Beton br.213
Petak 22. novembar 2019.
Piše: Milica Ivić

Human Error ili tragovi kočenja jedne nezaustavljivosti

U galeriji Remont je 28. oktobra 2019. godine otvorena izložba Radovana Popovića pod nazovom Human Error. Planirano je da izložba traje do 22. novembra, što znači da smo u ovom trenutku još daleko od njenog kraja. U slučaju Radovanove izložbe to znači da smo daleko od finalne postavke, od koje ćemo biti daleko i kada izložba bude završena. Human Error, nastao kao rad Radovana Popovića, kustoskinje Aleksandre Sekulić, producenta Gorana Stojčetovića i Bruna Tolića kao glavnog pomagača, predstavlja tragove pokušaja zaustavljanja siline višedecenijskog rada koji je u konstantnoj preradi. Jer Radovanov je rad tok koji je nemoguće prekinuti. Njegovo prekidanje, zaustavljanje da bi se napravila izložba - traje, kočenje je sporo i reverzibilno. Otpor materijala je veliki.

 

Da se ne radi o prostom preterivanju, možemo da garantujemo kvantitativnim činjenicama kao što su stotine ili hiljade otisaka, kao i stotine strip tabli samo jednog, nezavršenog stripa. Da nezavršenost ili nezavršivost njegovog rada nije preterivanje može da se dokaže tragovima desetogodišnje prerade istih, novih materijala.

 

Zbog toga je u osnovi kustoske postavke već unapred pošteno priznata kapitulacija uvedena kroz koncept nestabilnosti. Unapred je najavljeno da će izložba menjati postavke, sadržaje, imenovanja, situacije. „U pokušaju da izložbu, kao stabilnu strukturu, izgradimo na temelju ovih nemirnih sistema kakvi su radovi ‘privremeno ostavljeni na miru’, pokazaćemo specifičan autorski proces koji uvlači i nas, i sve koji žele da se uključe, demonstriraćemo nestabilnost stalnim resetovanjem koje se inače ubrzano dešava pod pristiskom ogromnog i kontinuiranog rada, ali i čitave mreže odnosa koje Radovan uključuje u dinamiku rasta sopstvenog opusa” (Aleksandra Sekulić, iz uvoda u izložbu).

 

Kustoskinja, istovremeno i dugoročni i bliski poznavalac Radovanovog opusa, izdvojila je jasne velike celine: psihotisci (2019), slomljena ruka (2001), video radovi nastale u kontekstu kolektiva Kosmoplovci (Sibirsk/1999, Satelitska stanica, Selfware/2002 Go!/2000), umrlice (lica, maske, glave, prokletnici, svi ljudi, majmuni, neljudi, demoni, nevernici, lepotice, grešnici), monstruozni nezavršeni strip Avet/Vampir (grafički roman 2006-2019), primeri, Kolonija (2003). Osim toga, tu su i fanzini, strip izdanja, Radovanov urednički i autorski trag u oblasti nesvrstanog/alternativnog/rubnog stripa, u kojima se ukršta njegovo neprekidno postojanje kroz razne kolektivne forme kao što su Kosmoplovci, Studio Strip, Novo Doba ili Matrijaršija.

 

Izložbom su mapirane veze između njih, osvedočeni su njihovi međusobni odnosi i dijaloške (ne)suglasice i ove velike celine zaista drže čvrstu strukturu postavke, dok je sve ostalo poriče. Od svih velikih celina u galeriji Remont možete pronaći samo naznake. U svakoj celini može da se pojavi na desetine ili stotine drugih, istih, različitih radova. Čak i kada bi sve ostalo na svom mestu, onako kako jeste, kada bi se samo svaki rad okrenuo na svoju pozadinu, nastala bi još jedna, druga, ista, različita izložba. I bez uvođenja koncepta nestabilnosti i bez izmena, Human Error je svakako više izložbi u jednoj izložbi.

