Veliki esej Radomira Konstantinovića Filosofija palanke, svakako je delo gneva i pobune protiv društva i kulture koji jedu sami sebe. To je knjiga aktivne polemike, plod dugogodišnjeg sukoba autora Konstantinovića sa naslagama negativnih i retrogradnih slojeva u društvu u kojem dominira tradicionalna čaršija. Gledajući istorijski, delo Radomira Konstantinovića stoji u istom sazvežđu eruditskih tekstova iz naslova: Krležnog pamfleta Moj obračun s njima i Kišovog bolnog disputa sa beogradskom čaršijom – Čas anatomije. Sva ova tri literarno-teorijska dela daleko nadrastaju mogući povod nastanka. Sva ova dela su iznad političkog, ideološkog ili sociološkog disputa, jer se obraćaju, ne samo direktnim oponentima, iako i njih ozbiljno kritikuju, nego se bave univerzalnim pitanjima, vezanim za opstanak onog nečeg što se zove duh vremena, ali i duh naroda.

Radomir Konstantinović

Teme Pakovićeve predstave su pažljivo izabrane teme iz Konstantinovićevog eseja, ali su, zapravo grčeviti, gnevni i lično bolni obračun sa istim onim silama mraka sa kojima su se obračunavali i Kiš i Konstantinović i Krleža. Zlatko Paković je sastavio borbeni libreto – predložak podrobno analiziranog otpora zlu palanke, odnosno – zlu nacionalizma koji vodi u fašizam i smrt, zlu banalnosti i kiča koji vode u prazninu, zlu podaništva i ulizičkog pritvorstva koji vode u bezdušništvo. Svi ti putevi su popločani blasfemičnom ideologijom iracionalnog otuđenja od sebe i samog života. Zlatko Paković je izabrao jedan sarkastični pozorišni izraz za svoju, provokativnu i borbenu, osudu malograđanskog samodopadanja. To je muzička forma oratorijuma, pevanog igrokaza namenjenog nečem uzvišenom i svečanom, a sadržaj te forme ostao je gnevan i borben, čime je postignuta originalna energija živog raskrinkavanja prikrivenih grehova vladajuće vrhuške i njenih perverznih sredstava za potčinjavanje i ubijanje duha slobode i stvaralaštva, u ljudima koje perfidno i agresivno podjarmljuje.

Kao što su u antičkoj Grčkoj, poznati komediografi vodili živu diskusiju (čitaj, iznosili na videlo sve grehe poznatih a moćnih licemera svog vremena), kako je Sirano de Beržerak na tribinama pariskih pozorišta sejao otrov javnim recitovanjem optužbi na račun precenjenih literarnih veličina, kako je Molijerov Mizantrop bljuvao vatru na ulickane pesnike i javne prevarante na visokim položajima, tako i Zlatko Paković, duhovito i sarkastično, ratuje sa Dobricom Ćosićem i sličnim veličinama koji su svoj narod uništili, uzdižući sebe do vrhova moći i središta mitologema. Cela predstava inspirisana delom Filosofija palanke, zapravo je sama drska i hrabra ratnička igra, izazov i dvoboj sa palankom u njenim najbitnijim odrednicama: sa nacionalizmom i sa kičem, sa smrtovoljnošću i mrzovoljnošću, gađenjem nad sobom i svetom.

Scena iz predstave, foto: Novi magazin

Kompozitor Božidar Obradinović komponovao je vrlo bogat oratorijum za troje pevača, a komponovao je na tekst filozofske i esejističke proze. To nisu raspevani stihovi koji će nas voditi kroz prijatne esteske lavirinte raspevanog glasa i instrumenta, nego, naprotiv, to su drastične pevačke konstrukcije, koje bodu i uho i mozak ubitačnim rečima i rečenicama, potcrtanih moćnim muzičkim naletima, ili ironično nežnim ispevavanjima groznih sadržaja bespoštedne i direktne kritike palanačkog duha i mizerije podaništva, ili ljigave blasfemije prevare. Uz veliku pomoć reditelja Zlatka Pakovića, koji igra praktično glavnu ulogu: vodi nas kroz sve scene, tumačeći i najavljujući svaku pojedinu scenu i vodeći direktan dijalog sa pevačima, glavni junaci ovog oratorijuma su Katarina Jovanović, Jana Jovanović i Vuk Zekić, koji su hrabro i sasvim autentično prišli pevačkim zadacima u ovoj nesvakidašnjoj predstavi.

Glumačke i pevačke bravure Katarine Jovanović pravazišle su uobičajeni okvir nastupa pevačkih zvezda na sceni. Njena sugestivna energija, izbor glumačkih nijansi izraza, kompletna uverenost u smisao i borbenost ovakvih poduhvata – sve je to delovalo moćno poput uloge Majka Hrabrost u najboljim izvođenjima ovog najvećeg Brehtovog dela. U solo deonicama, kao i u zajedničkom nastupu, Katarina Jovanović delovala je kao požar strasti u borbi za istinu. Njena razarajuća energija ulivala je poverenje u smisao i cilj pravedne pobune.

Kraj predstave posvećen je osećanju slobode i potrebi za pobunom. Citirane su rečenice Roze Luksemburg u zatvoru, recimo: osećam se slobodno iako nisam na slobodi. Jer čovek je slobodan onoliko kolika je sloboda u njemu samom. Za tu slobodu se vredi boriti i – pobeda je sigurna.

A sad, svi na svoje čitalačke zadatke