Dok razmišljam o uticaju, značaju i važnosti postojanja mog omiljenog muzičara i performera Dejvida Bouvija, čiji su rođendan, kao i datum kada je u 74. godini preminuo (8. januar 1947 – 10. januar 2016) obeleženi pre nekoliko dana, shvatam da je na mene najviše ostavio utisak upravo jer je uveo značenje androginosti u moj život. Smetalo mi je što živim u heteronormativnom patrijarhalnom društvu gde se tradicionalne podele i uloge podrazumevaju, u kom je zacementirano šta znači biti žena, šta znači biti muškarac i dalje od toga ne postoji. Ne postoji treće, neodređeno, pluralnost. U tom okruženju zadojenom religijom, nacionalizmom, tradicijom i militarizmom, vrlo lako sam mogla da osetim to reprodukovanje homofobije, utemeljeno u obrazovnom sistemu i medijima, koji su najdirektnije pothranjivali i čuvali taj heteronormativni, patrijarhalni poredak.

U srednjoj školi suočena sam bila sa direktnom konfrontacijom, sa profesorkom matematike, koja mi je prvog dana, prvog časa, mog prvog razreda u novoj školi prišla i nipodaštavajuće pitala: „Da li si ti muško ili žensko? Šta si ti?“ U tom trenutku, znala sam da me vidi baš tako - androgino. Tada nisam znala da ću, godinama kasnije, biti srećna da se prepoznajem u tom terminu, pa sam joj impulsivno odgovorila: “Da, ja sam hermafrodit!”. Odgovor joj se nije dopao, te me je mučila do kraja godine, čak i oborila na popravni. Sledeće godine promenila sam odeljenje, jer nisam želela da me celo školovanje neko maltretira samo zato što se ne uklapam u binarne obrasce.

Vremenom sam se pitala da li postoji neka pukotina, neko mesto gde treba da pripadam, gde mogu da izrazim svoju individualnu transformaciju, a opet da sprovodim neku društvenu promenu. Lezbejskoj organizaciji “Labris” priključila sam se sa Biljanom Stanković Lori, gde smo kreirale umetničke intervencije u vidu performansa, a na temu konzumerizma, kapitalizma, mizoginije, fašizma, ali i kritike feminističke agende, bazirane na temeljima liderstva, moći i isključivosti.

Te 2000. godine značajna smernica za moj lični umetnički razvoj, bilo je propitivanje šta to može da ponudi dreg, kao performativna forma, što me je dovelo na multimedijalno dešavanje “Coming Out With Nick”, u organizaciji “Geten”-a u Kulturnom centru “Rex”. Kroz umetničke prakse razmatralo se pitanje identiteta, u izvođenju od strane kvir i transrodnih tela u javnom prostoru. To je za mene bio znak da postoji prostor u umetnosti, pa samim tim i u mojoj realnosti, da je otpor binarnim strukturama i pozicijama moći moguć.

Iste godine, Biljana Stanković Lori predlaže da napravimo performans “Transkitchen rhythmic therapy”, u kom ona nastupa kao dreg kraljica, Lojka Mrsnić Mastić, i ja kao dreg kralj, Zed Zeldić Zed. Taj performans je tada predstavljao presedan na kvir kulturnoj mapi i izrodio karaktere koji su prkosili patrijarhalnim standardima. Artikulisale smo teme paralelne realnosti, dijeta, konzumerizma, seksizma i kapitalizma, ujedno progovorivši i o kolonizaciji tela, identiteta, i neprihvatanja ideoloških kalupa i očekivanja.

Tada nastaje moj alter ego, Zed Zeldić Zed, koji svojom hibridnošću ruši paradigmu binarnog dualizma i konstituiše nova značenja i prostore. Ova umetnička strategija generiše začudnost, koja u umetnosti nije nova; sam Breht je koristio tehnike koje podsećaju gledaoce da je predstava slika realnosti, a ne sama realnost. On je to zvao ”efekat distanciranja” ili ”V-efekat”.

