Posmatrajući istorijsku dinamiku odnosa Srbije prema Kosovu, kao dominantnog dela ukupnih albansko-srpskih odnosa, može se uočiti izostanak jednog pravolinijskog progresivnog kretanja od preovlađujućeg uticaja mitskog i iracionalnog ka sve većoj spremnosti da se prihvati realno i racionalno. Umesto progresivne evolucije i racionalizacije, odnos Srbije prema Kosovu oscilirao je između mita i realnosti kao dve krajnje tačke na skali mogućih stavova.
Kada govorimo o fenomenu političkog mita kao neizostavnog dela svake političke kulture, možemo konstatovati da, uprkos snažnom emotivnom naboju, on nije nešto što je apriori negativno. Politički mit predstavlja mitsku priču koja se odnosi na vrednosnu koheziju jedne političke zajednice. Njegov prototip predstavljaju tzv. osnivački mitovi koji čine važan deo političke kulture svakog društva. Oni predstavljaju moćnu i živu političku snagu koja, posebno u vremenima društvenih nestabilnosti i kriza, nastoji da izbije na površinu i da se aktivira. Kao nosioci velikog emotivnog naboja i kao prizma kroz koju članovi jedne političke zajednice posmatraju i doživljavaju postojeću stvarnost, oni u sebi nose latentnu opasnost od zloupotreba političkih manipulatora. Osnovna funkcija političkih mitova jeste da pruže jednu naročitu vrstu psihološke, emotivne istine, da pripadnike političke zajednice motivišu na kolektivnu akciju, sa osnovnom svrhom da se ostvari neki konkretni praktični cilj. I upravo u ovoj poslednjoj tački, jasno se uočava destruktivnost kosovskog mita kao dominantne anahrone komponente političke kulture Srbije s početka 21. veka.

Od vrednosti od kojih je satkan bazični politički mit jedne zajednice zavisi da li će on predstavljati svetionik na putu njenog razvoja ili mračni tunel njenog zaostajanja. Umesto da bude vrednosni orijentir i ideja vodilja budućnosti, zahvaljujući anahronim vrednostima koje sadrži u sebi, kosovski mit je postao svojevrsni vekovni tamničar srbijanskog društva. Njegova fatalnost posebno dolazi do izražaja u pokušajima lečenja postojećih frustracije ponovnim oživljavanjem njihovih stvarnih uzroka. Stalnom reprodukcijom unutrašnjeg socijalnog nezadovoljstva, kosovski mit je Srbiju doveo u istorijski ćorsokak i začarani krug neuspeha, postavši tako noseći stub sistema izopačene indoktrinacije kojom se, iz generacije u generaciju, seme zla iznova usađuje u svest mladih ljudi, ostvarujući tako svoj destruktivni uticaj na buduće razvojne procese. Kosovski mit je vremenom postao opasan oblik negiranja realnosti, a ujedno i snažan podstrek emocijama i strastima koje predstavljaju prepreku bilo kakvom racionalnijem pristupu u rešavanju tog opterećujućeg nacionalnog pitanja. Našavši se između čekića brutalne realnosti i nakovnja mitskog viđenja Kosova, gotovo svi srbijanski režimi od sticanja samostalnosti do danas, po pravilu su izlaz tražili u kupovini vremena koja im je davala predah, ali koja Srbiji nije pružala nove mogućnosti. Ironija sudbine je htela da je Srbija, usled sopstvenih zabluda i nedostatka osećaja mere u politici prema Kosovu, naknadne kompromise uvek skuplje plaćala od onoga što joj je u početku bilo ispostavljano kao račun.
Umesto da ima neku realno sagledivu praktičnu svrhu, kosovski mit je vremenom postao izvor zaostajanja i sukoba, nudeći stalno vraćanje u prošlost i opterećujući budućnost brojnim predrasudama. Danas je teško naći primer dva susedna drušva koja su toliko međusobno udaljena, kao što je to slučaj u odnosima između Kosova i Srbije. Teško je pronaći dva naroda koja su, iako istorijski upućena na suživot i međusobnu saradnju, toliko odeljena vrednosnim barijerama. Dovoljno je pogledati samo neke od primera iz bliže i dalje prošlosti kako bi se uvidela dubina jaza koji postoji između realnosti i stereotipa o Albancima koji se sistematski, vekovima unazad, neguju u Srbiji.

