Beton br.225
Sreda 25. novembar 2020.
Piše: Grupa za konceptualnu politiku

Hronologije sadašnjosti Silvena Lazarisa

Pred domaćom i regionalnom čitalačkom publikom uskoro će se naći nova knjiga francuskog antropologa i političkog aktiviste Silvena Lazarisa (Sylvain Lazarus), pod nazivom Hronologije sadašnjosti, u izdanju Grupe za konceptualnu politiku iz Novog Sada. Knjiga nije ništa manje neuobičajenog naziva od njene prethodnice od istog autora, Antropologije imena, čiji smo prevod objavili 2013. godine. Krucijalnu knjigu za političko mišljenje i politiku kao mišljenje koja se pojavila u ovom malom izdavačkom poduhvatu i među nama, aktivistima, morali smo da objavimo da bismo je preveli, a preveli smo je da bismo mogli da je pročitamo. Taj izdavački izbor je bio sasvim singularan i ticao se, kao što se i danas tiče, našeg aktivističkog i političkog rada kojim povremeno pravimo intervencije i unutar izdavačkog miljea. Novu knjigu, Hronologije sadašnjosti, u najboljoj tradiciji francuske misli, čine tekstovi predavanja koja je Silven Lazaris održao tokom 2018. i 2019. godine u Parizu i u Frankfurtu, a ovo je njeno prvo izdanje, kako na srpskom tako i na bilo kom drugom jeziku. Kako sâm autor tvrdi za svoju novu knjigu, ona je bila neophodna da bi ispitao održivost kategorija koje je postavio u Antropologiji imena, što sugeriše da se radi o dva potpuno različita konteksta u kojima ove knjige nastaju.

Sredina devedesetih godina XX veka, kada nastaje Antropologija imena, takođe je vreme kada je Silven Lazaris bio aktivan učesnik organizacije koja je nosila naziv Politička organizacija (L’Organisation Politique), zajedno sa Alenom Badijuom (Alain Badiou), Natašom Mišel (Natacha Michel) i mnogim drugim aktivistima, i koja je postojala u periodu koji on naziva periodom intelektualnog entuzijazma, invencije politike u interiornosti i subjektivnosti, odnosno postojanja masovne politike koja je bila na strani ljudi. Ta politika se velikim delom odvijala kroz rad sa radnicima bez papira (sans papiers). Danas situacija nije takva i on smatra da u Francuskoj politika koja je na strani ljudi ne postoji. Kao i u Srbiji, postoje okupljanja ljudi, izlasci na izbore, glasanje, i to naziva „većinskim fenomenima“ koji se dovršavaju u državi kao jedinom mestu politike danas. Osnovno pitanje koje se postavlja jeste šta je moguće uraditi u takvoj situaciji? Po njemu, potrebno je uvek iznova krenuti od hipoteze o subjektivnom političkom kapacitetu ljudi i u sasvim novim terminima uspostaviti postupke mišljenja ukoliko se razgovor i rad obavlja sa ljudima kao sa sagovornicima i eventualnim saborcima. To je vrlo važno, jer mišljenje ljudi funkcioniše shodno onom mogućem, dakle obrnuto od naučnog mišljenja koje formuliše i opisuje stanje stvari, a nikada ne predlaže nešto što je moguće učiniti iz perspektive ljudi, niti to radi sa njima. Intelektualnost, kako nam je u jednom od razgovora tokom rada na ovom izdanju rekao Silven Lazaris, se mora podrediti onom subjektivnom ljudi. Ljudi nisu naučnici, što ne znači da su nekompetentni za mišljenje politike, a pošto nisu tretirani kao objekti naučnog saznanja, naučnike ništa ne sprečava da im pristupe kao sebi ravnima i sa njima organizovano nešto preduzmu i stvore, uključujući u to i politiku.

