Beton br.141
Nedelja 27. avgust 2017.
Piše: Saša Ćirić

PREKO CRTE

Jedan retro pogled na socijalnu literaturu tridesetih godina dvadesetog veka

 


U prvom broju književnog časopisa „Nova literatura“ iz 1930. godine, u tekstu „Beleške o omladini“ Otokar Keršovani piše:

U današnje vreme postoji u književnosti i umetnosti također borba frontova, mada ne uvek i svugde tako jako izrazita. Borba protiv starih autoriteta vodi se sa više strana. Ali dok mnogi vode tu borbu starim parolama ili samo težnjom za novom formom, mi hoćemo borbu novim parolama, a u prvom redu težnjom za novom umetničkom i književnom inspiracijom. Nasuprot čisto formalnoj revolucionarnosti, koja nužno mora kad-tad preći u konzervativnost – generacija Vinaver – Rastko Petrović – Drainac – Krakov – Miličić itd. to sasvim jasno pokazuje – mi postavljamo u prvom redu zahtev za novom sadržinom. Front starih se preko nekih ’mladih’ sve više radikalizira u desno, ka misticizmu, kosmičkoj poeziji, antiracionalizmu, antikonkretnosti, ukratko ka ’nebulizmu’. Mi tražimo levi front koji će razvijati smisao za konkretnost, za svakidašnji život, svakidašnjeg čoveka, za opipljive činjenice, ali sve to ne u izolovanim detaljima i sitničarskom nabrajanju, nego u živoj sintezi i osećajnom proživljavanju savremenog čoveka koji činjenice gleda dijalektički, u njihovoj vezi i u celini... Na toj liniji mladi će razumeti da nisu samo ljubav i domovina izvori umetničke inspiracije, nego i rad u fabrici i na njivi, zatvor i popravilišta, lađa i mašina, sirotište i prosjak, bolnica i ulica.“

(navedeno prema: Predrag Matvejević: Književnost i njezina društvena funkcija (od književne tendencije do sukoba na ljevici), str. 58)


Nekoliko momenata ovde vredi naglasiti. Najpre osećanje da na savremenoj književnoj sceni postoji „borba frontova“. To je borba „protiv starih autoriteta“ (sukob književnih generacija), a potom borba desnog i levog fronta, što predstavlja vrednosni (ideološki) konflikt. U stvari, Keršovani sugeriše da su generacijska i ideološka razmimoilaženja deo iste književne „borbe“. U toj borbi pojedini mladi postaju „stari“, odnosno konzervativni, shodno poetici koju usvajaju ili za koju se opredeljuju. Dakle, drugi važan momenat u ovom citatu je autorov pokušaj da poveže ideološki sa poetičkim profilom, a onda da ih frontovski razdvoji. Ili, drugim rečima, da svakom frontu pripiše njemu svojstvenu ekskluzivnu poetiku. Keršovani odbacuje bogato nasleđe jugoslovenske avangarde, ispunjeno brojnim izmima koji su mnogo polagali na radikalnu novinu umetničke forme i iznosi eksplicitan stav da „čisto formalna revolucionarnost“ „nužno mora kad-tad preći u konzervativnost“. S obzirom na revolucionarni cilj koji autor postavlja pred književnost, deluje logično da se sadržaj pretpostavlja formi, tačnije da se zahteva novi sadržaj ili „nova umetnička i književna inspiracija“.


