NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, najznačajniji književni događaj u Srbiji, još jednom je pokazala ograničenosti nacionalne kulture omeđane tržišnim okvirima u kojima su mehanizmi patrijarhalnih obrazaca maskuliniteta ne manje važni.

NIN-ova nagrada sa književnošću ima veze tek posredno, ali predstavlja najveći književni spektakl u Srbiji. Ova nagrada je relevantna tema, jer način izbora romana godine, ritual dodele i njena visoka novčana vrednost jesu, ni najmanje simbolično, paradigma odnosa akademije, kulturnih institucija i tržišta tj. njihove udruženosti u očuvanju postojećeg sistema. NIN-ova nagrada prvenstveno je sredstvo kojim se obezbeđuje bestseler i profit izdavaču. Međutim, nije manje važna i legitimacija određenog tipa pisanja, koji se, od trenutka kada su, sa uspostavljanjem nagrade, nagrađeni „Koreni” Dobrice Ćosića može odrediti kao politički podoban, tradicionalistički, i u književnom i u političkom smislu, i ženomrzački roman. Stoga je retko koji umetnički događaj tako plastičan prikaz iluzije o slobodnom ili neutralnom tržištu – tržište je, pa i književno, već unapred podešeno tako da nagrađuje i podstiče reakcionarne društvene vrednosti i prakse. Institucije i njihovi predstavnici su tu da intervenišu, ako dođe makar i do simboličkog ugrožavanja tih vrednosti.

Ponekad se, doduše, dešavalo da roman koji ima i književnu i društvenu relevantnost bude nagrađen, kao u slučaju „Forsiranja romana reke“ Dubravke Ugrešić, prve dobitnice ove nagrade, ili u slučaju prošlogodišnjeg dobitnika Dejana Atanackovića i njegovog romana „Luzitanija“. No, u trenutku kada se prvi put u istoriji u užem izboru od šest romana nađu četiri autorke, a žiri odluči da nagradi ne samo književno najslabiji roman već, pre svega, autora Vladimira Tabaševića, koji je promociju svojih romana „Pa kao“ (2016) i „Zabluda Svetog Sebastijana“ (2018) zasnovao na seksističkoj diskreditaciji – otvoreno tvrdeći da je NIN-ovu nagradu za 2017. godinu Ivana Dimić zaslužila samo zato što je žena – te na demonstrativnom spaljivanju svog drugog romana, jer je najprodavanija knjiga na Sajmu knjiga bila autobiografija rijaliti zvezde Kristine Kockar, to se može okvalifikovati jedino kao postupak institucionalne mizoginije.

Činjenica da većina romana koja je dobila ovu nagradu nema ili ima tek uslovnu literarnu vrednost nije previše značajna u tako zaoštenom kontekstu – sada je potpuno očigledno da se određeni autori i romani nagrađuju ne uprkos mizoginiji, što je dovoljno alarmantno i saučesnički u odnosu na institucije i vrednosti kapitalističkog patrijarhata, već upravo zbog mizoginije. Kritički osvrt na roman „Zabluda Svetog Sebastijana“ i mehanizme kojima je nagrađen demistifikuje laži na kojima svaki egzaltirani govor o nedokučivoj prirodi i neprikosnovenoj slobodi umetnosti, a književnosti posebno, počiva.

ZABLUDA O KVALITETU

Iako je šezdeset peta dodela NIN-ove nagrade, nije prvi put da se nagradi evidentno lošiji roman od onih koji su u konkurenciji. Rodna perspektiva razvejava iluziju da se tu, makar u načelu, uopšte radi o kvalitetu, tj. da nije reč o pogrešnoj proceni žirija ili individualnim preferencijama kritičara (u petočlanom žiriju po pravilu se nalazi jedna kritičarka, incidentno dve) već da je reč o politici. Rodna perspektiva u ovom slučaju nije jedan od mogućih alternativnih pogleda, već je najvažniji kritički rakurs za sve one koji ne žele da ponavljaju opšta mesta tradicionalističkog obrazovnog sistema i slabo artikulisana objašnjenja NIN-ovog žirija.

Naime, retko kada je tako očigledno da problem nije u nedostatku autorki ili u nedostatku talentovanih autorki. To postaje jasno kada uporedimo romane „Uhvati zeca“, autorke Lane Bastašić, i „Zabludu Svetog Sebastijana“ Vladimira Tabaševića. Oba romana oslanjaju se na žanr generacijskog romana i govore o neuralgičnoj tački jugoslovenske istorije i postjugoslovenskih društava – o ratu.

Tabašević to radi na stilski neubedljiv način, neprekidno varirajući loša poređenja i sklepane metafore. Autor sve vreme insistira na važnosti jezika, tonom kao da otkriva dosad neproblematizovanu temu, a ne opšte mesto modernističkog i postmodernističkog kanona, a realizacija se zasniva na tri banalna postupka – na preterano jednostavnim kvaziteorijskim uvidima („Laži o sebi su laži čak i onda kada iskreno priznajemo svoje velike greške, jer ne lažemo mi, jezik nam laže, da tako kažem“), poređenjima koja ne govore ništa novo ni o jednom članu poredbene jednačine, koja su samo izgovor za hiljaditu plošnu metaforu muških genitalija i seksa („Uspomene i same naviru, belo, poput zuba lavice koja ih pokazuje, dok je, s leđa, na sitno, plodi njen nabujali lav“). Tu su, kao treći postupak, i prizemne i statične poetske slike, koje ne doprinose ni razvoju narativa ni višeznačnosti jezika („Sećanja na lepe stvari podseća na bol u šumi kada šumaru padne debeli hrast na kuk i gnječi ga tamo kao krtolu“). S obzirom na to da loše vlada jezikom, autor je prinuđen da priču o ratu ispriča sa rekordnim brojem opštih mesta. To su kvazinaivnost dečije perspektive, opsednutost majčinim telom, motivi ludila i krhke muškosti. Otuda i stalna nesigurnost i potreba naratora da, umesto da prikazuje, neprekidno objašnjava – te se tako iznova, čak i vrlo eksplicitno, naglašava („Nikada nisam bio sav svoj“) kako je naratorov alterego – lud.