Na kakav je prijem kod naše čitalačke publike svojevremeno naišao prevod Antropologije imena i možemo li očekivati nekakav drugačiji za Hronologije sadašnjosti? Da li je autentičnost noseće teze Antropologije imena koja postavlja drugačiji pristup politici i govori o politici kao mišljenju, ali ne filozofskom niti naučnom, doprinela njenom skromnom odjeku među čitalačkom publikom? Sasvim sigurno, iako je bila prva pozvana upravo aktivistička čitalačka publika. I pored toga što je sam autor za ovu knjigu rekao da predstavlja priručnik za aktiviste, a ne delo teorije ili nauke, niti još jednu knjigu iz humanistike, aktivisti su ostali verni teoriji i nauci. Ali zašto bi teza o politici kao mišljenju bila teško prihvatljiva za nekoga ko se bavi politikom ili pak smatra da se njome bavi? Verovatno zato što se tom tezom zahteva radikalno razdvajanje mišljenja politike od mišljenja institucionalizovanih znanja i disciplina kakve su društvene nauke, filozofija i istorija, koje, kada misle politiku, svode je na predmet saznanja i objekat istraživanja, zbog čega ona gubi status singularne intelektualnosti. Kada je politika u pitanju, on smatra da je nauku potrebno prežaliti. Potrebno je, dakle, uspostaviti odnos razdvojenosti i autonomije u odnosu na njih, jer su one neoperativne u oblasti politike i mišljenja ljudi. Važno je podsetiti da Silven Lazaris politiku smešta u poredak mišljenja u kojem je moguće misliti politiku počev od nje same (ono što je politika u svojoj singularnosti) i bez podređivanja mišljenju drugih disciplina. I zaista, politika kao singularna invencija, kada je ima, nošena je entuzijazmom, originalnom i neponovljivom odlukom, predlogom i preskripcijom do kojih ljudi dolaze organizujući se na distanci od države i to je čini politikom u interiornosti, kao i potpuno nedostupnom objektivizmu nauke i jedne politike koja bi njome bila vođena.

Sopstvenim radom svakodnevno svedočimo koliko je teško razdvojiti politiku od nauke i teorije, od ekspertskog znanja koje se identifikuje sa vlašću i sa dobrim vladanjem, i koje ne uzima u obzir kompetenciju samih ljudi koja postoji, a često je i veća od državne ekspertize. Iz akademskog diskursa se postavlja pitanje naučnog sagledavanja politike i njenih procesa, dok se ljudima u tom kontekstu uvek pristupa kao ispitanicima, ali retko kao sagovornicima i saborcima. Od političkih aktera, pre svega opozicionih političkih partija, ovih dana možemo čuti da uspešno rade sa ljudima razvijajući mnoštvo lokalnih odbora. Sumnjamo u uspešnost tih akcija jer sumnjamo u njihov kapacitet da rade sa ljudima i da ih angažuju na način drugačiji od dominantnog koji je uspostavljen monopolom zapošljavanja (svakako i nasilja) u državnim institucijama i stvaranja poslovnih (često sumnjivih) prilika, kojima raspolaže samo partija na vlasti, ali ne i one koje su opozicione. Još uvek nas iznenađuje što se i aktivisti slično ponašaju, a trebalo bi da budu prvi koji će ljudima prići, izneti im predloge i zajedno sa njima nešto uraditi na planu politike. Humanitarne akcije koje uglavnom sprovode jesu važne i neophodne, ali ljude ne treba tretirati samo kao primaoce pomoći, već ih uključivati i u političke procese.

