Beton br.141
Sreda 30. maj 2018.
Piše: Saša Ćirić

IKONA DE-PRIVILEGOVANIH

Ili o stidljivoj ideološkoj subverzivnosti jednog holivudskog filma


Film Ja, Tonja (I, Tonya, 2017) australijskog reditelja Krega Gilespija (Craig Gillespie) kao da iskoračuje iz kruga njegovih uobičajenih ostvarenja: filmova katastrofe (Finest hours, 2016), blagobizarnih komičnih romansi (Real girl, 2007 ili Mr. Woodcock, 2007) ili sportske i interkulturne komedije o pokušaju transformacije indijskih bacača kriketa u bejzbol igrače (Million dollar arm, 2014). I kao da u svim njegovim filmovima postoji nešto što ih povezuje: poneka holivudska megazvezda, ili nekoliko njih, ukrštaj žanrova sa komediografskim potpisom i glorifikacija borbe (sa prirodnim nedaćama ili životnim okolnostima). Rečju, šaljakavo, povremeno simpatično i prosečno. Sve do prošlogodišnjeg filma, koji je, kome je to čudno neka se čudi, bio nominovan za Oskara i za glavnu i za sporednu žensku ulogu, za koju ga je Alison Dženi (Allison Janney) i dobila.


Pojam iskoraka ne podrazumeva radikalni raskid, već (samo) izlazak iz kruga (očekivanog), nekoliko koraka napred, uz održanje svih suštinskih veza sa onim što je dominiralo „unutar kruga“. Iskorak bi tako bio blaga emancipacija, odvajanje ili pojačavanje nekih dominantnih odlika. U filmu Ja, Tonja takve su, nasleđene, žanrovske odlike sportske biografije i agonalnog zapleta, dok je komičko ublažavanje dramskog potencijala sniženo za nekoliko podeoka. A pomenuti iskorak, vredan pomena jednako kao što je vredno isticanje filma koji nije završio kao šućmurasti blokbaster namenjen zaboravu jednog popodneva ili večeri, u stvari je trostruk: formalni, kontekstualni i, recimo, dramaturški. Ništa od svega ne predstavlja revolucionarnu novinu, ali je adekvatno dozirano, uklopljeno i primereno funkcioniše.


Formalno filmska priča je uobličena kao kombinacija intervjua sa protagonistima i igranog dela. Blago je favorizovana perspektiva naslovne junakinje, međutim film je nije učinio simpatičnom i nije išao na to da je osudi. Upravo kontekstualna ravan filma, siromašno i radničko poreklo američke klizačice na ledu, znatno više od disfunkcionalne porodice i toksičnih vaspitnih metoda koje primenjuje njena majka, determiniše sudbinu Tonje Harding. Tu leži prva posledica iskoraka koji je učinio reditelj filma Kreg Dilespi. Klasičan konzervativni i dogmatski liberalno-individualistički pristup insistirao bi, ili bi presudnu prednost davao faktorima porodičnog okruženja. Devojčica koja odrasta uz razvedenu majku, uskraćena za njenu ljubav i majku koja podstiče njenu kompetitivnu agresivnost uz negativan metod (podsticanjem njene želje da se dokaže nasuprot neprijateljski nastrojene sredine), postaje i sama emocionalno nestabilna osoba koja pristaje na brak sa takođe nestabilnom i nasilnom osobom. Poenta bi tako bila da slično proizvodi slično: deca iz razvaljenih brakova i sama postaju razvedene i nesrećne osobe.


