Na nedavno objavljene planove Vlade da poveća broj novorođenih (srpskih) beba u Srbiji, javnost je reagovala različito – neki su se prijavili na konkurs Ministarstva kulture i informisanja i smislili slogane koji bi trebalo da podstaknu rađanje, a neki su aktuelnu populacionu politiku jasno osudili. Kao i uvek kada vesti postanu dosadnjikave, pronađe se neki neprijatelj na koga treba usmeriti pažnju: na primer, razmažene žene koje ne žele da rađaju jer im se, eto, baš neće, pa zbog toga Srbi kao narod nestaju. Najnoviji talas strategija da se spasi nacija, započeo je već pomenutim sloganima, a nastavio se – valjda nakon što su se slogani pokazali neefikasnim – obećanjima da će sve buduće majke (očevi ostadoše nebitni u ovoj priči, verovatno jer oni uvek mogu da odluče da li će svoju decu odgajati ili ne) dobijati izvesnu novčanu naknadu od države za svako dete koje rode. Prema rečima Predsednika (koji je za sada jedini izvor nekakvih konkretnih brojki), „za prvo dete majke će dobijati 100.000 dinara jednokratno, a za drugo dete 10.000 dinara mesečno dve godine. Za treće dete dobijaće se 12.000 dinara mesečno u toku deset godina, a za četvtro 18.000 dinara za 10 godina“. Dakle, tek nakon što se rodi drugo dete, država odlučuje da „uskoči“, i to samo u periodu od dve godine. Dužina primanja naknade se povećava tek sa pristizanjem trećeg i četvrtog deteta, koje bi, u idelnom smislu trebalo roditi u cugu, za deset godina, kako bi državna pomoć bila maksimalno iskorišćena. Samo je, dakle, potrebno da rodimo, i to po mogućstvu što više dece („lepa parica“ za četvoro dece) i onda lepo dobijamo novac od države i da ne radimo ništa. Pošto je roditi dete sitnica za svaku ženu. Eventualno se malo pomučimo oko prvog, a ova ostala idu k’o na traci.

Problemi sa svakom vrstom populacione politike su već mnogo puta „pretresani“: žene se na ovaj način svode na svoje materice, odnosno na, kako se to često kaže, „mašine za rađanje“. Akcenat kampanje u Sribiji jeste na ženama-Srpkinjama, obrazovanim i starosti preko 30 godina, jer one dovoljno ne rađaju, pa su u tom smislu i krive za nestanak nacije, što još jednom otkriva i činjenicu da je nacionalizam duboko ukorenjen u naš sistem. Kada se pre oko dve godine povela rasprava o formiranju tzv. Saveta za populacionu politiku, ministarka bez portfelja (zadužena za demografska pitanja) Slavica Đukić Dejanović, za RTS je izjavila da „za loše parametre ekonomski faktori nisu dominantni, što potvrđuje činjenica da se siromašno stanovništvo lakše odlučuje na rađanje trećeg, četvrtog i petog deteta, bez većih podsticaja“. Na teritoriji Srbije, najviše dece u siromašnim porodicama rađaju Romkinje i Albanke, ali se ta deca izgleda „ne računaju“ – njihov je broj u stalnom porastu, a zvanični diskursi tvrde da je nas sve manje. Treba, dakle, da bude više nas, jer je i njih sve više. Do nedavno, takva postavka nije imala novčanih implikacija, ali se sada može postaviti pitanje: hoće li novčana naknada biti ista za sve, ili će se u budućnosti na rađanje podsticati samo razmažene, bele, visokoobrazovane žene koje su krive za „belu kugu“? Ruku pod ruku sa nacionalizmom ide i homofobija, budući da se još jedan veliki deo populacije zanemaruje kao nebitan, jer iz „njihovih veza“ ne može biti potomstva u tradicionalnom smislu. Mnoge žene se odlučuju da ne rode zbog užasne ekonomske i društvene situacije, ne samo u zemlji nego i globalno, a izvesna novčana naknada ne može da nadomesti jezive prizore iz porodilišta, nestručne lekare koje ne zanima uvek hoće li žena preživeti porođaj (čast izuzecima), obrazovni sistem koji propada, zadravstveni sistem koji propada itd. Jedan ozbiljan razlog za smanjenje broja stanovnika zemlje je i konstantan odlazak ljudi u inostranstvo, upravo zbog loše situacije u zemlji. Za mnoge žene, ostanak u drugom stanju znači i ostanak bez posla, budući da zakon o radu poslodavcu daje mnogo mogućnosti za „kreativno čitanje“ pravila. Ali dobro, onda bar mogu da rode četvoro dece na miru, i da uživaju u državnim parama koje stižu svakog meseca.

Ali ipak, najavom da će buduće mame dobijati novčanu naknadu – dakle, ističući da je srž problema u novcu – država je, mada možda ne previše očigledno, ukazala da je populaciona politika u dubokoj vezi sa kapitalom, odnosno sa surovom, neoliberalnom formom kapitalizma u kakvoj smo privilegovani/e da živimo danas. Rađanje je, dakle, još jedna forma proizvodnje: glasača/ica, jeftine radne snage, (takođe jeftinih) ratnika/ica (jer u društvima visoko razvijene rodne ravnopravnosti i žene mogu da ginu za otadžbinu).