Politiku, dakle, ni aktivisti ne razdvajaju od teorije i nauke, a pogotovo kada je u pitanju ono što Lazaris naziva marksističkim klasizmom, dakle Marksovom teorijom o proletarijatu kao revolucionarnoj klasi, sposobnoj da porazi buržoaziju i da ostvari diktaturu proletarijata, a zatim da se sa nestankom privatnog vlasništva uspostavi besklasno, komunističko društvo. Lazaris, kada govori o suočavanju sa sadašnjošću, sa onim što danas postoji, se suočava i sa onim što danas više nije na delu. Tako danas, po njemu, više ne postoji revolucionarna politička moć industrijskog proletarijata koji će kroz oslobađanje samog sebe osloboditi čitavo čovečanstvo. Realna, stvarna iskustva su to pokazala: ukidanje privatnog vlasništva nije dovelo do ukidanja države i do besklasnog društva, kao što socijalističke države nisu dovele do komunizma. Međutim, ako više ne možemo govoriti o marksističkom klasizmu, o buržoaskom možemo. Danas je na delu buržoaski klasizam koji se identifikuje takođe kroz upotrebu klasnih pojmova i klasne borbe, ali bez teza o diktaturi proletarijata i odumiranju države. Sa njim je neophodno suočiti se, jer je on postao klasifikacionizam koliko i antagonizam, odnosno klasizam države (etatistički klasizam). On deli, razdvaja, cepa i antagonistički se suprotstavlja ljudima koje briše iz svog registra, a to čini tako što briše figure na kojima se zasnivalo njihovo pravo. Drugim rečima, opstajanje buržoaskog klasizma zamagljuje pitanje države danas sa kojom i treba da se suočimo, jer je upravo ona ta koja je antagonistična prema svemu onome što joj nije potčinjeno niti je pod njom sastavljeno i organizovano. Dodajmo i to da je buržoaski, državni klasizam dominantna i ekskluzivna intelektualnost heterogenog koja je vođena društvenim naukama uz podršku filozofije. Dakle, on se dovršava u državi i ni na koji način se ne suočava sa njom, dok je politika koja se u ovim okvirima razvija izborna i parlamentarna, a forma organizovanja partija, koja danas, ma koliko radikalna, uveliko pripada prostoru države, a ne ljudima. Međutim, moraju li organizovane inicijative danas biti isključivo parlamentarne?

Danas je subjektivni kapacitet ljudi bez sopstvene organizacije, a pošto politika uvek podrazumeva organizaciju, možemo se upitati da li je on i bez politike. Ljudi se okupljaju, protestuju, izlaze na ulice i glasaju na izborima. To je nešto što je Lazaris uočio u Francuskoj, kao i mi u Srbiji, i nazvao ga „većinskim fenomenima“. Međutim, dogodili su se Žuti prsluci, a onda i Kabildosi u Čileu. U pitanju su mesta na kojima su se mogle čuti reči ljudi, reči koje su problematične i koje nije izgovorila nikakva vlast (ni akademska, ni medijska, ni politička) i koje su još uvek u disperzivnom stanju, ali je izvesno da odolevaju prostoru države. Žuti prsluci odbijaju svaki oblik organizacije jer u njoj vide nagoveštaj hijerarhije koja je osnovna odlika vlasti. Danas u Francuskoj ljudi takođe odbijaju laži koje im država tokom pandemije servira i ne traže istinu od nje, jer smatraju da istina više ne može biti odlika vlasti. Međutim, u Srbiji imamo upravo suprotnu stvar: ljudi znaju da ih država laže, ali od nje ipak zahtevaju istinu, istinu koju ona više ne može da im pruži. Možemo pretpostaviti da je zbog toga traže od druge, bolje države, one do koje bi se došlo uspostavljanjem uslova „za dobre i fer izbore“, međutim, ti uslovi se zahtevaju od same vlasti, one koja je izbore i o(ne)mogućila. Čini se da se ovakvim zahtevima apeluje i priziva nešto što je nemoguće i što održava stanje stvari, nasuprot mogućem koje je u osnovi svake politike, pa i one koja je na strani ljudi. Ta nemogućnost koja postaje nemoć je toliko prihvaćena da ni u jednom trenutku u Srbiji nismo mogli čuti: Vučiću, demission!

