u obradivoj zemlji. Da su ispripovedane nekim iole razumljivijim jezikom, možda bi mogle da se kandiduju za
ozbiljniji književni natječaj. Ovako ostaju na nivou informacijskog šuma i groteske, čiju analogiju u politici danas možemo prepoznati recimo u zalaganju Dragana Markovića Palme za borbu protiv nasilja u porodici ili za građenjenje sigurne kuće u Jagodini.

Peva: Saša Ćirić

                     Spleen... O, kako to bedno zvuči u maloj varoši,
                      koju ni starosedeoci ne smatraju svojom.

ČUVAJTE SE TRAPAVIH MEĐEDA

Ako ga put nanese na prozni tekst Radovana Belog Markovića, savremeni čitalac biva suočen barem sa tri vrste demotivišućih prepreka.
Naše iskustvo je palanačko, poentirao je onomad Radomir Ka, ali naša nova autoidentifikacija je urbana. Ni zavičajni pejzaži, ni predgrađa i kasabalijske zabiti, ni zastale u vremenu prestoničke mikro-celine, u našem neposrednom iskustvu kao i u simboličkoj reprezentaciji nisu više pastoralne idile i svakodnevica seoske ekonomije, blato, čatrlje, kaldrma i periferijski zmajevi. Otuda otpor prema prozi koja dolazi iz marginalnog socio-istorijskog ambijenta. Samo mesto priče i njen genius loci nešto je poznato a tuđe, naizgled prevaziđeno ali nije postalo egzotično. Hotimično obilje jezičkih arhaizama, tuđica, regionalizama i „pokvarenih reči“, od čitaoca zahteva dodatni napor i prevodilačku aktivnost: konsultovanje neke varijante istorijskog rečnika srpskog jezika ili domišljanje o osnovnom značenju rečeničnog iskaza. Poseban problem donosi obnavljanje estetičkog afiniteta savremene publike prema tzv. referencijalnom ili mimetičkom pismu a na račun paseizirane postmoderne igre i rizomskog teksta.
Dakle, ako prevaziđete Femilijarnu grozu spram seoskog i palanačkog sveta, ako se priviknete na povremenu nerazumljivost i otežano čitanje, i, na kraju, ako ste pelcovani protiv pomodne šikane demodirane postmoderne, spremni ste da uđete u zamak R.B. Markovića.

UTEHA LITERATURE

Postoje dve vrste čitanja, profesionalno koje često ima oblik interpretacije, i lično, za koje je odabir ili prepoznavanje vlastite „šolje čaja“ primarni cilj. Prvi tip čitanja protežira akribičnu impersonalnost i teži da vodi računa o širem književno-istorijskom kontekstu dela koje tumači. Drugu vrstu čitanja baštini vrednosna kritika i ona je impulsivna, uska, ona koja dolazi iz abdomena.
Ćorava strana je autorska knjiga izabranih i novih priča i ona pruža uvid u prirodu proze ovog autora u prethodne tri decenije. Prozna poetika R.B.M.-a opisuje evolutivni luk od neonaturalizma kraja 60-ih do osobenog postmodernizma. Prepoznatljiv stilski trade mark ovog autora je leksička mešavina i zakomplikovana sintaksa. Slojevitošću pripovednog jezika evocira se istorijska poetika srpske novele i savremenoj literaturi otvara link za prethodne literarne epohe. Ujedno, time se nastavlja minorna tradicija koju u našoj posleratno literaturi formiraju npr. roman Nišči Vidosava Stevanovića (R. Mikić) ili neki romani Bore Ćosića. Ipak, prvu čitalačku asocijaciju na Belog Markovića inicirali su njegovi romani, izrazito naglašenog baroknog impulsa. (Iz okrilja repetitivne palanačke polilogije izdvaja se roman Devet belih oblaka, sav sastavljen od fusnota knjige izgubljene u štampariji. M. Pavić je zbog ovog romana Belog uporedio sa švedskim piscem Peterom Kornelom.)
Ćorava strana pruža drugačiji čitalački doživljaj. Pojednostavljujući, možemo uočiti tri tipa uspelih pripovednih struktura. Tu su „kataloške“ priče poput: „Psačanske dervesa“, „Psačanski mrtvaci“ i „Vampiri“. One demonstriraju duhovitu i bizarnu imaginaciju, dok njihova narativna suma nudi još popis neobičnih smrti koje individualizuju karakter ili tajnu sklonost preminulih, ili oblikuje mali brevijar seoskog života, oruđa i kućevne opreme. Drugi tip čine priče: „Besnilo“ ili „Na putu u Lisabon“ koje počivaju na lirsko-asocijativnom principu kompozicije. Brzim izmenama pripovednog fokusa, u romantičarskom ambijentu osujećenih namera i uzaludne žudnje, odaje se omaž Dnevniku o Čarnojeviću više nego Kišovoj Mansardi, i čitavoj povorci junaka iza Filipa Latinovića, Miloša Kremića i Gavre Đakovića. Poseban tip su naturalističke novele kao „Tanki prsti hromog“, koja sa zaleđem Opre za tri groša i sa junacima na granici poovskih privida i demonskih prestupnika zbog nemaštine, ispoveda sentimentalnu povest u kojoj strada onaj ko je drugima nanosio bol. Priča „Tešenje dečaka“ potencira drugi kraj recepcijskog spektra. Jedna od pet novodopisanih priča, duhovito tretira temu homoseksualnosti i kratkotrajne dodire prosvećenog, pomalo perverznog evropskog sveta i domaćeg, rigidnog i hermetičnog, u kome setnom naratoru preostaje heteroseksualna mimikrija i nostalgija za nečim prisnijim i slobodnijim.
Dakle, i kao autentičan primer uspelog poetičkog preobraženika, i kao autor zanimljivog korpusa pripovednih varijetea, Radovan Beli Marković i otvorenom čitaocu, ne samo istreniranom tragaču, ima šta da ponudi.