I u slučaju aktuelnih „populacionih pitanja“, dešava nam se već dobro poznata situacija dvojake realnosti: slušajući zvanične verzije događanja u zemlji, čovek bi pomislio da je sve u redu. Vlast je najpre postavila zemlju „na noge“, raste BDP, industrija cveta, stopa nezaposlenosti pada, plate rastu (a i penzije) – stvoreni su, dakle, svi uslovi da se poradi na povećanju broja stanovnika/ca. U realnosti u kojoj većina nas živi, ipak, stvari su mnogo mračnije. Ukratko, sve institucije sistema – obrazovanje, zdravstvo, pravosuđe itd – sistemski se uništavaju, a stanovništvo se pretvara u jeftinu radnu snagu koja uglavnom radi za „strane investitore“, odnosno za predstavnike svetskog krupnog kapitala. U ovakvom svetu zamenjenih teza, roditeljstvo se za mnoge pokazuje kao – na žalost – još jedna od beskrajno mnogo obaveza i finansijska muka, što je država (ispravno) uočila, te odlučila da „uskoči“ i pripomogne, za sada samo novim obećanjima o tome da će nam „uskoro biti bolje“. Drugim rečima, obećanjima o novčanoj naknadi koja sleduje novopečenim roditeljima još jednom su zanemarene realne potrebe dece i roditelja i dodatno pervertirano roditeljstvo koje se u potpunosti stavlja u službu države koja nas, faktički, plaća da rađamo.

U Srbiji, dakle, vlada atmosfera koja je, prema mnogim parametrima, najblaže rečeno nepovoljna za odgajanje dece – gledano sa finansijske, ali i društveno-političke strane. Ključan aspekt aktuelne „populacione politike“ nije poboljšanje opštih uslova u kojima „naša deca“ odrastaju, već podsticanje žena da decu rode upravo u takvom, nepovoljnom kontekstu i, uprkos tvrdnjama, zarad očuvanja suštinskog statusa quo. Naime, čini se da će, kao i sa svakom prethodnom reformom, i ova inicijativa najteže pogoditi najniže slojeve društva, između ostalog i jer će naknada za svako rođeno dete biti ista za sve, bez obzira na to da li su jedan ili oba roditelja zaposleni i na to koliku platu dobijaju, da li je dete rodila samohrana majka, odnosno da li ga izdržava samohrani otac itd. Imajući u vidu visinu zarade većine stanovnika Srbije, kao i stopu nezaposlenosti, naročito među mladima koji su i glavna meta ovakvih kampanja, povećanje nataliteta će izvesno razultirati i stvaranjem još većeg broja „poslušnih“ radnika, onih koji ne smeju da se bune jer od posla koji rade zavise životi i budućnost njihove dece, radnika po meri „stranih investitora“. A takvu budućnost budućih roditelja obezbedili su, od ranije započetih ustupanja (ljudskih) resursa zemlje velikim kompanijama, izmene zakona o radu, zakon o dualnom obrazovanju itd.

Drugim rečima, ovakvo, može se reći nasilno povećanje nataliteta – ukoliko uspe – rezultiralo bi i daljom „anestetizacijom“ društva, odnosno stvaranjem jače kontrole nad onima koji odgajaju budućnost Srbije. U pitanju, dakle, nije samo dalje širenje tradicionalističkih diskursa, čiji zagovornici nastoje da održe još uvek dominantnu, tradicionalnu podelu rodnih uloga i koji ženu vide u (za)uvek podređenom položaju, a koji će, čini se neizbežno, odvesti javni diskurs i do razmatranja uvođenja zabrane abortusa (kao što je to bio slučaj u mnogim zapadnim zemljama). Konzervativne ideje koje veličaju majčinstvo i heteroseksualnu porodicu su, drugim rečima, u tesnoj sprezi sa tokovima i potrebama vlasnika kapitala. One su tu da nam pruže razlog da svojevoljno uđemo u „ralje kapitalizma“ i da svoja tela na sve načine stavimo u službu onih koji će od našeg rada profitirati. U tom smislu, žene-majke bi trebalo da budu nosioci dalje pacifikacije još većeg broja stanovnika/ca Srbije koji bi, jurcajući da sebi i deci obezbede egzistenciju, u najboljem slučaju zaboravili na brojne druge sporne poteze vlasti i radovali se fontanama, bistama, gondolama i drugim arhitektonskim velelepnostima koje bi trebalo da ulepšaju njihove živote.

Problem će dakle postojati dok god postoji to što nazivamo populacionom politikom: dok god nas država bude podsticala da rađamo i (ne)odobravala naše izbore, dok god nam bude prebrojavala jajne ćelije i spermatozoide i dok god svoju brigu o građankama i građanima bude uslovljavala rađanjem dece. Ipak, ne treba na kraju zaboraviti ni to da je natalitet veći u siromašnijim i nerazvijenijim, nego u bogatim zemljama – što daje posebnu dimenziju razmatranju ovdašnje populacione politike i dovodi nas do još jednog (naizgled) paradoksa. Srbija se, naime, ne može svrstati među razvijene zemlje, ali ipak ima „problema“ sa natalitetom, barem kada se razmotri broj rođene dece među onima koji ne žive u siromaštvu. Ukoliko bi državna populaciona politika urodila plodom, a ekonomska, privredna, socijalna, kulturna, obrazovna i druge politike nastavile u pravcu u  kome se kreću sada – dakle ka osiromašenju u svakom smislu – dobili bismo državu sa još više onih koji se svakodnevno bore za golu egzistenciju, koji su primorani da prihvate bilo kakav posao i trpe hirove poslodavaca, još više đaka koji će pohađati loše škole i u konačnom zbiru, više poslušnih, više jeftine radne snage. Kao što reče Đukić Dejanović, ekonomski faktor nije najvažniji kod onih koji odlučuju da nemaju decu u Srbiji, ali tuđ(e) profit(iranje) svakako jeste jedna svrha kojoj služi populaciona politika.