U istoriji literature poseban odeljak mogla bi da zauzme istorija književne, odnosno prozne, reprezentacije realnosti, koja bi ukazala na to kako se taj pojam tokom epoha menjao, odnosno širio i punio novim sadržajima. Ta se evolucija uslovno može opisati kao „dekadentni“ ili demokratizujući put od konvencija epa i visokog stila do, početkom dvedesetog veka, otvorenosti koncepta literature i narativnog diskursa za administrativni jezik sudskih spisa ili medicinskih protokola, za osvetljavanje skrivenih i stigmatizovanih polja seksualnosti, psiholoških poremećaja i drugih oblika socijalne patologije, ili za mešanje pripovednog i naučnog diskursa, da bi se, recimo i sa Pirandelom, javila i metafikcionalnost (drama Šest lica traže pisca je iz 1921. godine). Dakle, s jedne se strane proširio pojam realnosti u književnosti, ono čemu se sme ili je poželjno pisati, s druge je sam koncept literarne proze postao fleksibilniji i složeniji. Zanimljivo da ono što Keršovani od savremenog pisca (levog usmerenja) traži ili očekuje, izbor kog proznog sadržaja ili tematskih krugova („rad u fabrici i na njivi, zatvor i popravilišta, lađa i mašina, sirotište i prosjak, bolnica i ulica“), da se to može naći i kod jednog Viktora Igoa a da je definitivno devetnaestovekovni realizam svoje stendalovsko narativno ogledalo okrenuo prema „poniženima i uvređenima“ i krajnjoj socijalnoj margini, odnosno prema urbanom „trbuhu“ (Zola) baveći se likovima različitih socijalnih slojeva. Takva orijentacija nije bila nepoznata ni realizmu i naturalizmu južnoslovenskih kultura.

Nova-literatura-1928-1930_slika_O_32701053

I još jedan momenat treba istaći u navedenom citatu, onaj koji stidljivo i implicitno pominje umetnički talenat, odnosno autorsku i pripovednu sposobnost da se ono što je svakodnevno, aktuelno, konkretno i detaljno, što su očito nove parole do kojih Keršovani u tom trenutku drži, predočava u „u živoj sintezi i osećajnom proživljavanju savremenog čoveka koji činjenice gleda dijalektički, u njihovoj vezi i u celini“. Dakle, potrebna je književna proza koja će kvalitetom svoje umetničke sinteze postići da deluje na čitaoca, ne samo izborom oblasti i likova koje prikazuje, kao i jedno dijalektičko razumevanje savremene situacije i svakodnevice običnog čoveka, što značenje književne reprezentacije otvara prema ideološkom diskursu. Epohalna zabluda levofrontovskih intelektualaca, posebno onog dela koji je nastojao da umetnost doživi i primeni kao sredstvo revolucionarne akcije, jeste u verovanju da se ta dva polja, dve strukture ili dva značenja, umetničko i ideološko, suštinski mogu preklopiti. Stvari će postati još gore po kulturu kad se umetnosti nametne uloga sluškinje tekućih partijskih interesa (posle kongresa sovjetskih pisaca u Moskvi 1934.), budući da je polje konkretne političke borbe u datim istorijskim okolnostima znatno uže i od polja ideologije u ime koje se ta borba vodi.


Sukob na jugoslovenskoj književnoj levici tokom i krajem tridesetih godina potvrdiće upravo to, da se sa zajedničkim ideološkim uverenjima, pa i političkim ciljevima, može dvojako gledati na umetnost. Umetnost se tako vidi ili kao podređeni instrument i propagandni plakat ili kao posebno polje stvaralaštva koje poseduje svoja pravila i koje na planu tendencije ili sadržaja može konvergirati ideološkom diskursu. I baš u toj stranoj i višeznačnoj reči konvergencija sakriven je užasan ambis nedoumica i nikad dovršenih polemika koje dopiru i do naših dana: kakav je odnos ideologije (politike, političkog) i umetnosti (posebno književnosti kao umetnosti reči). Plemeniti naivci i nevešti falsifikatori beže u utvrđenje „čiste autonomije“, taj nikad izgrađeni čardak; preduzimljivi i proračunati manipulatori veselo proglašavaju utilitarno sužanjstvo literature. Ljudi (od) nijanse, po Paskalovoj podeli, dakle ne samo suptilni i pronicljivi posmatrači, već analitički realisti, oni koji se ne daju zavesti predubeđenjima niti izgubiti u mnoštvu tekuće produkcije, vide čitavu paletu mogućnosti, sa više ili manje zastupljenosti ideološkog u literarnom, uz različite načine na koje se ideološko konstituiše u literarnom tekstu.


