Beton br.141
Petak 17. mart 2017.
Piše: Aleksandra Sekulić

Bauk

Spojler alert – tendenciozno prepričavanje filma Lični kupac Oliviera Assayasa

 


 

Pokušaću osvrtom na film Lični kupac, nagrađivanom i slavljenom, pokažem kako se nešto kategorizovano kao „modno-natprirodni triler“ (Gardijan) može postaviti kao resurs, koristeći u prepričavanju filma narativne tehnike osvetljenja, kontrasta, fokalizacije. Možda neki pokušaj političke post-produkcije, film na papiru o filmu sa crvenog tepiha.


personal_shopper_4


Čitajući kritike ovog filma, osvrte iz Kana i slično, nisam naišla na utiske koji bi do kraja korespondirali sa mojim čitanjem ove filmske priče. Dakle neću se baviti filmskim jezikom već onim aspektom filma koji osvetljava društvene procese koji neminovno prosijavaju i u visokoj, skupoj produkciji, iako obloženi romantikom žanra (novo-gotskog?). Indikatori koje nam film pruža u ovom dekodiranju iz evropskog kulturnog registra možda ne na prvi pogled, ali na podsvesnom nivou sigurno svedoče o brujanju potisnutog besa, traume i straha u Evropi, dok ne proseku sve neprobojniju vertikalnu stratifikaciju društva. Umirujući lekovi detektivskog rešavanja samo privremeno deluju kao rešenje, uznemireni nevidljivi svet potisnutog besa nastavlja da trese i posle reduktivnih žanrovskih racionalnih objašnjenja. Zato ću izazvati ovaj film na početku pitanjem koje on ostavlja na kraj: Da li si ti ja? Tvrdim da to zavisi od toga ko ga prepričava, a kako se film bavi i dekodiranjem tekstova, i to zapisa koje je Viktor Igo vodio na spiritističkim seansama, primeniću ovaj spiritistički kod da provociram kod vas, čitalaca, građana i glasača stav prema mom tendencioznom prepričavanju.


Tumačite tarot karte koje ću otvoriti, prepoznajte aveti i spectre, a možda će vam se i svideti ta moja vodenica na koju ću ovu vodu terati. Seansa počinje, ruke na sto.

In medias res slika: Dok se ’lični kupac’ nemačke zvezde, super modela Kire (Nora Von Waltstätten), suočava sa svojim strahom, odnosno dok Morin (Kristen Sjuart) u zvezdinom ormaru krši najstrožu zabranu svoje poslodavke i u njenom odsustvu oblači Kirinu odeću koju je upravo donela iz Londona (i inače je sakuplja po dizajnerskim studijima u evropskim gradovima), čujemo austrijsku narodnu pesmu  Das Hobellied, or The Planing Song. Onaj u siromaštvu za nekoga je i dalje prebogat, i bogate i siromašne sudbina izjednači, kaže pesma. Koga ta pesma ovde upozorava?


Moramo za taj odgovor raskopati priču. Morin je u Parizu jer očekuje da joj se nedavno preminuli brat blizanac javi, po dogovoru. Delili su sposobnost da osete „onostrane“ znakove, i delili su deformaciju srca koja može bilo kada prekinuti život – njenom je bratu prekinula, ona i dalje živi. I čeka da joj se javi „sa one strane“, dok radi za napornu, zahtevnu i gotovo stalno odsutnu Kiru, trčeći u njeno ime od grada do grada, od dizajnera do Kartijea, prevozeći se po gradu motorom, prelazeći granice i iskušenja: „Hoćeš li da probaš barem cipele?“ „Znaš je, to ne dozvoljava, ne smeš onda ni reči nikome...“ (dijalozi u ovom tekstu preneti su po svežem sećanju autorke). Živi u skučenom pariskom potkrovlju, odakle se povremeno skajpom čuje sa svojim dečkom programerom koji radi na sigurnosnom sistemu ambasade u Omanu. Njen je dečko zove u Oman, ne veruje u zagrobni život i duhove, dosta sa čekanjem. Prijatelji joj preporučuju izložbu skandinavske umetnice koja je pod uticajem spirtističkih iskustava početkom veka zapravo izumela apstraktno slikarstvo, ali je svoj umetnički rad krila.


Slikarka je zanemarila sve što je naučila na akademiji, i njene pionirske apstraktne slike iz luksuzne monografije sada govore Morin o svetu sa kojim je slikarka komunicirala kao dokument. Prijatelji takođe preporučuju dokumentarac o spiritističkim seansama Viktora Igoa („Malo je kičast, ali tačno su prenete informacije...“). Igo je dekodirao udarce o sto preko kojih su mu se duhovi na seansama obraćali, nešto nalik na stenogram, ali nije bilo namenjeno objavljivanju. Gledamo ovaj dokumentarni film sa mobilnog telefona, zajedno sa Morin, dok kostimiranu dramatizaciju seanse u filmu prekida pozvani stručnjak i objašnjava da je iza spritizma i teozofije stajala jaka želja da postoji nešto van života kakvog su poznavali.


personal_shopper_1


I Morin odlazi u staru, raspadnutu parisku kuću u kojoj je njen brat preminuo, da osluškuje njegove znakove. Kuća je prodata, ali joj ljubazno dozvoljavaju da se „pomiri sa njom“. Posle stidljivih znakova (naprasno curenje vode iz česmi u kući) ona traži „više“, odnosno konkretniju komunikaciju od Luisa, svog brata. I dobija mnogo više: prikazuje joj se veoma agresivna avet, ali neka druga avet, besna. „Ispovraćala je ektoplazmu i otišla, ektoplazma je još neko vreme bila tu i nestala, mislim da je izgubljena, besna, i da se neće vraćati“ – prepričava Morin svoj strašni doživljaj udovici svog brata. (Ovde sam dvadesetak sekundi filma propustila prisećajući se Basarinog konobara koji ostavlja sluzav trag, jer je ektoplazma nekako i dalje prva asocijacija na Basarinu Andrijevicu II.)


