Beton br.209
Četvrtak 18. jul 2019.
Piše: Milica Rakić

Legat Konstantina Konstantina Koče Popovića

Arhiv ‒ zbirka i spremište tragova prošlog vremena ‒ pojavljuje se kao paradoksalni pojam (i paradoksalna pojava), koji činom arhiviranja nastoji da u sadašnjosti sačuva ono prošlo, (pre)oblikuje prošlost i utvrdi moguće kretanje ka budućnosti1. Francuski filozof Mišel Fuko definiše ga izvan uskoprihvaćenog značenja i pod arhivom podrazumeva igru pravila, koja određuje pojavljivanje i nestajanje izreka, iskaza, njihovo očuvavanje i brisanje, njihovo višesmisleno postojanje, kakvo je ono koje pripada događajima i stvarima.

 

Legat Konstantina Koče Popovića i Leposave Lepe Perović u Istorijskom arhivu Beograda poslužio je kao model za nastanak umetničkog arhiva i ličnog legata DRUGarice Rakič. Sam naziv legata zbunjuje, jer se pored ličnog imena ‒ Konstantin, autorovog imena – Koča, nalazi i ime njegove supruge, kao trag o prisustvu Drugog, koji funkcioniše „sa“ i „u odnosu na njega“ (muškarac/žena). Pored arhivske građe, koju čine pisani, crtani, štampani, fotografisani dokumenti, nalazi se i radna soba Autora, koji iza sebe ostavlja autentično svedočanstvo doživljenog kroz lično i kolektivno pamćenje. Drugim rečima, on arhivira svoju ličnu istoriju kao pisani trag, koji ne možemo tumačiti ni kao istinu ni kao laž, već kao brižljivo čuvanu hartiju, koja postaje dostupna (slobodna) za dalje razvijanje posle njegove smrti. U svom eseju Smrt autora, Rolan Bart primećuje da onaj koji govori kroz tekst nije autor, nego sam jezik, koji poznaje „subjekat“, a ne „ličnost“. I navodi: „Dati tekstu Autora znači nametniti tom tekstu granicu, znači snabdeti ga konačnim označenim, znači zatvoriti to pisanje.“ I Žak Derida kroz rečenicu Mrtav sam objašnjava da njeno funkcionisanje ne zahteva njegovo prisustvo u njoj.2 Za razliku od njih, u knjizi „Pakt o lucidnosti ili inteligencija Zla“, Žan Bodrijar navodi da dvostrukom životu odgovara dvostruka smrt, da u jednom od dva života možemo biti već mrtvi, ne znajući za to. Samim tim arhiv možemo posmatrati i kao sistem transformacije, koji ne samo da se ne suprotstavlja istoriji nego je iznova stvara kroz istupanje u ime nestalog autora kojem se dodeljuje drugi život.

 

“Od smrti se ne umire samo od smrti se grade brojke”, beleži 1932. u tekstu “Iseljenik žablje savesti ili pretposlednji golub” Konstantin Koča Popović, heroj socijalističke revolucije, načelnik Generalštaba Jugoslovenske narodne armije, državni sekretar za inostrane poslove Federativne Narodne Republike Jugoslavije i potpredsednik Republike. Popović je pre Drugog svetskog rata pripadao Beogradskoj nadrealističkoj grupi (1922‒1936), u kojoj su likovni i književni eksperimenti bili u uzajamnoj vezi i čija je glavna osobina negacija svega konvencionalnog u izrazu i otporu prema logičnoj strukturi jezika. Oni su se, poput Lautreamonta, služili vizijom slučajnog susreta i neočekivanih kombinacija različitih realnosti, Lep kao susret kišobrana i šivaće mašine na operacionom stolu, i tako počeli stvarati nove veze među rečima, takozvane automatske tekstove, koji su postali glavno i jedino izražajno sredstvo. Ovu grupu od trinaest nadrealista činili su: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinjac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović – Bor, Radojica Živanović – Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Petar Popović, Marko Ristić i Konstantin Koča Popović. Početkom 1931. godine objavljuju Poziciju nadrealizma (bez Mladena Dimitrijevića i Branka Milovanovića), u kojoj su se izjasnili za marksizam, što je dovelo do zabrane i zaplene ove brošure. U tom razdoblju izlazi almanah Nemoguće, u kome su bili zastupljeni i francuski nadrealisti, na čelu sa Andre Bretonom i Lujem Aragonom, kao i tekst Konstantina Koče Popovića Pohvala osrednjosti upućeno mediokritetima, ilustrovan fotografijama Nikole Vuča. Već sledeće godine (1931), Marko Ristić i Konstantin Koča Popović objavljuju Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog, u kome nadrealisti najavljuju svoj odnos prema istorijskom materijalizmu, koji je za njih sinonim marksizma, a čije se usvajanje u tom trenutku neodložno postavlja pred ovaj pokret. Iste godine pojavljuje se časopis Nadrealizam danas i ovde, kao zvanična revija srpskog nadrealizma, koji je izašao u samo tri broja (jun 1931, januar 1932, jun 1932), i najavio početak kraja beogradske nadrealističke grupe, o čemu svedoči i pismo Konstantina Koče Popovića upućeno Marku Ristiću 1932. godine.