Zanimala me je ta začudnost i kod drugih dreg kraljeva. Odlazak na “Queer Zagreb” festival 2003. godine probudio mi je svu znatiželju u vezi sa dekonstrukcijom zadatih uloga. Na sceni se pojavila DRED, američka umetnica koja me je inspirisala na političko propitivanje te performativne prakse. Kroz vlastitu dreg personu, otelotvoravala je afroameričke, muške, medijske zvezde, te time dekonstruisala pitanja roda, rase, etničke pripadnosti i seksualnosti. Tada sam shvatila da je ova performativna forma dobra za dekonstruisanje mnoštva opresivnih društveno-političkih mehanizama, te stvaranje novih formi kreativnosti.

Kada pogledate film “Venus boyz”, gde se pojavljuju moji omiljeni dreg kraljevi, pa i Dred, možete da vidite da je upravo ova forma umetnosti više nego puka zabava, menjanje odeće ili ispunjenje nekih konzumerističkih fantazija. Upravo ovo upoznavanje sa dregom i koketiranje sa konceptom transrodnosti, dovelo me je do novog otkrića, a to je Dajana Tor. Ova njujorška umetnica, koja je upravo obrnula igricu na tom umetničkom polju, uvela je edukativne elemente pokrenuvši radionice “Muškarac za jedan dan”. Podsticala je da se dekonstruišu paterni muškog ponašanja, od toga kako se sedi, gleda, hoda, leži. Namenjene su bile ženama sa ciljem da osveste muške privilegije i da razgrade problematične binarne uloge. Ono što je ključ ove radionice jeste da žene nauče da ne treba uvek da budu nasmejane, na usluzi drugima, da su krive, da se izvinjavaju ili prepuštaju teritoriju jer misle da im ne pripada.

Efemerne konfesije, kolektiv koji insistira na hibridnoj scensko-muzičkoj formi koja ne samo da upućuje na čitav niz istorijskih primera predstava usredsređenih na čin prerušavanja, integriše sve oblike povlačenja na jednom mestu, već i kritički artikuliše dnevno-političku stvarnost, osnovan je 2015. godine. Na poziv Markize de Sada, legendarne beogradske dreg kraljice, Zed Zeldić Zed stupa u nove avanture, te se pridružuje kolektivu koji čine još i druga kraljica Dekadenca, kraljevi Darlin Brando, Fric Klajn, kao i lažna kraljica Johana Helmut Kol. Kolektiv “Efemerne Konfesije” kritički obrađuje pitanja patrijarhalnih normi, zadatih binarnih uloga, krize očinstva, majčinske žrtve, ali i ekološke katastrofe i života na Marsu, uz pomoć maestralnih obrada popularnih songova.

Razvoj Zeda tu ne staje, jer on doživljava svoju nadgradnju već 2020. godine u okviru samostalne izložbe “Zagrljaj sa ZZ”, održane tokom marta u Kulturnom centru “GRAD”. Po rečima sjajnog kustosa Vladimira Bjeličića “dijalog Zoe i Zeda kroz koji oni sučeljavaju mišljenja vezana za četiri ključne reči (prostor, telo, glas i sloboda) za koje se ispostavilo tokom rada na izložbi da su determinišući koncepti delovanja oba karaktera. Ovde dolazimo do srži opozicije dva evidentno izgrađena karaktera, pri čemu se postavlja pitanje ko bi onda zapravo bila osoba koja oba karaktera izvodi. Upravo u toj identitetskoj problematici leži uznemirujuća tenzičnost performativnog izraza koja zamagljuje granicu privatno-javno, te čuvenu drugotalasnu feminističku maksimu Lično je političko prevodi na sledeći stupanj tvrdeći Lično jeste performativno jeste političko.”

Tada nastaju i radionice “Učenje po Zedu!” inspirisane radom i delom pomenute Dajane Tor u čijem fokusu je pitanje kako bi se žene osećale kada bi sebi dopustile da se ponašaju onako kako se najčešće ponašaju muškarci u privatnom ili javnom okruženju. Kroz proces transformacije, polaznice radionice izvode vlastite maskuline identitete, usput se silno zabavljajući. Da li imaju to u sebi? I šta je zapravo “to”? Da li žele “to” u svom životu ili ne? Tokom radionice održane u Beogradu, a kasnije i u Prištini, u okviru “FemArt” festivala, dolazim do zaključka da je sloboda zaviriti u iščašeni deo sebe prava privilegija. Da li mogućnost dekonstrukcije identiteta dovodi do straha od toga ko smo ustvari? Kako nas društvo vidi i formira? Da li smo manje vredne, ako ne pripadamo zadatoj kutiji u koju nas stavljaju porodica, društvo i ideologija?