Jedna od dominantnih lažnih predstava koja je prihvaćena kao neupitna istina jeste ona da je Kosovo oduvek bilo kolevka i centar državnosti Srbije. Ako se vratimo na sam početak, naći ćemo da je mesto nastanka prvih srpskih država bilo u trouglu između današnjeg Sandžaka (Raške oblasti), Hercegovine i Crne Gore. Kosovo se u tom ranom periodu javlja kao periferija koja tek povremeno ulazi u sastav teritorija pod kontrolom srpskih dinastija. Jedini period kada je Kosovo, u širem značenju, bilo deo centralnih teritorija bio je u vreme Milutinove kraljevine i Dušanovog carstva. Podatak da se i fatalni Kosovski boj dogodio u centralnim delovima Kosova svedoči o perifernom značaju te teritorije čak i u vreme kneza Lazara Hrebeljanovića. Da je bilo drugačije, odsudno presretanje nadolazeće osmanlijske vojske bilo bi organizovano daleko južnije, kako joj se bez borbe ne bi prepustila „kolevka i centar državnosti“.
Kako bismo sagledali obim dvostrukih aršina i iskrivljenih predstava o istorijskom pravu Srbije prema Kosovu, korisno je povući paralelu između Kosova i Vojvodine. Današnja severna srpska pokrajina je sve do 1918. godine bila sastavni deo istorijskih mađarskih zemalja. Na teritoriju današnje Vojvodine u 17. i 18. veku su se doselili upravo Srbi koji su napustili Kosovo tokom masovnih seoba predvođenih Aresenijem III Čarnojevićem i Arsenijem IV Jovanovićem. Srpski etnički prostor tako menja svoje težište pomerajući se sa juga prema severu. Taj viševekovni proces kulminirao je po završetku Prvog svetskog rata, kada Vojvodina prvi put ulazi u sastav Srbije. Ono što se, međutim, danas previđa jeste činjenica da je pod uticajem istih procesa i po istim principima po kojima je dobila Vojvodinu, Srbija izgubila Kosovo. Prvo je dugotrajnim procesima došlo do promene etničke strukture, da bi ti procesi na kraju bili krunisani ratnim pobedama zagovornika prava na samoopredeljenje. Vojvodina se tako našla u državnom okviru Srbije, dok je Kosovo po istom scenariju, osam decenija kasnije, iz tog okvira nepovratno izašlo. Posmatrajući današnji etnički pejzaž Balkana, jasno je da srspki nacionalni korpus više ne poseduje kapacitet da svojim državnim projektom istovremeno obuhvati i Vojvodinu i Kosovo, što je u krajnjoj liniji rezultiralo faktičkim stanjem koje sada teži da bude politički i pravno verifikovano.

Pod pritiskom iskrivljene slike realnosti, srbijanska državna politika prema Kosovu po pravilu se svodila na tumaranje u mraku koje nikada nije nudilo odgovore na ključne probleme koji opterećuju albansko-srpske odnose. Zvanični Beograd nikada nije prihvatio predstavnike kosovskih Albanaca kao legitimnu i ravnopravnu pregovaračku stranu. Iznuđeni pregovori po pravilu nisu shvatani kao prilika za postizanje istorijskih kompromisa, već isključivo kao mogućnost za dobijanje jednostranih ustupaka. Začarani krug predrasuda i kosovskog mita koji se nalaze u međusobnoj uzročno-posledičnoj vezi, ali koji se sve više sudaraju sa neumitnom realnošću, doveli su do toga da tema Kosova danas bude nametnuta kao centralna tema političke debate u Srbiji. Umesto sučeljavanja različitih razvojnih koncepata i strategija, srbijansko društvo je ostalo raspolućeno između dva dijametralno suprotna stava po pitanju Kosova – politike insistiranja na očuvanju suvereniteta Srbije na Kosovu za koju nikada nije postojala realno sprovodiva strategija, i insistiranja na prihvatanju realnosti kosovske nezavisnosti za koje do sada nije postojala jasno formulisana politika.

Danas, kada više nije upitna realnost kosovske nezavisnosti, postavlja se pitanje cene razaranja kosovskog mita u njegovom neminovnom predstojećem sudaru s realnošću. S obzirom na snažan uticaj koji taj mit ima na stanje političke svesti u Srbiji, ključno pitanje je šta će popuniti upražnjeni prostor koji će u jednom trenutku nastati u bazičnoj vrednosnoj sferi. Možda će taj bolni, ali otrežnjujući ishod predstavljati istorijsku šansu da Srbija napokon, bar i kao poslednji vagon, uhvati priključak u kompoziciji evropskih nacija i da svoj budući vrednosni okvir neposrednije veže za egzistencijalna pitanja