Kad nema bioskopa dobri su i festivali. Upalićemo baklje. Okrečićemo domove kulture, i ako se ima para, upristojiti klozete. Turistički objekat, visokog rejtinga, pri tom privatan, salaš sa pet zvezdica, ako je moguće, stavićemo u službu istog - sve za umetnost, umetnost za sve. Švedski sto, na kome ništa ne fali, od pršute i gorgonzole do plodova mora, biće pokazatelj da se ne štedi ali i da se ulaže. Gosti festivala imaće poseban tretman. Prevoziće ih automobili visoke klase sa klimatizacijom od mesta događanja do konačišta. Tradiciju, u smislu pečenja i pljeskavica, na šta je narod tokom godina navikao, posebno sa lukom, izmestićemo u susedno sokače. Nemoj da nam neko usmrdi vatromet. Crveni tepih i ovde i tamo.
Glumci, prigodna kulisa i svita, pozdravljaće razdragano publiku, koja kao na svakom vašaru očekuje svoju mečku. Pošto brinemo o životinjama u neveseloj Srbiji niko neće nositi brnjicu. Kamere će pokazati kako su svi srećni i ushićeni.
I, eto kinematografije po meri naroda.
Ukazaćemo na probleme ali nećemo kriti ni pregnuća.
I karavan može da krene. Lepota ga je gledati. Prolazi Srbijicom već četrdesetak godina. Tradicija je to. A na tradiciju se u Srbiji ne udara.
Uostalom, razdragani političar, baš nekako iz tog mesta, učiniće sve da se preko njegove političke baze dogodi nemoguće. Da od varošice načini grad, a od grada vašarište. Cena nije važna. Srbija nema cenu.

U srpskoj Atini, Novom Sadu, nije se štedelo. Grad bioskop, bio je formula sveprisutnog dešavanja. Festival, gde god se okreneš. Slavoluci, papirnate kapije sa imenima značajnih srpskih reditelja kroz koje treba prolaziti skrušeno. Projekcije na otvorenom. Može film i po dnevnom svetlu. To što „filma nema bez mraka“ stara je floskula koja ne važi u dvadeset prvom veku. Pravila se menjaju zavisno od metafore. Ovo je vek svetlosti i treba se privići na to. Tehnologija će učiniti svoje. Slepi će progledati a svevideći oslepeti.
Dijalektika se još jednom potvrdila na delu. Pozorišta su pretvorena u bioskope, bioskopi u kafane, kafane su prilagođene pratećim programima, programi festivalskom sadržaju. Da bi sve delovalo bogatije, uz osam premijernih priključilo se isto toliko repriznih, već viđenih filmova. Zašto se kruto držati pravila? Veliki beli svet izbrisao je razliku između igranog i dokumentarnog filma. A svet zna šta radi.
Filmski festival Srbije, sa predznakom nacionalni, pucao je visoko. Čim je ispostavljena cifra, - Ministarstvu kulture, Pokrajinskom sekretarijatu i inima, naslutilo se da se radi o nečem velikom. Milion i trista hiljada evra, koliko je naznačeno da će festival koštati, svedoči o ambicijama koje je trebalo da daju rezultate. Specifikacije su bile jasne. Uložiće se u sve što kinematografija trebuje. Devet filmova obradiće se u budimpeštanskim laboratorijama. Dovršiće se filmovi, a da bi se festival održao uručiće se nagrada za životno delo iako dobitnik nije ni obavešten. Obe scene SNP-a u Novom Sadu adaptirane su u kino dvorane, prilično traljavo, jer je već na otvaranju dva puta pucala projekcija. Prateće manifestacije, posvećene filmskoj baštini, podsetile su da nismo od juče, da su se filmovi u Srbiji snimali i početkom prošlog veka. Po trgovima nastupali su bendovi, a po kafanama, uz bonove za topli obrok gosti festivala bili su u prilici da se upoznaju sa značajnim izdanjima iz oblasti filma. Bila je prisutna i Evropa. U petočlanom žiriju sedela su tri stranca. U programu Eurimaž prikazani su filmovi, evropske koprodukcije, poznatiji kao „filmska sapunica“. Da se vidi u šta Evropa ulaže i gde smo mi to sada. Bitno je poređenje. Bitni su i gosti iz sveta, viđena imena evropskih festivala, kritičari, producenti... Valjda će nešto zabeležiti o Srbiji u svojim noticama. Treba reagovati na takvo gostoprimstvo. Uložilo se. Osmišljeno je i osnivanje nekih fondacija, bez kojih Srbija nikako ne može. Sve što je uz Dunav treba da se ujedini i radi zajednički na filmu. O Tisi ni reči. Uostalom, kanali ionako odavno nisu u funkciji. Detalji su saopšteni na visokom nivou. Na poslednjem spratu velelepnog zdanja NIS-a u Novom Sadu, odakle pogled puca daleko.

