Beton br.226
Petak 18. decembar 2020.
Piše: Sonja Sajzor

Položaj trans populacije u klasnoj borbi

Barem jednom nedeljno, u inboks profila na nekoj od društvenih mreža, stigne mi poruka sadržine: Ćao, Sonja. Ja sam transrodna osoba. Upravo sam aplicirao/la za posao u jednom baru/kafiću/prodavnici i doživeo/la sam vrlo neprijatnu situaciju sa potencijalnim poslodavcem. Dobio/la sam posao, međutim kada su mi tražili dokumentaciju da me prijave, bili su šokirani kada sam im pokazao/la dokumenta u kojima je i dalje pol/rod namenjen na rođenju, i od tada ignorišu moje pozive. Ovo je peti poslodavac sa kojim mi se to dešava. Da li imaš neki savet?

Takođe često dobijam poruke od ljudi koji su se našli u istoj situaciji kada su pokušali da iznajme stan - stanodavac je pristao, i kada je bilo vreme da trans osoba preda dokumentaciju, pa samim tim i da objasni zašto je u dokumentima oznaka pola drugačija od roda u kojem se osoba izražava, stanodavac se više nikada nije javio.

I treća najčešća žalba je: Odbili su da me pregledaju u bolnici, pa onda i u par privatnih ordinacija - da li znaš trans-prijateljski nastrojenog radiologa kod kojeg mogu da odem na ultrazvuk dojke (trans žene) ili pak ginekologa (trans muškarci)?

Moja strategija je oduvek bila da posao, stan i doktore tražim isključivo preko prijatelja, tj. da napišem fejsbuk status da tražim trans-prijateljski nastrojenog poslodavca/stanodavca/doktora, koji me neće diskriminisati. Međutim, veliki broj trans ljudi nema tu privilegiju, jer nisu ''autovani'' - primorani su da kriju od prijatelja i kolega na fakultetu da su trans, kako bi izbegli nasilje i diskriminaciju. I ukoliko osoba nije promenila oznaku pola u dokumentima (što je vrlo dug i skup proces, koji veliki broj trans ljudi sa ekonomske margine ne može da priušti) prilikom legitimisanja dolazi do prisilnog autovanja, zbog kojeg su trans osobe diskriminisane kada pokušaju da se zaposle, skuće ili ostvare pravo na zdravstvenu negu - sva tri vrlo ključna elementa za vođenje kvalitetnog života.

Prisilno autovanje jeste problem, međutim, davanje prava trans ljudima da promene oznaku pola/roda u dokumentima (osim toga što udostojava rodni identitet osobe) u ovom kontekstu više ima funkciju onemogućavanja, ili barem otežavanja targetiranja ljudi na osnovu toga što su trans. Stoga, naše prvo pitanje zapravo treba da bude: zašto su transrodne osobe uopšte targetirane mržnjom?

Patrijarhat je društveni sistem koji većinu socijalne, ekonomske i političke moći dodeljuje muškarcima, dok žene stavlja u poziciju podređenosti muškarcu, što se na primer ogleda u češćoj socijalnoj i ekonomskog zavisnosti od partnera, obavljanju besplatnog kućnog rada itd. Bilo kakavo odstupanje od ovih patrijarhalnih šablona rodnih uloga, predstavlja pretnju istom, zbog čega su i LGBTI osobe vekovima unazad antagonizovane. Transrodne osobe su vek unazad kroz kinematografiiju i književnost predstavljane kao psihopate, predatori i ubice, pogotovo trans žene, čije je odstupanje od tradicionalne uloge muževnosti gotovo uvek predstavljano kao element horora (od ranih nemih filmova kao što su ''Judith of Bethulia'' (1914) pa sve do kultnih filmova sa kraja 20. veka: ''Beyond the valley of the dolls'' (1970), ''Dressed to kill (1980) ili pak ''Silence of the lambs'' (1991).

U nastavku teksta prikazaću položaj trans osoba koristeći se primerima iz SAD i Velike Britanije, imajući na umu da su statistike o položaju trans populacije u Srbiji vrlo oskudne. Prema statistici organizacije ''GLAAD'', 80% građana Sjedinjenih Američkih Država ne poznaje transrodnu osobu, što znači da ''znanje'' o transrodnim osobama stiču isključivo preko reprezentacija trans osoba u medijima, a različita istraživanja iz društvenih nauka ukazuju na to da one utiču na stvaranje predrasuda prema manjinskim grupama. Ukoliko posmatramo način na koje su trans osobe predstavljane u medijima u poslednjih sto godina, nije čudo što veliki broj ljudi gaji predrasude prema transrodnim osobama.

Stigmatizacija trans osoba rezultira već obrazloženom diskriminacijom prilikom pokušaja zaposlenja, što rezultira visokim stepenom siromaštva. Prema istraživanju koje su 2018. godine obavili ''Crossland employment solicitors'', u Britaniji u proseku 43% poslodavaca priznaje da ne bi zaposlilo transrodnu osobu: 47% poslodavaca je ne bi zaposlilo u prodaji, 45% u IT sektoru, 35% u bolnici, 34% u manufakturi itd. U SAD, stopa nezaposlenosti transrodnih osoba je duplo veća u poređenju sa opštom populacijom (dakle 14% za trans populaciju, naspram 7% za opštu populaciju), a 44% trans populacije je podzaposleno, što između ostalog podrazumeva da obavlja osnovne manuelne poslove za koje su oskudno plaćeni.

