Da li je Ilija Čvorović ismejao režisera Balkanskog špijuna Dušana Kovačevića? Nije li nam Kovačević dao oskudne režiserske dokaze za svoju tezu o političkoj paranoji? Ko u ovom filmu traži istinu - Ilija ili režiser? Da li je Kovačević verno prikazao istinu političke paranoje?
Ko je Staljin? Režiser. Zašto je Staljin?
Od režisera ne dobijamo dokaze da osobe koje špijunira Čvorović zaista nisu špijuni. To je naprosto bledunjavo i potpuno zaobiđeno u ovom komično prikazivanju političke paranoje. A to i jeste utemeljenje ovoga filma. Mi o Čvorovićevoj političkoj paranoji saznajemo kroz njegovu fanatičnu trku za dokazima, ali ne vidimo režisersko seciranje političke paranoje. Nema dubine u ovom zahvatu, te je tako sve ostavljeno gledaocu koji ne dobivši uvećano paranoičnu konstrukciju stranih plaćenika, može posumnjati da li se ovde uopšte može govoriti o političkoj paranoji. Ovo je film sa tezom o političkoj paranoji koja nije dokazana jer nema valjanu metodologiju, ali njoj se nije dovoljno ozbiljno ni pristupilo, jer su sve karte bačene na smeh zbog paranoje, čime je Kovačevićev naum pao u vodu.
Smeh je ovde trebalo da bude rezultat jednog strogo kontrolisanog istraživanja, projektovanog tako da ne bude prepušteno slučaju. Ovo je jedan od primera gde režiser opijen sopstvenim likom napušta svoj prvobitni cilj i biva uvučen u igru komičnog, gde ne dobijamo ono zbog čega smo i kretali u ovu komično-političku avanturu. Dobijamo samo političku avanturu Dušana Kovačevića koji, ne obraćajući pažnju šta mu je cilj a šta sredstvo, dozvoljava ovim filmom da politička teza bude sredstvo komičnog. To je neuspeh i autogol, kao i opomena da su ovakvi režiserski zahvati veoma opasni ako se ne poznaje prava mera političkog i komičnog. Neopreznost i potcenjivanje ove oštrice može voditi samo tamo gde Čvorović postaje manje smešan od Kovačevića. Možemo li onda ovde govoriti o režiserskoj paranoji Dušana Kovačevića koji je smatrajući da će istina komičnog biti dovoljno jaka da natkrili nedovoljno potkrepljenu istragu Čvorovićeve paranoje, upao u paranoju komičnog, izvrgavši ruglu istinu kojoj je komično trebalo da bude samo posledica? Paranoično je to što Kovačević zaista smatra da je ovo film o političkoj paranoji. Neverovatno, ali istinito. Komično da ne može biti komičnije. Režiser koji režira paranoju upada sam u paranoju koja je za njega istina a za Čvorovića nedokazana teza.
Šta je u stvari smešno u ovom filmu? Smešna je strast i borbenost kojom Čvorović nastoji da dovede istragu do kraja. Da li je smešniji neuspeh režisera da do kraja iznese istinu o političkoj paranoji Ilije Čvorovića? Jeste. Ilija Čvorović je ismejao režisera i upravo se time režiser pokazuje kao Staljin kojem istina nije ni bila bitna, već vešto prikrivanje sopstvene paranoje. Šta je još smešnije u svemu ovome? To što režiser nije uspeo da politički dotuče Iliju Čvorovića. Nije uspeo da dokaže da je paranoja izjednačena sa istinom. Čvorović traga za istinom i za dokazima, i to nije smešno. Smešna je samo nespretnost i nakaradna metodologija sa kojom želi da stigne do dokaza i to naravno sve vreme prelazi u patetiku. Ali još groznije je to što je Kovačević dopustio da bude ismejan od Čvorovića. I upravo tu leži staljinističko u ovom filmu: nema istine, sve je jedan veliki totalitarni smeh samoj želji da se dođe u posed istine o totalitarnom. Film je totalitaran jer ni sam reditelj ne kontroliše smeh koji je smeh samog Staljina kojeg je reditelj stvorio kao onoga koji nadgleda rediteljski čin. Jedina istina filma jeste to da je ovim nespretnim ismevanjem reditelja od strane samoga sebe, Staljin dobio svoj grohot koji je jači i prodorniji od našeg smeha zbog Čvorovićeve iskrene potrage za istinom. On je nevidljiva figura ali itekako prisutna samim tim što je ismejavanje istine - istina Staljinovog grohota. Te tako naš smeh nije naš nego Staljinov, pravilno raspodeljen na naša grla. Smejemo se jer Staljin smatra da treba da se smejemo i smejemo se zato što Staljin smatra da je Balkanski špijun zaista smešan film. Vrhunsko staljinističko je to što je u ovom filmu staljinista onaj koji režira, onaj koji vrši istragu i onaj koji se smeje vrhovnom zapovedniku reditelju Staljinu.