Ipak, ovde nije reč o odnosu literature i ideologije – to ostavljamo post-ransijerovski orijentisanim teoretičarima – već o analizi jednog nemačkog romana socijalne inspiracije s početka tridesetih godina. Traži se odgovor na pitanje da li je i koliko odgovarao tadašnjim nazorima o tendencioznoj, odnosno danas bismo rekli društveno angažovanoj književnosti. (Ako je verovati izdavaču, sam Tomas Man je povodom ovog romana napisao: „Odavno nisam čitao nešto tako angažovano“. Dakle, slučaj rešen, autoritet dixit.) Reč je o romanu Hansa Falade (pseudonim Rudolfa Dicena) iz 1932. godine Mali čoveče, šta sada? (prevod sa nemačkog Nikole Jordanova, izdanje Lagune iz 2015.)


Pod žrvnjem i pred vihorom


Društveni i/ili proleterski roman? Faladin roman Mali čoveče, šta sada? u toj je meri podredio artificijelno slici društva da ga možemo čitati danas više kao sociološko štivo nego kao umetnički narativ ili uzbudljiv zaplet. „Društvenost“ ovog romana počiva na više osnova, od doslovne konkretnosti detalja do posrednog predočavanja složenije konfiguracije društvenih odnosa i epohalnih strujanja. Recimo, prva rečenica naracije u romanu utvrđuje tačno vreme: „Sada je četiri i pet.“ A odmah potom i tačnu adresu ginekološke ordinacije gde su Pineberg i Janjica zakazali pregled; pored adrese obavešteni smo i o njenom radnom vremenu („9-12 i 14-18“). Roman Hansa Falade krcat je ovakvim verističkim podacima, posebno informacijama o novcu, odnosno zaradi likova i ceni osnovnih životnih namirnica, zapravo o ceni koštanja svega u njihovom svetu, od hrane do roba i usluga. Svet ovog romana je monetarni svet, tačnije svet stalno nedostajućeg novca i svet surovog tržišta rada koje odlikuje visoka nezaposlenost, eksploatacija radne snage i lak gubitak posla. Šire, to je svet očitih i krupnih socijalnih razlika i svima vidljive političke nestabilnosti koja omogućava sve veću popularnost nacista – rečju svet poslednjih godina Vajmarske Republike.


Ipak, narativni fokus romana Mali čoveče, šta sada? usmeren je na mladi bračni par i na njihove nevolje svakodnevnog preživljavanja, iz čije je skučene perspektive egzistencijalne nužde „proteran“ istorijsko-politički horizont epohe. To, opet, ne znači da ove likove „politika ne zanima“. Janjica potiče iz radničke porodice veoma jake političke i sindikalne samosvesti, u kojoj njen otac i njen brat vode unutarlevičarsku polemiku kao pristalice socijaldemokrata, odnosno komunista. Pineberg je službenik i samim tim za Janjičinu porodicu, kao pripadnik „belih kragni“ klasno drugi, iako zarađuje isto koliko i oni kao radnici. Pinebergovi uslovi rada su nepovoljniji od radničkih, jer se njemu ne plaća prekovremeni rad. Pineberg je u svom rodnom mestu, provincijskom gradiću, bio prodavac u konfekciji odela, potom radio u firmi koja prodaje đubrivo i poljoprivredne proizvode, u Berlinu opet prodavac u sektoru muške konfekcije u ogromnoj Mandelovoj robnoj kući, na kraju nezaposlen. Bez obzira na formalnu klasnu pripadnost, Pineberg svakako pripada onim što bi se danas nazvalo prekarijatskom radnom snagom. U tom smislu, u smislu profila glavnih likova, Mali čoveče, šta sada? jeste proleterski roman, iako su njegove ambicije šire od prikazivanjaj života jedne klase, po čemu je ovaj roman i društveni i berlinski, koliko i vajmarski. A propos klasne zaoštrenosti, koja je u Faladinom romanu uobičajena predstava i govorna tema, jedan od likova u romanu, zanatlija, kaže nezaposlenom Pinebergu da bi na njegovom mestu glasao za komuniste, ali da to sada ne ide, s obzirom da je zanatlija, što tako simpatično podseća na klasičnu definiciju političkih partija kao organizacija koje zastupaju interese prevnstveno „svojih“ klasa, što odavno nije slučaj. S druge strane, kod trgovca Hajlmholca, kolenovića, alkoholičara i antisemite, koji vrši pritisak na Pineberga da se oženi njegovom ćerkom, deset godina starijom od 23-godišnjeg službenika, ucenjujući ga otkazom, radi Lauterbah, lik koji je član nacističke stranke. Njemu samo zbog toga seljaci-dobavljači opraštaju nadmenu grubost sa kojom prozire njihove sitne marifetluke prilikom predaje krompira.