Organizacija je u politici neophodna i ona je uvek rezultirala jednim „mi“. Kolektiv, preskripcija, odluka, jedno „Idemo!“ i sada čitamo – jedno „mi“. Odsustvo mestâ politike (na distanci od države) i odsutnost organizacije i tog „mi“ jeste nalaz ili uvid iz Lazarisovog suočavanja sa sadašnjim i pozicijom koja je „nakon političke organizacije“. On za sebe kaže da nema organizaciju, jer organizacija bez političke linije nije politička, i konstatuje sledeće:

„Ako se vratim na subjektivno bez organizacije i ako je organizacija iz poretka ‘mi‘… šta je sa subjektivnim bez ‘mi‘? Možda tako prelazimo na poredak ‘ja‘. Nakon organizacije u smislu Političke organizacije, prešli smo iz poretka ‘mi‘ u poredak ‘ja‘. Svako deluje ili interveniše u svoje ime: niti je pristalica, niti je član.“

Dakle, u trenutnoj situaciji više ne postoji kolektiv, ni subjekt, niti jedno „mi“ koje je moguće identifikovati. Deluje li stoga situacija bezizlaznom? Lazaris smatra da je potrebno tražiti izlaz suočavajući se sa njom; sada se radi o tome da je svako „ja“ za drugo „on“ (a svako „on“ ili „ona“ je takođe jedno „ja“) i da je zato potrebno nešto trećetreće mesto na kome se možemo sresti, razgovarati, obratiti jedni drugima i možda jedni drugima nešto predložiti. To je ono što bi danas moglo biti moguće, pa onda i moguće za mišljenje politike.

Kada Silven Lazaris u Hronologijama sadašnjosti stavlja na proveru temeljne kategorije Antropologije imena kako bi video šta je to što je zastarelo u odnosu na period kada je bilo politike u interiornosti, on to čini da bi proglasio kraj, da je nešto gotovo i završeno, kako bi se napravio prostor za nešto novo što je moguće preduzeti, reći i misliti u današnjoj situaciji. Dakle, danas postoji ono subjektivno, pa možda i politika (postavlja se pitanje da kada misle politiku, da li danas ljudi misle državnu politiku?), čak i ako ne vidimo organizaciju na strani ljudi. Zato u poslednjem predavanju u ovoj knjizi pod nazivom „Nakon Političke organizacije“ Lazaris i postavlja pitanja koja se tiču sadašnjosti: koja je subjektivnost danas moguća i koje su prakse sa stanovišta ljudi moguće u odnosu na državu? Za njega, ono što je danas moguće jeste rad na ispitivanju većinskih fenomena koji su etatistička pojava, odnosno pronalaženje načina na koji je moguće prići tim fenomenima onakvim kakvi jesu, pa onda i ljudima takvim kakvi jesu, da bi se razumelo kakvo je subjektivno mišljenje ljudi s obzirom na vlast, državu, izbore itd. Pristup u subjektivnosti bi otvorio mogućnost da se ovo mišljenje ljudi ne smatra automatski upisanim u registar saglasja sa državom, jer ono ipak dolazi iz njihove singularne intelektualnosti. Na taj način Lazaris i pronalazi kategorije do kojih je došao analizirajući iskaze Žutih prsluka tokom masovnih protesta u Francuskoj koji su se desili neposredno nakon održavanja ovih predavanja – moral koji oduzimaju od nemoralne vlasti i pripisuju ga sebi, dovode u pitanje legitimitet vlasti, drže do nereprezentacijskog karaktera sopstvenih praksi, kao i do onog nacionalnog koje se tiče svih ljudi u Francuskoj. Možda je takvim pristupom mišljenju ljudi i njegovom identifikovanju moguće predložiti distanciranje od većinskih fenomena, od praksi fokusiranih isključivo na prostor države, a zatim i predložiti drugo. I zaista, Lazaris završava Hronologije sadašnjosti, predlažući traganje za prostorima drugačijim od države, onih koji bi bili na distanci od nje, kao i rad na pronalaženju kreativnosti, invencija i inspiracija, prostora moguće pozitivnosti ljudi u odnosu na strukture, vlast i na državu.

Štrafta arhiva

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.