Na pitanje gde će objaviti svoju knjigu, mlad i talentovan pisac odgovara: Svejedno.

Nedugo zatim, knjiga se nađe pod zaštitnim znakom jedne narodu sklone izdavačke kuće, a ono u šta je pisac uložio mnogo kreativnog truda odmah pored knjige Teodore Tare!?
Tada se seti svoje nehajne rečenice, ali sada bez poleta i s uverenjem da u izboru izdavačke kuće ne može biti svejedno.
Šta se kasnije desilo s njegovom knjigom prepuštamo vašoj mašti, ali svaka sličnost sa stvarnim likovima u ovoj maloj priči o slučaju mladog pisca je namerna. Doduše, pisac može biti i sredovečan, poznat i dobar, ali to stvar čini još gorom. Pristanak na..., sa svim onim što implicira tako uslovljena situacija, svakako nije isto što i složiti se sa...
Da li pojedini pisci koji jesu dobri, ili ih je marketinški potez čaršije evidentirao kao takve, pristaju da objave knjigu kod Narodne knjige ili se slažu s uređivačkom politikom te kuće, tajanstveno je i nesaznatljivo, jer je dobro poznato da su pisci osetljiva i sujetna bića. A i što bi bilo važno kada se knjige štampaju i ima ih, pitaće se neki. I to uglavnom oni koji uz primerak dnevnih novina redovno uzmu i pokoje delo domaćih ili svetskih klasika i redovno ga ne
pročitaju kod kuće, jer za to nemaju vremena, a ni navike.
I kad smo već kod kiosk-izdanja, nužno je podsetiti se apologetskih reči prvog čoveka Narodne knjige:
„Knjige na kioscima nisu nikakva posebna, niti propisima regulisana ponuda čitaocima. Između ostalog, zbog toga što još ne postoji zakon o izdavaštvu“. I dodaje: „Kome može da smeta što dobra književna dela dolaze do čitalaca na ovakav način? Da li izdavači kojima smeta, objavljuju bolje knjige nego Novosti i Politika?“. Ovakvom rečenicom najpre bi mogli da se pozabave psiholozi, a onda etičari, ili možda obrnuto, u zavisnosti od toga da li je atrofija moralnih poluga u čoveku posledica naopake psihičke strukture, ili je ova degradirana poremećajem etičke svesti.
Kako god, poruka gospodina Mijovića je jasna. Nema zakona, nema odgovornosti, a ako nema odgovornosti možemo sve, baš kao što je i Raskoljnikov nekada davno pomislio promišljajući postojanje Boga. Zbog toga je uzeo sekiru i ubio babu. Hteo je da se USUDI. Samo što se Raskoljnikov posle pokajao, gospodin Mijović nije. Ako neko zastupa tezu da u nedostatku zakona možemo da se poslužimo bilo čime da bismo ostvarili naum, lako je zamisliti na kakvom načelu ili poslovnoj politici Narodna knjiga gradi svoju imperiju.

Zamah je uzela još u ratnim 90-im kada je bilo profitabilno štampati jeftina štiva koja su pothranjivala naglo stečenu religioznost (jedna gospođa je tako menjala imena svetiteljki, zarad valjda umetničke slobode za koju je umišljala, i još uvek je u tom stanju umišljenosti, da joj pripada), zakržljalu maštu onih, spremnih na bilo kakvo instant izdanje, pa makar to bila i štampana verzija novootkrivenih latinoameričkih sapunica.
Nedostatak umesne kulturne politike, izobilje lošeg ukusa publike i makijavelistička logika omogućili su Narodnoj knjizi bogaćenje svake vrste, a kako je poznato da para vrti gde burgija neće, trebalo je izbeći zlurade komentare i obezbediti kakav-takav alibi iza nekog imena koje će takvoj kući priuštiti vrednosni kredibilitet.
Sve to nije greh da se kod nas stvari tako lako ne zaboravljaju. I nije reč o nekakvoj kazni, ovde se ni mnogo gori zločini nego što je pustošenje kulturnog poseda koje je Narodna knjiga obavila i oprala ruke ne kažnjavaju. Pre je reč o jednoj nesrećnoj i nesređenoj svesti, često i savesti.
Dobro, možda neki nisu želeli da se nađu u društvu pisaca koje lajkovačka pruga nikako da dovede do Nina, ili žestokih momaka sa žestokom krimi pričom i žestokim akcentom, ili sredovečnih gospođa koje štancuju bestselere, ili loših prevoda.
Tek, ne znamo šta neki uvaženi kritičari koji posluju u Narodnoj knjizi misle o talentu Milorada Ulemeka Legije, nisu se izjasnili, dok o profašističkim stavovima Nebojše Vasovića jesu, i to pozitivno!
Svejedno, univerzitetski profesori ili solidni pisci, ili oni koji bi mogli da budu dobri, pristali su da im se ime ili delo nađu u mnoštvu, u sredini koju ni najiskusniji hidrolog ne bi mogao da odredi. Mulj li je, šta li je...
Pristali su i na mnoštvo lektorskih i korektorskih propusta, papir koji kao da je produkt najgrubljeg procesa reciklaže.
Šteta ako u tom pristanku idu dalje pa se jednog dana nađu u nekoj edukativnoj emisiji televizije Pink.
Šteta, ako im je svejedno.
Ako nije, šteta je za ostale izdavače.
Trebalo bi da znaju da Đavo nikad ne spava.