Fallada

Hans Falada


Dakle, Hans Falada u svom romanu Mali čoveče, šta sada? nesumnjivo pokazuje „smisao za konkretnost“, za svakodnevni život i „opipljive činjenice“, koje Keršovani pominje kao željenu odliku pisaca levog fronta. Dva su pitanja koja se mogu postaviti iz ove odabrane perspektive: da li je i koliko Falada angažovani pisac u ovom romanu i koliko je njegov roman plod „žive sinteze“, „osećajnog proživljavanja savremenog čoveka“ i izraz dijalektičkog pogleda na svet? Eto i dobre poveznice ili veze između citata iz 30-ih i savremene upotrebe pojma angažman, koji ćemo ovde podrediti onovremenoj definiciji: angažman pisca kao vid njegovog dijalektičkog pogleda na svet, koji bi mogao da se dedukuje iz teksta romana.


U jednom smislu već sam izbor teme koja je aktuelna i „pripovedne strategije“ koja teži konkretnom i detaljnom, dozvoljavaju da se ovaj Faladin roman smatra angažovanim. Sluti li se profilisana „politička poruka“ u strukturi ovog pripovednog teksta? Ovo pitanje stoga što pojedini angažman izjednačavaju sa postojanjem „poruke“ kao neke vrste obavezujućeg semantičkog transfera teksta ili, drugim rečima, njegovim plakatskim značenjem (tridesetih bi rekli parolaškim). Faladini likovi nisu skloni naročitim refleksijama, odnosno intelektualnim razmatranjima, budući da su zamišljeni kao prosečni, samim tim neskloni ili nesposobni za generalizacije koje prevazilaze ravan njihove svakodnevne egzistencije. Otuda oni ne izriču sudove niti predočavaju analize stanja u kome se oni sami ili Nemačka nalaze. Moglo bi se reći da je njihova „sudbina“ dovoljno rečit komentar takvog stanja, kao i određene situacije, poput atmosfere u robnoj kući Mandel gde su prodavci, kako saznajemo, nelagalno ucenjeni normom: mesečno moraju da prodaju robu u vrednosti od 500 maraka ili će dobiti otkaz. Međutim, kao i u slučaju sa političko-istorijskim aspektom epohe, i ovih socijalno i moralno kompromitujućih situacija nema mnogo u Faladinom romanu. Jedan opresivan vlasnik firme za prodaju đubriva koji želi da po svaku cenu udomi svoju kćer, ili jedna „berlinski razuzdana“ majka lišena majčinske ljubavi, deluju jednako razorno po sudbinu mladog bračnog para koliko i krizni menadžment kapitalizma u recesiji.