Uvek me obraduju povratne reakcije poput ove: „Želela sam da vam se zahvalim na radionici u subotu, zaista sam uživala u celom procesu i danas ujutro kada sam se probudila počela sam da radim vežbe i hodala sam ulicom uspravnih leđa i glave gore i osećala sam se moćno sa svojom energijom.“ (utisak jedne od učesnica radionice u Prištini)

Putovanje i Učenje sa Zedom se nastavljaju, upravo sa ciljem da uspostave dekonstrukciju zadate forme binarne podele. Ovo mi se čini posebno važnim u svetlu nedavne rasprave u vezi sa uključivanjem trans osoba u feminizam, odnosno feministkinjama koje sebe nazivaju radikalnim time što ne pristaju na otvaranje svesti o trans pitanju. Za mene to predstavlja samo još jedan zacementirani krug nasilja. Kako ti znaš da je tvoja politička borba ispravna, ako ne čuješ osobe koje žive van binarnih okvira? Kako znaš da je pol fiksan? Pa, nije.

I dok zajednička borba treba da bude uništenje patrijarhata, kapitalizma, u kome žene trpe seksualno nasilje, silovanje, maltretiranje, ubistva; u kome žene koje su debele, mršave, nisu dovoljno poželjne; u kome osobama sa invaliditetom nisu pristupačne ni javne institucije, ni javna mesta; u kome je seksualnim radnicama uskraćeno pravo na dostojanstvo; u kome su devojke i devojčice izložene trgovini ljudima i prostituciji; u kome nas nije briga kako žive beskućnice/i; u kome trans osobe ne mogu sebi da priušte operaciju; u kome kvir ljudi trpe mobing i otpuštanja jer izgledaju “k’o pederi ili lezbejke”; u kome su trans žene ubijane; u kome ljudi sa mentalnim poremećajem nemaju adekvatnu pomoć, jer ih je sistem uništio i ubacio u mašinu bele superiorne moći, jer ako to nisi nećeš proći, ti si kvar, ti si otpad; u kome se radna prava krše do te mere da smo robovi, koji ne vide šta nam kolonijalizam nameće; u kome rasizam buja; u kome nas oružje žulja, a ne puni stomaci; u kome se ženama govori da li mogu da abortiraju ili ne; u kome se ne dozvoljava da dečak plače.

Ova paleta zbivanja na ovoj zagađenoj planeti nije predodređena samo za žene i muškarce, već za inter-rodne, rodnokvir, virdžine sa ovih prostora ili američke indijance sa dve duše i više, do hidžri i ostalih fluidnih rodnih dimenzija. Mnogo je još pojava potčinjenih sistemu, ali najvažniji je ljudski život, koji treba prihvatiti onako kako se taj život, to telo i taj glas osećaju sigurno, slobodno, prihvatljivo. Ukidanje mogućnosti da se čujemo, razumemo i zajedno delamo, samo daje prostor da nas mržnja i fašizam pojedu za doručak. Do ručka ni ne stižemo!

Zed Zeldić Zed
Svojim stasom i svojim glasom pomera planine, utaba ih u kotline, zalije ih sa visine, doda arome da ti srce mine. Baršunaste lepote, izvajane krasote, sirove i naivne dobrote, on samo za jedno zna: svaka ptica svome jatu da. Tako i Zed bez rezerve daje svakome šta mu sleduje. Najviše voli da se razmeće robom visokog kvaliteta jer on je šaner visokog pijeteta!

Zoe Gudović je menadžerka u kulturi, producentkinja i organizatorka. Od 1995. uključena u rad i istraživanje neformalnih i angažovanih pozorišnih formi. U svojoj praksi spaja umetnost i aktivizam u cilju promene postojeće svesti i društvenih odnosa. Pozorišna edukatorka. Performerka, Drag king transformerka. Toilet artist. Dobitnica nagrade Jelena Šantić za spoj umetnosti i aktivizma, i priznanje Feminist Achievement Award - Befem za promociju feminizma izvan feminističkog pokreta. Trenutno angažovana na nekoliko kreativnih projekata. Posebno voli da uređuje i vodi radio emisiju Ženergija.

U nastavku možete pogledati još fotografija Zeda Zeldića Zeda!