Funkcioner SPS-a Branko Ružić dugo je birao vreme, mesto i način da se obrati građankama i građanima Srbije u vezi sa jednom temom koja ga baš muči. Fantastična prilika se konačno ukazala kada su srezane plate i penzije, Južni tok skrenuo u Istambul a kancelar Vučić sprovodi program davljenja vrabaca koji ne cvrkuću u smeru Vladine proevropske politike (u davna vremena taj program se zvao "Šešeljev zakon”, sad vazda menja ime, čas "Miškovićeve novine”, čas "Oljin Utisak”). U svakom slučaju, Ružić i novinar koji piše naslove u Blicu smatrali su da sve to nije dovoljno da se narod maši govnjive motke, pa su odlučili da se njemu (narodu, ne Vučiću) obrate naslovnicom "Legalizujte prostituciju. Političari redovno idu kod prostitutki”.

Za svačiji džep i za svaku priliku, scena iz filma Nevidljive 

Zlatno novinarsko pravilo glasi: ne piši priču ako nemaš povod. Tako, na primer, da biste pokrenuli zahtevnu novinarsku priču o prostituciji u Srbiji, smatra Blic, morate da imate nekog ko se prostituiše. Ali, prvo pravilo: ne pišemo o političkoj prostituciji, jer dragi su nam čitaoci/čitateljke, ali oglašivači su nam draži. Drugo pravilo: ne pišemo o Romkinjama i drugim ne-elitnim prostitutkama jer Je suis tabloid. Celu stvar spasila je izvesna Mimi Oro bez koje teško da bi se ikada pokrenula tako ozbiljna debata o legalizaciji prostitucije sa zapanjujućim uvidima. Naime, starleta Mimi je, zajedno sa još sedam devojaka, tvrdi Blic, uhapšena pod sumnjom da se bavi prostitucijom. Ova fina pravna formulacija "pod sumnjom” nije sprečila da se Mimi Oro, rečeno finim novinarskim rečnikom, "razapne” u takozvanim novinama. Osim podrazumevajućih fotki Mimi (namenjenih verovatno za automehaničarske radnje), objavljuju se izmišljene ili ne, ali što je moguće više glupe izjave koje pomenuta daje na sudu, a koje Blicu dostavljaju verni izvori za kilo pečenja i boks cigara. Kako bi spinovanje bilo potpuno, Mimi ne sme da bude samo iritirajuće glupa i ženskog pola, već i da odlično zarađuje, što fizička lica u Srbiji baca u očaj, i da za taj posao ne plaća porez, što pravna lica u Srbiji baca u očaj. Srbija je tako najzad ujedinjena u dolini očaja i sa naoštrenim vilama usmerenih vazda u pogrešnom smeru – ka ženi čija društvena moć beznadežno teži nuli.

Za to vreme, u takozvanim vestima pomenutog tabloida provuklo se pola ime-pola inicijal – Mihajlo M. Mihajlo, čovek sa zaštićenim prezimenom, do te mere je neinteresantan da Blic nije našao za shodno ni da stavi zagradu (u kojoj obično napišu koliko lice ima godina, čak i ako je žrtva silovanja), a kamoli prigodnu fotku. To nije čudno budući da je Mihajlo M. običan muškarac, sem što se sumnja da u slobodno vreme sastavlja tabelarne prikaze devojaka i mušterija, što se jezikom prostoga naroda (grubo nekako) naziva "podvođenje”. Taj nevažni Mihajlo M. sumnjiči se da je počinio krivično delo, ali na ovom mestu treba naglasiti ovo "sumnjiči” jer nije Mihajlo M. tamo neki Goran Jevtić, pa da se njegova faca može raširiti po naslovnoj strani, lepše nego na poternici MUP-a. Tabloidi Telegraf i Kurir smogli su snage da napišu prezime, godine i mesto prebivališta osumnjičenog makroa, ali se urednicima steglo srce kod objavljivanja fotografije, pa je lice Mihajla Maksimovića tako profesionalno "blurovano” da ga ni rođena majka ne bi prepoznala. Medijska etika, spas u pravi čas.

Nikola Polić

Tabloidnom pristupu temi prostitucije po pravilu nedostaje samo rakurs balkanskog političara, pa da se čitava stvar spontano pretvori u cirkus Kolorado, sa dosta klovnova i bljuvača vatre. Gorepomenuti Branko Ružić, naime, javio se u ključnom trenutku da čitateljkama i čitateljima Blica prenese svoja viđenja socijalne pravde, do kojih on dolazi, kako na fotografiji vidimo, onda kada je pričvršćen za kožnu fotelju i čašu viskija. Taj trenutak Ružićeve inspiracije proizveo je plodnu sentencu "čim postoji tržište, postoje i kupci” kojom se može objasniti ama baš svaka pošast. Godinama su se tom floskulom o ponudi i potražnji objašnjavali fenomeni poput Željka Mitrovića (i njegovog medijskog projekta), a sad, samo na osnovu ove ideje, možemo ponovo vratiti robovlasništvo, gde, priznaćete, kupaca ne manjka. Ipak, za Ružića je vraćanje robovlasništva an ženeral preveliki zalogaj, pa bi on bio zadovoljan eventualno nekom legalizacijom prostitucije. "Ne budimo lažni moralisti”, reče on i zaista socijalisti mahom nisu ni moralisti, a kamoli lažni, jer se taj kontigent tompusa i viskija koji poseduju mora negde potrošiti. Isto tako, šteta je ne iskoristiti taj dragoceni priliv novca u budžet koji bi obezbeđivale žene na dnu društvene lestivice koje, sem sebe, više nemaju šta da prodaju. „Prostitucija može da puni budžet“, kaže Ružić i novinar Blica, a pun budžet, zna se, donosi dobrobit svima, a naročito rukovodstvu RTB Bora, Železare i Srbijagasa. Dilema je samo da li je Blic imao nameru da pravi grotesku od teksta o prostituciji ili se to desilo slučajno.

Pre pet godina, tada šesnaestogodišnji Nikola Polić napravio je mali film Nevidljive o seksualnim radnicama u Beogradu. Tinejdžer Nikola nije propustio da u filmu navede da su mnoge prostitutke izbeglice bez ličnih dokumenata, Romkinje, žene koje su ostavljene kao bebe u kontejneru, žene kojima je životni san da postanu kuvarice i da napuste ulicu. Svet prostitucije kakav je opisao tinejdžer Nikola u filmu ima razočaravajuće malo veze sa glamurom elitne prostitucije kojim su opčinjeni tabloidi, još manje sa spinom "kamioni-avioni“ političara. Možda je baš zbog toga bilo toliko kritika da se nije smelo dozvoliti da maloletni dečak pravi film o prostituciji. Jer, spram njegovog filma, Blicov narativ o "elitnim kurvama“ koje potkradaju državu, anonimnim makroima i iskrenim političarima izgleda kao trećerazredni film Bolivud produkcije.