ISTORIJA, PEPEO SA PLAVIČASTOM SENKOM

Jedna od retkih priča, uvrštena u izbor Ćorava strana, koja sadrži prepoznatljive reference na srpsku nacionalnu istoriju je „Marija Mančini“. Ovu priču možemo čitati kao parodijski kontrapunkt romanu Knjiga o Milutinu Danka Popovića. Obe prozne tvorevine referišu na presudne događaje u 20. veku, s tim da je vremenski opseg priče Belog Markovića nešto širi - on ide od majskog prevrata 1903. do početka 90-ih i raspada Druge Jugoslavije. Dok Popović tendenciozno oblikuje stereotipne i revizionističke predstave o ideologijama i nacionalnim sudbinama na jugoslovenskom tlu, Radovan Beli Marković nacionalnu istoriju vidi kao proces kojim upravlja što zakonomernost astrologije što suludi slučaj. Njegov književni junak, Bogoljub Tufeković, istinski je autsajder, ne ratni heroj ili paradigmatska žrtva, a njegovo istoriozofsko znanje ili uvid u smisao istorije izražava plavičasti dim cigare, čije ime označava naslov ove priče. Srpska nacionalna istorija predstavlja niz nasilnih obaveza koje donose svetska istorija i domaća vlast. Ljudi su potrošna roba i oni se dele na dve grupe: na većinu koja spremno igra po čudnim pravilima novog doba i na pojedince koji u ketmanskoj mimikriji provedu svoj životni vek. Ispod blage socijalne kritičke note sakrivena je pesimističko viđenje ljudske prirode, sentimentalnost i tuga nemoćnog pojedinca. On nije idealistički pobunjenik jer živi u svetu koji je groblje velikih ideja i parodija niskomimetskih formi palanačkog života.Otuda, ova priča je depo suptilnih ironijskih subverzija, zatvorena za ideološku zlupotrebu, ali i za formiranje bilo kakvog etičkog programa.
Na dan sahrane njenog vremešnog glavnog junaka, u trenutku kada Slovenačka izlazi iz zajedničke države, najpre se pretresaju važna pitanja o sudbini države i srpstva, a potom prelazi na vino i kolače.

                                                *

Doprinos proze R.B. Markovića nije u emitovanju sarkastične gorčine, zaumne i samoodržive fantastike, u oblikovanju čuda ili zagonetke čiji je ključ za razumevanje trajno izgubljen. R.B.M. je pesnik blage iskošenosti sveta, s one strane utehe i podstreka, koji nudi tek privremeni odmor i dodir melanholije.