Po prostoj računici ispada da je festival, koji još uvek nije isplatio sva potraživanja jer svi novci još nisu legli, na svakog od oko šest hiljada gledalaca utrošio oko 130 dolara. O tome gledaoci, naravno, nemaju pojma.

I dok se prašina po novosadskim putevima slegala, u Sopotu se pripremao vatromet. Bilo je razloga. Trebalo je najaviti još jedan nacionalni festival. Takmičarski, koji će vrednovati producentske napore. Takav još nismo imali. A pošto nismo, treba ga izmisliti. Pri kraju festivala upriličen je i okrugli sto na temu, da li je koncepcija ovogodišnjeg SOFESTA prava. Ili u vreme tranzicije, a sve se menja od danas do sutra, možda treba naći neku novu za isti. Umne glave razgovarale su o tome nekoliko sati. Bilo je i kritičkih tonova. U godini koja je pred nama doći će se već nekako do spasonosne formule, jer i mi konja za trku imamo. A i trinaest miliona dinara koliko je u njega uloženo. Tranzicija je sklona promenama, bitno je da para ima. A filmovi isti.
U Vrnjačkoj Banji opet se lamentiralo nad scenarijem. Kao i kakva je uloga istog u vreme globalizma. Referati su bili inspirativni, mada ih se niko ne seća. Uostalom zgodna publikacija podsetiće učesnike o čemu su govorili, a festival će dobiti još jedno štampano delo vredno pažnje koje će pripomoći u prevazilaženju istog. Organizatori su bili skromni. Ne zato što vole, već zato što je na dva i po miliona republičkih, opština za festival izdvojila oko pet miliona dinara. Priča se da je prioritet imao nastup Svetlane Ražnatović, neposredno pre festivala. Da se razveseli narod. Ne valja kada je narod tmuran. Svašta mu pada na pamet. Filmovi, već viđeno.
Festival glumačkih ostvarenja u Nišu jedini se držao dobro. Opština je odrešila kesu, pribralo se tu oko sedamnaest miliona dinara i tridesetak hiljada gledalaca. Odazvalo se gotovo sve što je u srpskom glumištu vredno. Na prelepoj pozornici u niškoj tvrđavi uzajamna ljubav između glumaca i publike trajala je još jedno leto.

Dakle, treba li Srbiji filmski festival, kao što je nacionalni, i svi festivali koji slede.
Opšte je mesto da je jedini respektabilan festival u ovoj zemlji bio Pulski, koji je sa starom Jugoslavijom preminuo 91. godine. Javila se potreba za nacionalnim festivalom. Da li kinematografiji koja godišnje iznedri desetak igranih i stotinak dokumentarnih filmova treba toliko festivala? Da, jer kad nema bioskopa i festivali su dobri. Da, jer Festivali filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i glumačkih ostvarenja u Nišu, imaju kod nas najduži staž i tematski su jedinstveni u svetu. Da li nam je potreban nacionalni festival? Da, jer bi trebalo da vrednuje godišnju produkciju u državi. Umesto da se i ovaj deo strategije u onom što se naziva kulturnom politikom jedne zemlje prepušta tranziciji. I ne samo tranziciji, jer nema osmišljenog vrednovanja u kulturi, dakle nije razdvojeno ono što bi trebalo podržati, zarad već dokazanih vrednosti, od onog što treba prepustiti tržištu.
Kinematografija je i roba i umetnost. Kao umetnost, država bi trebalo da je stimuliše u svakom segmentu, od produkcije, distribucije, do prikazivanja. U zemlji u kojoj ne postoje bioskopi, ali ni tehnološka baza (postprodukcija se radi u inostranstvu, jer laboratorija nema), festivali su mesta za okupljanje, vrednovanje i plasman. Ako država izjednačava produkciju sa vašarištem, u toj državi nešto debelo nije u redu. Možda upravo to što će nam „mesije“ sa državnim parama, kao u američkim filmovima, za kulise proglasiti građevine a građevine za sopstvenu prćiju.

Tokom Filmskog festivala Srbije u Novom Sadu pale su dve ostavke. Prvu je dao Đorđe Milićević, direktor Filmskog centra Srbije, drugu je, doduše neformalno, podnela direktorka festivala Svetlana Jovičić. Finansijski rezime festivala još uvek nije poznat, iako je od tada proteklo gotovo četiri meseca. I najzad, i Dragan Bjelogrlić, predsednik Upravnog odbora koji je ugodne dane tokom festivala proveo na čuvenom Salašu 127 i manje čuvenom Aleksandru, razmišlja o povlačenju sa svog mesta. Sa nadom, pretpostavlja se, da kao ni prethodnog puta, kada je kao čelnik Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu ovaj festival finansijski zavio u crno, neće biti prozvan.