S druge strane, roman Lane Bastašić izaziva uzbuđenje, jer ne samo da priču pripoveda iz marginalizovane perspektive već to čini preciznim i osebujnim jezikom kojim nas naratorka vodi kroz priču čije je razrešenje neizvesno do samog kraja. Čitalačko uživanje u vlastitom jeziku autorka sprovodi na dva nivoa – vodeći nas, samopouzdano, ali ne asertivno, kroz narativ, te načinom na koji oblikuje svest svojih junakinja („Gdje je hotel? Pita me vozač. Nema hotela, kažem uz osmijeh. Na autobusku stanicu. On slegne ramenima i pritisne dugme na taksimetru ispod blijede Gospe. Trebalo je da kažem kolodvor). Činjenica da je „Uhvati zeca“ roman napisan ne na standardnom jeziku, već mešavinom bosanskog, srpskog i hrvatskog standarda, te da je taj jezik uvek imenovan kao naš, jeste artikulisan politički stav koji ne mora da se krije iza neautentičnih prikaza naivne dečije svesti i ludila.

Ovde takođe treba imati u vidu da, pored pomenuta dva, i roman „Deseti život“ Aleksandre Savanović tematizuje generacijsko iskustvo. Samim tim, ovogodišnja NIN-ova nagrada istovremeno je opredeljivanje za legitimisanje generacijskog i kolektivnog glasa kao isključivo muškog.

MIZOGINIJA JE MANJI PROBLEM

Ideja da će patrijarhalni sistem biti osporen iznutra onda kada se pojavi dovoljno sposobna i talentovana pojedinka može se pobiti letimičnim poređenjem ova dva romana: naprosto, fascinacija patološkom opsednutošću muškim polnim organima i majčinim telom, neprekidna objektifikacija žena koje se u romanu pojavljuju samo kao povod za tirade o seksualnom uzbuđenju muškaraca ocenjena je kao umetnički i društveno relevantnija od ženskog iskustva koje uspeva da nađe novi jezik kojim će oblikovati ne samo polnost, psihološke i političke traume, već i istoriju antifašističke borbe kao ženske borbe. Međutim, ideja o tome da nije bitan rod autora nego čist kvalitet teksta često ide u paru sa zabludom da bi mizoginija – i tekstualna i kontekstualna, imajući u vidu Tabaševićevo uporono osporavanje Ivane Dimić na osnovu roda – bila prihvatljiva, ako je roman stilski korektan.

S obzirom da je književna nagrada uvek legitimacija određenih vrednosti, logika „biranja manjeg zla”, tj. ubeđenje da je stilska korektnost dovoljan uslov, bez obzira na mizoginiju, književnu scenu, na nivou produkcije tekstova, drži u pretpolitičkom stanju. Paradoksalno, takvo stanje zacementirano je političkim, a ne estetskim okvirom. Dok god žene, autorke, izdavačice, kritičarke, moraju da se bore za zrno jednakosti koje bi podrazumevalo uvažavanje žena kao ljudskih bića i stvarateljki, svaka priča o meritokratiji u umetnosti je izlišna i izlizana. Lažno odricanje od svih kontektstualnih i ne striktno estetskih vrednosti očigledno važi samo u jednom smeru – kada se primenjuje na žene. Međutim, NIN-ova nagrada uverljivo pokazuje da je mizoginija, budući utemeljena u stereotipu i klišeu, i stilski i narativni problem. Naprosto, nema ničeg revolucionarnog, zaumnog ili inovativnog u poređenju penetracije sa stavljanjem „viršle u jogurt“, kao što se to čini u „Zabludi Svetog Sebastijana“.

Mizoginija je, dakle, u najdubljoj tradiciji NIN-ove nagrade, ali je Tabašević kao njen reprezentant u jednom smislu zaista nov – ovde nije reč o autoru koji se oslanja na ćosićevsko-selenićevsku poetiku srpskog sela, već je u pitanju autor koji tematizuje urbani život i kao urednik i autor portala Prezupč pretenduje na poziciju glasa „gradske omladine”. Otuda je deo kritike brže-bolje želeo da ga proglasi izdankom „autentične” levice – one koja se obraća kriminalnom miljeu, relativizuje potlačenost žena i operiše pojmom „autošovinizma” kao nekim zaista postojećim oblikom tlačenja ili diskriminacije. Tabaševićev junak jeste muškarac koji se predstavlja kao žrtva sistema, što mu služi kao izgovor za mučan i nasilan odnos prema ženama, a autorska distanca ili osuda spram junaka u tekstu ne postoji.

Stoga je bitno imati u vidu da je njegova fikcija očigledno, makar delimično, utemeljena na izvitoperenom shvatanju marksizma i otpora kapitalističkom sistemu koji zagovaraju portali poput Prezupča. Ako sistem želi da institucionalno i finansijski nagradi takve ideje, za levicu je bitno da, za početak, prepozna obmanu koju ta vrsta teorije plasira – da je otpor kapitalizmu moguć bez ženskog oslobođenja.