Britanski filmski reditelj i levičarski aktivista Ken Louč (Kes, Za zemlju i slobodu, Ja sam Džo, Vetar koji njiše ječam) je ušao u devetu deceniju života (rođen je 1936. godine u Nunatonu) i pokazuje zavidnu produktivnost i vitalnost u radu na kojoj bi mu pozavideo i hiperaktivni ispisnik Vudi Alen. Najnoviji Loučov igrani film, Ja, Danijel Blejk, ovenčan ovogodišnjom kanskom Zlatnom palmom rezultat je posvećenog, temeljnog rada Louča i njegovog višedecenijskog saradnika, scenariste Pola Lavertija. Ja, Danijel Blejk je storija o istoimenom radniku iz Njukasla, stolaru koji je, u svojim šezdesetim, jedva preživeo težak srčani udar. Uprkos tome što je trajno onesposobljen za rad u fabrici, Danijel (igra ga odličan, široj javnosti malo poznat glumac i stendap komičar Dejv Džons) ne ispunjava rigorozne uslove za dobijanje invalidske penzije (ima 12 umesto potrebnih 15 bodova). Štaviše, odbijen mu je i zahtev za pomoć za nezaposlene. Stoga je prinuđen da traži privremenu pomoć za nezaposlene koja mu, opet, neće biti dodeljena ukoliko ne odgovori na 52 stupidna pitanja iz upitnika a potom dokaže da svakog radnog dana provodi osam časova tražeći posao. I, naravno, pohađa kurseve za pisanje CV-jeva i vežba nastup kako bi “animirao” potencijalne poslodavce.

Ovaj zaplet je, ma koliko nelogično zvučao, itekako istinit s obzirom da je proces razgradnje sistema socijalne i zdravstvene zaštite građana od britanske države (poznat kao Welfare State), započet za vreme vladavine Margaret Tačer, danas, s konzervativcima na čelu države, skoro pa priveden kraju. Tačnije, sve je manji broj socijalno ugroženih koji dobijaju pomoć a sve veći broj onih koje državni aparat izbacuje iz statistike e da bi se prikrilo pravo stanje. Blejk, koji celog života „nikome nije dugovao ni pare“ i vredno radio, suočen je s besparicom i pretnjom izbacivanja iz stana u kojem živi, kao i većina Britanaca, kao podstanar. Da ironija bude još veća, s obzirom na to da je Blejk skoro ostao udovac i živi sam, prinuđen je i da plaća porez na ime „viška stambenog prostora“ (kao da, tobože, živi u luksuzu) jer je njegov stan predviđen za dve osobe.

Foto: Beton - Bor, novembar 2016.

U jednom od svojih donkihotovskih pohoda na kancelarije socijalne službe (što neodoljivo podseća na našu domaću stvarnost), Danijel upoznaje Kejti (nadahnuto je igra glumica i dramaturškinja Hejli Skvajers), samohranu majku dvoje dece koja je, iako iz Londona, poslana na sever Engleske, jer za nju nema mesta u tzv. socijalnom londonskom stanu. Razlog? U nastojanju da stvore privid normalnosti gradske i državne vlasti planski šalju one najugroženije što dalje od prestonice. Na parcelama na kojim su nekad bile zgrade nastanjene nezaposlenima niču tržni centri i elitni hoteli. Kejti i njena deca su odvojeni od porodice, prijatelja, drugova iz škole, u sredini koja je još siromašnija (sever Engleske, nekad industrijski snažan, ekonomski je devastiran u vreme Gvozdene Lejdi i od toga se nikad nije oporavio) i u kojoj, s obzirom da ne može da nađe posao, Kejti mora da stoji u dugačkom redu ispred tzv. Banke hrane koja udeljuje najnužnije potrepštine.

Danijel Kejti, prema kojoj se odnosi s očinskom brigom, pokušava da pomogne obavljajući sitne popravke u domaćinstvu i pazeći na njenu decu, ali je surova istina da je jedini posao s kojim ona može da izdržava porodicu – prostitucija, baš kao što je jedino što može da prehrani Danijelovog komšiju Kineza (inače, afričkog porekla), lokalnog Del Boja, prodaja švercovanih kineskih patika, jer je jedina alternativa koju ima da, ponekad, zaradi 3,75 funti za istovarivanje kamiona s robom. Blejku ostaje, u neravnopravnoj borbi protiv sistema, samo to da ispiše protestni grafit na zgradi socijalne službe. Njegova pobuna će naići na aplauz nekolicine slučajnih prolaznika, nakon čega će biti odveden u policijsku stanicu i opomenut: za sledeći prestup sledi robija. Blejku ostaje da se bori legalnim metodama: tj. tako što će odbiti da dolazi na redovna „poklonjenja“ socijalnim radnicima i, u ime svog ljudskog dostojanstva, parničiti s državom, dok, usled stresa i iznurenosti, ponovo ne dobije infarkt.