 

Neobična dragocenost ovog zajedničkog autorskog/kustoskog/producentskog/prijateljskog rada jeste otkrivanje tenzija između logike savremene umetnosti i izlaganja i opiranja toj logici koju u ovoj priči svom svojom snagom predstavlja Radovan koji radi sve suprotno, koji eksplodira, zauzima, preuzima. Izložba je na neplaniran, ali precizan način otvorila pitanja mogućnosti proizvodnje i izlaganja proizvedenog u drugačijim okvirima. U susretu različitih režima produkcije, komunikacije i prezentacije, Human Error je i pre svog kraja već postao uzbudljiv događaj, koji će nas voziti u ritmu dok-me-voziš-ti-ne-koči-usne-trošim-na-tvojoj-koži i dugo posle njegovog oficijelnog kraja.

 

Kako to priznaje Goran Stojčetović, osnivač Art Brut Serbia i jedan od odgovornih za nastanak ove izložbe, Radovan je vrlo hrabar čovek. Njegovu hrabrost Stojčetović prepoznaje u (psih)otiscima, velikih, malih, srednjih i ostalih formata, koji nastaju šakama, celim telom, danima bez prestanka., u mrljama koje Radovan neguje na najbezazleniji način, ostavljajući je u minimalnoj verziji. „Imam i ja u sebi jednog takvog, ali ne mogu da idem tim putem“, kaže Stojčetović u video dokumentovanoj formi koju su povodom otvaranja izložbe priredili Wostok i Zlata VK. Samo Radovan može da ide tim putem. Bez preterivanja, i ponovo uz mogućnost prilaganja kvantitativnih dokaza, da nije Radovana ni nas ne bi bilo. Uz opasnost da ga slavimo kao živog boga, mitologizujemo kao čudo, možemo odgovorno reći da iz velikog Radovanovog bdenja nastaju svetovi-pioniri-nova doba-kosmoplovci-matrijaršije-studio stripovi-dedice, tako se valjda u evolutivnom nizu izdvojilo jaje, iz njega glavonošci preko kopna poleteli dinosaurusima do kokoške. Da nije bilo Radovana ne bi bilo jaja, ni Matrijaršije.

 

Ako remiksujemo Radovana, u najavi za novu (verovatno ne i konačnu) postavku izložbe, koja je najavljena za 17. novembar kao otvoreni događaj koji podgreva matrijaršijsku printofiliju, nalazi se obećanje novih elemenata kao što su: serijal sito eksperimenata nastao u iskrenom zanosu, rađen sa namerom da se završe sve 54 varijacije; mega veliki sito fanzin, jedan od najbeskompromisnijih projekata Matrijaršije i nas u njoj, rađen na najvećim formatima; monotipija printovi rađeni sa Profesorom (Aleksandar Opačić), nekoliko komada u raznim fazama, isprobanih u starinskoj raboti, grebanju bakarnom olovkom po ploči, nanošenjem grafičke boje, zatim posebnim čišćenjem, kvašenjem kvalitetnog papira, i napokon grafičkih otisaka po tom papiru, komplikovanim procesom koji je uzeo čitavo jedno veče, dok se sama grafika se menjala od printa do printa; otisci manjeg formata koji su mnogo zajebaniji, serijali su i imaju nizove, narativ (veliki otisci samo su bleda naznaka ovih manjih kompresovanijih, sadržajno bogatijih), u svakom sluičaju, Radovanu najdražoj tehnici, a koja do sad uopšte nije izložena; 3D primerimi, na kojima radi od kad je počela izložba.

 

Zatvaranje izložbe predviđeno je uz prisustvo pacijenata i stručnog osoblja Dnevne bolnice i Kluba lečenih psihoza Klinike za psihijatriju Vojnomedicinske akademije, kao i Kluba dubinskog crteža pod vođstvom Gorana Stojčetovića. Planirano je crtanje i slikanje po započetim radovima, kojima bi nastali novi radovi, a sve to u nekom artikulisanom smeru kako bi se ta kolekcija radova sačuvala i predstavila nekom sledećom prilikom.