„Dragi Marko (...) Evo Vam šaljem dva lista da mi pomognete, ako imate vremena i da mi kažete šta mislite o njima. Nijedan ni drugi nisu zapravo članci, već treba lično da mi pomognu da tačno postavim izvesne probleme; šaljem Vam ih u znak sećanja na saradnju na Nacrtu, i što odatle vode poreklo. I hoću da Vam dokažem da kadgod mogu radim na našoj opštoj stvari – onako kako je shvatam ‒ sad nemam vremena da ih završim niti se žurim“.

Revolt nadrealista je u početku bio integralan i bezobličan, dovodeći u pitanje i sam život, što dokazuje fascinacija samoubistvom, ali vrlo brzo pretvorio se u konkretnu revolucionarnu orijentaciju i akciju. Konstantin Koča Popović (24. IV) 1943. godine u svojoj beležnici iz ratovanja piše:

„Kakva sramota i kakvo klevetanje života, „ljudske sudbine“, kakvo priznanje nemoći, obeshrabrenosti, kukavičluka! Odvratna uobraženost, bljutavi slom. Svesti ljudski život na svoj život, prepustiti se smrti! Koliko od tih bi se usudilo da umre licem prema neprijatelju, licem prema krvoločnom nasilniku? Umreti pun života, želje da se živi i da se pobedi!! Mi smo se trudili da stvorimo uslove što protivrečnije smrti da bismo potvrdili bezrazložnost samoubistva. Uslovi izmišljeni, sudbinski mrtvački, u ime misli koja ih poseduje ili izaziva.“

Pored automatskih tekstova, u njegovoj arhivi se mogu pronaći i automatski ili brzi crteži, u maniru sličnom Salvadoru Daliju, na kojima se često može uočiti nadrealističko „markiranje i (de/ra) montaža ženskog tela“.3 Erotizam u njima konstituitivni je element nadrealističkog pokreta, kao deo njegovog oružja pobune, koje se upotrebljava da bi je manifestovao i učinio delotvornom.4 Crteži su nastajali na malim blok-papirima, najčešće zabeleženi olovkom ili flomasterom, kao intimne ispovesti, bez ambicije da budu javno izlagani, oslanjajući se na Frojdova razmišljanja o ulogama polova u okviru binarnih opozicija aktivnosti i pasivnosti. Njegova žena/muza bila je Vjera Bakotić (Popović), koju Vane Bor 1931. na svojim fotografijama predstavlja kao „ženu-pticu“, koja pripada ptičijem, a ne ljudskom svetu. U Beleškama iz ratovanja ona je prikazana kao „crna ptica“ sa neočekivanom aktivnošću: umetnika zamenjuje drugim.

„Vjera i ja sigurno nećemo više biti muž i žena. To je nakazno, nepopravljivo, nezamislivo, ali to je stvarnost. Za uslove sam možda ja mnogo više kriv, no stanja su tu takva, uključena u ovoj određenoj, nesrećnoj – skoro prokletoj – tragičnoj ženi. Gledam je, isto onako bezazlenu, nikako ne predodređenu za „buran život“, i kažem joj: „Zamisli kolika je tvoja prošlost“.


Legat DRUGarice Rakić zahvaljuje se Legatu Konstantina Koče Popovića i Leposave Lepe Perović na ustupljenim arhivskim materijalima i saradnji. U nastavku možete videti segment postavke "Ja nisam oslobodila Beograd" Milice Rakić.

1) Treći program, Podoroga, Valerij, O filozofiji arhiva, broj 147, Radio Beograd, 2010, str. 47.

2) Derida, Žak, Glas i pismo, Žak Derida u odjecima, Institut za filozofiju i društvenu teoriju, Beograd, 2005, str. 17.

3) Levi, Pavle, Kino drugim sredstvima, Muzej savremene umetnosti: Filmski centar Srbije, Beograd, 2013, str. 97.

4) Gotje, Ksavijer, Seksualni faktori kod nadrealista, Delo, Sveska 8, 1983, str. 38.


2 0 0A 1 3 pariz 1930 (2) radna soba konstantina koce popovica vjera bakotic 1931 (1)
Štrafta arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.