U ovom ostvarenju Louč, koristeći dobro poznat, pesudodokumentaristički pristup, ulazi u srce problema koji melje Danijela, Kejt i njenu decu: sistem želi da se otarasi „viška“ stanovništva, tj. da ih gurne pod tepih. Pritom, ti ljudi nisu nekakav socrealistički „kolektivni junak“, „tipični“ predstavnici odumiruće radničke klase, već, i to je dramaturški pristup koji zaslužuje svaku pohvalu, osobe koje imaju dobro osmišljene, osobene psihološke profile, koje su inteligentne, saosećajne, sa smislom za humor i ljudskim dignitetom. Oni su pravi aristotelovski junaci tragedije – prilični nama, ali nešto bolji od nas. No, Louč ne teži katarzi. Nema pročišćenja – sledi na kraju samo još jedna tragedija. Danijel Blejk je izgubio život, Kejti se i dalje prostituiše, socijalni radnici nastavljaju da nepoćudne „klijente“ izbacuju iz svojih ofisa čim ovi pokažu i najmanji otpor, deleći im pritom „kaznene poene“, tj.  obustavljajući pomoć na mesec dana i duže.

Da li je, onda, u pitanju sentimentalna, plačevna, mada dobro skrojena, socijalna drama, siva, s  kratkim sunčanim intervalima protkanim igrom dece i Danijelovim borbenim optimizmom, ali u suštini delo koje ne predstavlja ništa više do lament iznad odra upokojenog heroja radničke klase, s kojim se završava film? Naime, na sahrani Kejti čita Danijelov govor u kojem stoji da on nije ni klijent, ni tražilac usluga, ni podanik, već slobodno ljudsko biće, građanin koji zahteva elementarno ljudsko poštovanje. Podsetio bih na, ovoj sličnu, završnu scenu Loučovog filma Za zemlju i slobodu. Na sahrani britanskog veterana iz Španskog građanskog rata (1936.-1939.), s pesnicama podignutim u vazduh, stoji nekoliko njegovih preživelih saboraca i članova njihovih porodica koji pevaju Internacionalu. Poruka je jasna: la lucha continua. Borba se nastavlja.

Ken Louč je, 15. oktobra ove godine, u intervjuu koji je dao Gardijanu, izjavio da je zadovoljan činjenicom što i dalje u sebi poseduje gnev, jer „ako niste (danas, prim. aut.) ljuti, kakva ste onda osoba?”. Louč je ove godine takođe snimio dokumentarni film (In Conversation With Jeremy Corbyn) u kojem intervjuiše novog lidera britanskih laburista, predvodnika levog krila ove partije, Džeremija Korbina. Pobuna, dakle, ima smisla a nadu za pobunu, Louč nalazi u povratku tradiciji levice koja je bila prekinuta s Blerovom New Labour politikom.

Film Ja, Danijel Blejk je delo koje nije stvoreno s namerom da, kao što sam imao prilike da se uverim, rasplače dobar deo publike u sali Doma omladine na otvaranju Festivala autorskog filma (koji je ove godine „skrenuo ulevo“, kako izborom filmova tako i plakatom koji prikazuje borbenog radnika koji steže filmsku rolnu), već da izazove bunt. Da pozove na borbu protiv onih koji su, iako su izazvali SEKU, sačuvali svoje banke, dok su deljeni otkazi kao lilihipi, milioni izbacivani iz svojih domova, a redovi najugroženijih stajali ispred Banaka hrane. Da se pobuni protiv onih koji su svojim vojnim intervencijama izazivali izbegličke krize a potom, sledstveno, i sukobe evropskih „domorodaca“ i migranata, jer su to oni isti koji dobar deo stanovništva ove planete, u koje spadaju brojni Danijeli Blejkovi, smatraju viškom koji se ne može više eksploatisati, te da ih treba eliminisati jer bez ikakve svrhe troši hranu, vodu i vazduh.