OK, poređajmo sada elemente. Prva karta je smrt – bili smo kod lekara sa Morin, i tamo čuli dijagnozu nepravilnosti srca čije se otkazivanje ne može predvideti, što je njenog blizanca već pokosilo. Druga karta su mudraci: Morin u svom naporu da čuje brata traži instrukcije i pomoć od radova tajanstvene davnašnje umetnice apstraktnog slikarstva i zapisa Viktora Igoa. Treća karta je kraljica: Kira koja zabranama i nepoštovanjem pritiska Morin. Koja je karta za duhove?


Tendenciozni scenosled: Morin, u potrazi za duhom svoga brata, saplela se o besnog duha, i to ženskog. U staroj pariskoj kući. Besni duhovi, izgubljeni, lutaju Parizom. Vidljivi pošto je savladala registar apstraktnog slikarstva nepriznate skandinavske umetnice i tekstove Viktora Igoa.


Kiru vidimo na kratko. Tokom njenog svraćanja u stan, ona obavlja skajp razgovor sa svojom fondacijom i insistira da obe gorile (verovatno u rezervatu podržanom od njene fondacije...) budu prisutne na nekom važnom događaju, iako joj iz parka javljaju da su pobegle u planinu zbog stresa. Kira zna da dotični gorila ima takvu reakciju na stres, ali njen muž plaća mnogo za taj park i to se mora rešiti pre tog događaja... Morin ne uspeva da dođe do razgovora sa Kirom, već je čeka u drugoj sobi, gde sedi i Kirin ljubavnik u otkazu. „Da li si je voleo?“ „Nikad mi to nije palo na pamet“. Morin žuri u London po neku kreaciju za Kiru. Počinju da joj stižu tajanstvene poruke nepoznatog pošiljaoca. Prepiska ukazuje na to da taj neko zna njeno kretanje i ona se ponada da je to njen brat. U užasnoj tenziji koju joj stvara tajanstvena sms prepiska, ona prolazi pasošku kontrolu, skeniranje, i ulazi u voz Pariz-London. Nepoznati pošiljalac postepeno otpakuje Morin, dok ona sama ne ispovedi svoj najveći problem: živi u strahu. I želi ono što je zabranjeno. I želi da bude neko drugi. Po povratku, ona ostavlja stvari koje je donela u Kirinom stanu, ali umesto da ode, ona, u neprekidnoj prepisci na mobilnom telefonu sa nepoznatim, ostaje i krši zabranu. Oblači kreaciju od traka i organdina iz Londona, bira Kirine cipele (velike su joj), i dalje se boji. „Mislio sam da želiš da budeš neko drugi?“ provocira je poruka, i ona leže u Kirin krevet. Posle seksualne strasti sa novom sobom, ona prespava u kraljičinom krevetu.


kristen-stewart-on-the-film-set-personal-shopper-1


Mislim da je već svima jasno da ovaj film mora ubiti kraljicu, manekenku Kiru. Kira u krvi leži mrtva u svom stanu kada se Morin sa kesama novog naručenog nakita od ružičastog zlata od Kartijea vraća i zatiče krvavu sobu u kojoj je prespavala. Iza jednih od vrata (možda baš od garderobe? Ne sećam se, a bilo bi dobro da je tako) počinju stravični zvuci i svetlost, i Morin beži. Film će nam pomirljivo ponuditi detektivski rasplet: odbačeni ljubavnik je iza svega, pokušao je i da ukrade nakit, motivi su tu, priznao je... Ali „onostrane“ vesti se nastavljaju. Dok se Morin oprašta sa udovicom svog brata i upoznaje njenog novog dečka, ona se „miri“ sa uspomenom na brata i prestaje da ga osluškuje. Kada ostane sama, možemo iza njenih leđa videti senku njenog brata kako nosi čašu kroz kuhinju i ispušta je da se razbije. Ona to sebi objasni na neki praktičan način i počisti staklene ostatke. Kada ode na drugi kraj sveta, u Oman, pre nego što se popne u planine gde je njen dečko očekuje u zavučenoj sobici do koje je sprovede omanski vodič, ima još jedno suočavanje: lebdeća čaša u centru sobe počinje još jedan majeutički proces sa Morin. Morin postavlja pitanja, a jak tresak (koji zvukom jako liči na tresak stola iz dramatizovanih Igoovih seansi) odgovara joj na njih. „Hoćeš li da me povrediš“. Ne. „Da li si ti Luis“. „Da li si ti ja“. Da li si ti ja.


Posle ovog tendencioznog prepričavanja, suvišno je da samo ja izvodim pompezne zaključke. Ako vam uz pomoć tekstova Viktora Igoa i ženske istorije apstrakne umetnosti bauk koji kruži i dalje nije vidljiv, ako ne savladate strah i ne prestupite, ne skršite kraljičinu zabranu, i ne zavolite sebe ponovo, onda je ovo obični modno-natprirodni triler. Osvojio nagrade, u trendu je.


Lista asocijacija, pomoć prijatelja: duh mesta, Jadnici, Pariska komuna, Sjaj i beda kurtizana, Nevski prospekt, dvojnik, Maljevič...

AntiCement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2010.

2009.

2008.

2007.