U ovoj situaciji, veliki broj trans ljudi (uglavnom trans žena) prisiljeno je na seks rad, kao jedinu preostalu opciju zaposlenja. Prema statistici ''Office for victims of crime'' 66% trans žena doživi silovanje, prema statistici ''Transgender Europe'' preko 60% trans osoba ubijenih tokom godinu dana čine trans žene seks radnice, prema statistici ''amfAR, The Foundation for AIDS Research'' 19,1% trans žena živi sa HIV-om, a prema statistici ''Amnesty International'' 59% trans žena koje su uhapšene (uglavnom zbog bavljenja seks radom) su silovane u muškim zatvorima ili podvođene u zatvoru od strane muških zatvorenika ili zatvorskih čuvara.

Iako se višestruko više puta (tačnije 3,4 puta) suočavaju sa seksualnim nasiljem od cis žena, trans ženama su često uskraćeni pristupi kriznim servisima za žene žrtve nasilja kao što je testiranje i lečenje na polno prenosive bolesti, pristup sigurnoj kući ili pak pristup samom feminističkom organizovanju.

Međutim, traženje bilo kog drugog oblika zdravstvene nege je često vrlo iscrpljujući proces za transrodne osobe. Ovaj problem podrobno je objašnjen u dokumentarnom filmu ''Southern comfort'' iz 2001. godine, koji prati život Roberta Eadsa, trans muškarca iz Džordžije, kojem je 1996. godine konstatovan rak jajnika. Eadsa su na desetine doktora odbile da pregledaju, jer su smatrali da bi pružanje zdravstvene nege trans muškarcu bilo ''loše za njihov imidž''. Eads se do kraja 1997. godine izborio za svoje pravo na lečenje, međutim tokom godinu dana dugačkog procesa ulaganja žalbe, njegov kancer je metastazirao na matericu i grlić materice, nakon čega je ubrzo umro. Iako u Srbiji Zakon o zabrani diskriminacije uključuje i zabranu iste na osnovu rodnog identiteta, i iako postoje zaštitnici prava pacijenata, proces ulaganja žalbe može biti dugačak.

Trans osobe su gotovo uvek diskriminisane kada pokušaju da pristupe zdravstvenoj nezi, pogotovo ukoliko je lečenje koje traže ''atipično'' za njihov rod ili pak pol namenjen na rođenju. Trans žena može biti diskriminisana ukoliko pokuša da ostvari pravo na ultrazvuk dojke, ukoliko joj je i dalje muški pol u dokumentima, dok je većina ljudi, čak i onih koji su medicinski obrazovani, često zbunjena kada trans muškarac (koji u potpunosti izgleda kao muškarac) pokuša da zakaže pregled kod ginekologa.

Diskriminacija u državnom zdravstvenom sistemu u kombinaciji sa siromaštvom kao posledicom nezaposlenosti, tj. ekonomska nemogućnost za odlazak kod privatnog doktora, rezultiraju čestim kompletnim uskraćivanjem zdravstvene nege za transrodne osobe. Prema podacima ''Transgender Europe'', 50% trans osoba u Evropi ne odlazi kod doktora kada su bolesni, dok prema podacima ''US transgender survey'' u SAD je procenat 56% (23% zato što se plaše diskriminacije, 33% zato što ne mogu da priušte preglede).

Kada je reč o skućavanju, veliki broj trans ljudi je izbačeno iz svog doma nakon autovanja, ili, kao što sam obrazložila, diskriminisano kada samo pokušamo da iznajmimo stan. Takođe, često se dešava da trans žene teško izlaze iz zajednice sa nasilnim partnerom, odnosno ostaju zarobljene u nasilnim vezama iz kojih ne mogu da izbegnu jer im je to jedina opcija za obezbeđivanje krova nad glavom. Prema podacima ''Transgender Europe'', preko 20% trans žena žrtava ubistva je usmrtio kod kuće nasilni muški partner sa kojim je živela.

Pravo na zaposlenje, skućavanje i zdravstvenu negu su tri najosnovnija ljudska prava, neophodna za život. S obzirom na to da trans osobe ne samo da trpe diskriminaciju gotovo uvek kada pokušaju da ostvare pravo na bilo koju od ove tri stvari, nego je procenat diskriminacije eksponencijalno veći u odnosu na opštu populaciju u gotovo svakom slučaju, mislim da se bez zadrške može reći da su transrodne osobe jedna od socijalno, ekonomski i politički najugroženijih i najranjivijih grupa, unutar patrijarhalno i kapitalistički uređenog sistema.

Važno je potcrtati - iako je diskriminacija na osnovu rodnog identiteta zakonom zabranjena, transrodne osobe često ne mogu da priušte pravnu pomoć, niti sudske procese protiv poslodavaca, stanodavaca ili medicinskih profesionalaca koji ih diskriminišu. Rat protiv pokreta za prava transrodnih osoba je rat protiv siromašnih.

Šabloni ugnjetavanja transrodnih osoba najčešće prate kalupe desničarskih politika. Međutim, nije redak slučaj da pitanje transfobije na levici biva predstavljano kao ''buržoasko pitanje'', što je vrlo neuka tvrdnja i krajnje ironično ukoliko sagledamo uslove u kojima trans populacija živi i koliki procenat populacije živi ispod granice siromaštva. Da bi klasna borba radničke klase bila zaista delotvorna i emancipatorna, ona mora obuhvatati razumevanje patrijarhalnog sistemskog ugnjetavanja koje transrodne osobe drži potisnute u siromaštvu, kao i ugnjetavačke kalupe desničarskih politika koje transfobija reciklira.

Armatura arhiva

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.