I_Tonya_still_7_1125x750

Margo Robi kao Tonja Harding, scena iz filma Ja, Tonja 


Međutim, poreklo Tonje Harding, kao i njena biografija uopšte, postaje joj nepremostiva prepreka u nečemu što se može označiti kao javna percepcija američkog mnenja, u koju spadaju i odluke sudija u klizanju na ledu. Iako taj momenat u filmu nije posebno razrađen, postoji scena u kojoj jedan od sudija iznuđeno Tonji kaže da oni ne ocenjuju samo njeno klizanje – ni njen izgled, kako je naivno mislila isprva, žaleći se da nema novaca za skuplji kostim i sama šije svoj – već ukupan imidž takmičarki. Drugim rečima, Tonja nije oličenje poželjne slike samozaljubljenog američkog poretka, koji nominalno počiva na takmičenju, podstiče konkurenciju i iznad svega ceni trijumf, ali, zapravo, njegovu dublju suštinu čine društvena doličnost, tzv. porodične vrednosti, kao i socijalni status. Upravo zato što reditelj ovu dimenziju filma ne razvija, nije najjasnije šta se sve Tonji zamera kao nedopustivo, ali jasno je da sirotinja iz predgrađa (na čiji račun stiže kultur-rasistička etiketa, „white trash“) nepoželjan američki simbol, stoga mora ostati nevidljiva, ili, ako već poseduje izvesne talente, neće uživati opšte simpatije i podršku, jer nije na sebe navukla masku pripitomljene malograđanske klase.


Talenat siromašnih u kapitalizmu je sirova roba koja može da zabljesne na trenutak, ali neće postati brušeni dijamant iz razloga koji i kada deluju kao strogo lični u stvari su društveno uslovljeni. Ali talenat i trijumf nisu dovoljni, u tome nas je Stalone sa prvim Rokijem prevario, kao i mnogi drugi advokati i propagatori kapitalizma kao društva u kome trijumfuju najbolji, koji preko noći postaju bogate zvezde, već je potrebno još nešto. U tom smislu Gilespijev film Ja, Tonja predstavlja ne naličje američkog sna, onog materijalističkog dela tog sna koji šapuće u uho svakom pretendentu da je moguće obogatiti se zahvaljujući svojim sposobnostima i zalaganjima, već je na neki način njegova anti-propaganda. Ne samo što najtalentovanija osoba neće postati najbolja, niti će se obogatiti kao ona koja pripada društvu najboljih, već neće ni biti proglašena za najbolju.


Porodično nasilje siromašnih često je izraz beznađa socijalno limitiranih, onemogućenih da dođu do dobrog obrazovanja i da napreduju u društvu. Tako i učesnica Olimpijskih igara i nacionalna šampionka u svojim ranim dvadesetim godinama radi kao konobarica, odnosno završava kao bokserka, ne zato što je željna javne pažnje i spektakla, nego zato što kao pripadnica radničke klase može da postane samo gladijatorka konzumerističkog šou biznisa, u kome joj je predodređena uloga omražene ličnosti (figure koju publika voli da mrzi). I njena omraženost je socijalno determinisana, što je na individualnom planu ne oslobađa odgovornosti ni za šta, ali je čini paradigmatskom figurom kapitalističkog društva. Čak i sudijska presuda Tonji Harding za njeno učešće u organizovanju napada na njenu glavnu konkurentkinju na ledu nosi beleg njene socijalne isključenosti. Iako je izbegla zatvorsku kaznu, njoj je sud zabranio da se zvanično takmiči u umetničkom klizanju i ona tu presudu ispravno tumači kao „doživotnu kaznu“, odnosno kao kaznu goru od boravka u zatvoru.


Kao što su ocene njenog nastupa na ledu bile umanjene za koeficijent neadekvatnosti njenog imidža, tako je sudijska zabrana kojom je poništena kao vrhunska sportistkinja vid kazne rezervisane za one koje sistem trpi, ali ih jedva podnosi. U oba slučaja drastičnost ili preteranost kojoj je izložena nije posledica pravedne primene umetničkih kriterijuma ili pravnih propisa, već njenog deprivilegovanog, potcenjenog i hermetičnog društvenog položaja. Otuda ni filmska storija o Tonji Harding ne može da bude priča o nepristojnoj i brutalnoj nasilnici, što ona nije bila, već o jednoj suptilnoj socijalnoj i klasnoj žrtvi. Razume se, to nije poenta ovog filma i ovu dimenziju film usput pominje (mada pominje) i povremeno ublažava blagim komičkim scenama.


Ali ni zbog takvog pristupa, koji ublažava ali ne obezvređuje, Tonja Harding sama po sebi nije simbol individualne žrtve kapitalizma. Ona je nešto još reprezentativnije od toga: ikona anonimnog kolektiva siromašnih kome je dato da sanjaju tek san o slavi i bogatstvu u ideološkom mitu o samoostvarenju.

Štrafta arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.