S druge strane, kao u strukturi narodne priče, javljaju se likovi u ulozi pomagača mladom paru: Pinebergov zaštitnik na poslu i prijatelj koji ga finansijski pomaže, Hajlbut, ili neobični majčin ljubavnik Jahman. Tako Faladin veristički realizam ne ide u pravcu brutalnosti naturalizma, već ka socijalnoj melodrami. U prvom slučaju socijalni konflikti bili bi zaoštreni do tragičkog ishoda, dok bi u psihologiji likova dominirao princip homo homini lupus, uz naglašenu atmosferu razvrata i alkoholizma kao iskušenja kojima ni glavni likovi, u nemoći ili slabosti, ne bi odoleli. Faladin bračni par, Pineberg i Janjica, zamišljeni su intelektualno ograničenih sposobnosti, ali bez manjka volje da se nose sa preprekama i bez sklonosti ka tzv. porocima. Štaviše, Pineberg poseduje dozu provincijalne stidljivosti prema afinitetu svog najboljeg prijatelja Hajlbuta ka nudizmu. U paru likova Pineberg-Janjica tinja potištenost zbog siromaštva a ne revolucionarni žar i upravo psiho-fizička satrvenost u preživljavanju njih sasvim udaljava od pobunjeničkih misli. Dakle, s jedne strane u romanu Mali čoveče, šta sada? imamo ekonomsku i socijalnu situaciju koja odgovara kritici koju levi front upućuje kapitalističkom društvu, s druge, nedostaje par paradigmatskih likova, bilo kao žrtava datog sistema, bilo kao promotivnih rebela ili revolucionara u najavi. Eto, čak ni društveni roman sa protagonistima koji su gurnuti na socijalno dno, u društvu evidentne društvene nepravde, ne mora eksplicitno da „poziva“ na opštu promenu sistema, odnosno da bude revolucionarno angažovan. Opet, s druge strane, sama slika ekonomskih nejednakosti ili stradanja „malog čoveka“ može kod čitaoca da izazove bunt prema društvu u kome prepoznaje u romanu opisane simptome.


755788c2-ba09-11e6-9cc1-24ea3469d72a

Prvo izdanje romana iz 1932.


Roman Hansa Falade Mali čoveče, šta sada? nije umetnički posebno vredno ostvarenje, ali poseduje elemente koji zaslužuju posebnu pažnju. Recimo, postupak senčenja likova time što im je pripisana bizarna sklonost, kao da Falada piše scenario za savremene kablovske sitkome. Ta ih sklonost za trenutak približi statusu dramskih likova, ali taj potencijal nije pripovedno iskorišćen. Hajlbut kao nudista-humanista, Pinebergova majka kao žena fatalne opsesije koja erotskim hedonizmom prikriva psihološki disbalans ili Jahman, bonvivan sumnjivih poslovnih aktivnosti, iza čije filantropije čuči incestuozni erotizam (prema Janjici) – sve to je ostalo na nivou karakternih krokija, podređeno nevoljama glavnog para likova. Pineberg i Janjica kontinuirano pate, ali ne stradaju, limitiranih kapaciteta i neokaljane čistote, a negativci poput Hajlmholca predstavljaju vreće ušivenih poroka, koji se realistički kreću u zadatom svetu bez magnetizma antiheroja ili paradigmatske propasti.


Prilično sam siguran da zagovarač književnog levog fronta ne bi bio zadovoljan malograđanštinom ovog Faladinog romana, iako zadovoljava neke od njegovih kriterijuma. Međutim, takođe sam siguran da bi bio u stanju da primeti edukativni potencijal ove konkretne i detaljne proze koja svedoči o neumoljivom žrvnju kapitalizma kao društva neiskorenjivih a nedopustivih socijalnih razlika. Ipak, istorijska je opomena upravo sudbine Vajmarske Republike da i fašizam može da na svoj (militaristički) način reši ili potisne ekonomsku krizu i zadovolji elementarne potrebe masa; razume se, nakon što istrebi sve svoje unutrašnje neprijatelje.

Štrafta arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.