 

Mnogo je tu više euforije, neprospavanih, neprovetrenih i nehidriranih noći, strasti i budućnosti nego što se učini na prvi pogled ulaskom u jednu galeriju.Tu su zameci budućih knjiga, izložbi, grafičkih novela, grafičkih budućnosti. Kontekst autonomnog kultrunog centra Matrijaršija, zajedno sa festivalom nesvrstanog stripa Novo Doba i Fijuk mrežom, poslednjih godina predstavlja okvir proizvodnje Radovanovog rada, kao što su nekada bili i ostali Kosmoplovci i Studio strip. Ali gde god on bude bio u budućnosti, pratite ga, tu se zasigurno nešto važno dešava.

 

Papir ima tradiciju malo dužu od ekrana, ali to u nekim realnim razmerama nema nikakve istine u kvalitetu informacije. Iako najpodložniji uticajima, vlazi, toploti, vitoperu i cepidlaci, papir ostaje kao Fantom, neživ, nemrtav, obitavajući u poslednjim šansama i prvim otiscima karmina na istom tom papiru. Nije vreme za romantiku, vreme je za krug, sabor staraca, eldera i crnih udovica, ovo je vreme kada se umesto hleb što se kida na sastavne delove prisutnih atamana, deli po najtanjoj tvari, mokrožuto, ostarele vlati, isečka iz novina, parčićima s novina kojima su se hranili partizani.

 

Upravo to, ta ljudska potreba, mašini neshvatljiva, da pravi rukama, šakama da oblikuje prostore, pritiske prstiju na penušavom papiru, da cepa ono što je stvorio, pokaje se i lepi, opet nova frizura, da seče, isečeno, zalepljeno... i tako da ostaje ta stara, možda ne izreka, ali svakako istina, da pirati ne diraju papir. To je jednačina sa iks nepoznatih i prećutni dogovor aktive, arhive i autoriale. Postoje te neke poslednje oaze, knjižare, štamparije, sajmovi smrtnika gde je i postpriroda nemoćna pred snagom ljudske, nesavršene, da ne kažemo pogrešne, grešne neke rukotvorine; taj slom, koji počinje od iskre, preko razmene iskara, vatre, plamena koji polako, ali sigurno postaje požar, vetar, u početkuu antivatran, vrlo brzo se pridružuje požaru, voda pada, ali naše tetovaže, na srednjoj miški ostaju samo kap vode u okeanu jedinog pravog, jedine prave, elementarne nepogode slične orkanu, vatra u prvoj kući, voda pada. Kiša Atlantisa- Poplava, učini se nekome iz prvog reda, ovi u poslednjem su znali, potop. Zadnja staza nekropakolipse, iz vode, novi čovek, izbacuje ostala bića i ostaje, postaje i seća se... dobar čovek, riba, atlantida. kako je shvatam ‒ sad nemam vremena da ih završim niti se žurim“.

 

Radovan Popović
Rashid / studiostrip / Kosmoplovci /
Član utemeljitelj multidisciplinarnih grupa
Studiostrip / Kosmoplovci / Dedice / Matrijaršija
Urednik, izdavač, organizator, aktivista, volonter, domaćin, gost, osnivač, kritičar, esejista, scenarista, olovkar, tušer, četkar, metlar, ciganin, gospodin, drug, prijatelj, neprijatelj, manipulator, grafičar, slikar, ilustrator, propagator, pionir, omladinac, penzioner, dedica, lokalac, prodavac, predavač, učenik, nastavnik, redar, knjižar, studiostriper, video amater, kino klubaš, filmski entuzijasta, arhivar, kolekcionar, fanzinaš, kosmoplovac, ljudska greška.

Štrafta arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.