Prva karakteristika repertoara pozorišta u Beogradu i u Srbiji jeste haotična heterogenost. Paralelno sa ostvarenjima koja na promišljen način prilaze najvažnijim pitanjima društva u kome živimo, tu egzistiraju i predstave koje se bave banalijama tako što promovišu najniži ukus i najslabije pozorišno pismo.
Uopšteno rečeno, ovo je zaista bila godina izneverenih očekivanja, iako je bilo šanse da se u novonastaloj preraspodeli funkcija posle izbora u Srbiji na svim nivoima uspostave kompetentne i kreativne Uprave. Ali, očigledno je da u pozorištu, kao i u društvu, postoji duboka kriza procene, kritičke misli, generalne ideje, zanosa, inovativnosti.

- Pozorište u Šapcu dalo je dve autentične predstave, jednu po tekstu Aleksandra Popovića Trka s vremenom u režiji Bojane Lazić, a drugu Kraljica smeha po tekstu Zorana Božovića u izvođenju bračnog para glumaca Anete i Ivana Tomaševića. Na taj način Šabačko pozorište je pokazalo da nema provincije i centra u pozorištu, već da postoji samo dobro i loše pozorište.

- Šteta što su u Somborskom pozorištu to zaboravili, ali su ipak prikazali upečatljivu scensku igru o istini i krivici Lepe oči ružne slike po tekstu Vargasa Ljose, u režiji Dušana Petrovića, sa odličnim glumcima Bogomirom Đorđevićem i Branislavom Jerkovićem.

- Zrenjaninsko Narodno pozorište „Toša Jovanović“ smoglo je snage da uposli Egona Savina da režira tekst Ivana Lalića Heroj nacije, kojim je zapaženo nastupio na Sterijinom Pozorju.

- Srpsko narodno pozorište iz Novog Sada imalo je takođe samo jednu uspešnu predstavu, Čehovljevog Ivanova u režiji Predraga Štrpca, nasuprot mega produkciji Brod za lutke po tekstu Milene Marković, u režiji Ane Tomović. Jedna od neispunjenih nada je baš ta, Brod za lutke. Pokazala je kako se od nejasno formirane ideje lako sklizne u profano i pored dobre muzike Darka Rundeka, koja je uz odličnu igru Jasne Đuričić obojila ceo projekat.

- U Subotici se iskristalisalo novo pozorište na mađarskom jeziku „Kostolanji Deže“. U njemu reditelj Andraš Urban radi predstave koje uzbuđuju javnost i ponekad zaista dosežu veoma visok nivo i angažmana i scenske veštine. To je bio slučaj sa predstavom po citatima Danila Kiša Turbo paradizo, izvedenoj na 12. rođendan ovog pozorišta.

- Kragujevačko pozorište „Joakim Vujić“, koje se prekrstilo u „Knjaževsko srpski teatar“ da istakne dužinu trajanja i kontinuitet tradicije, bavilo se više organizacijom festivala pa je svoje predstave prilično olako shvatilo. Ipak, Festival međunarodnih predstava, „Joakiminterfest“, bio je zanimljiv i bolji nego prethodne godine.

- Gledao sam nešto napravljeno u pozorištu „Zoran Radmilović“ iz Zaječara što je potpisao glumac Irfan Mensur, na jednom novom festivalu u Rakovici, predstavu pod naslovom Četiri sata Miroljuba Nedovića. To mi se činilo kao jedna nova tezgaroška scena u Srbiji, pošto je ono staro pozorište u Zaječaru ukinuto.

- Vladimir Lazić, reditelj zbog koga je to pozorište bilo ukinuto, režira u takoreći virtuelnom pozorištu koje se nekad zvalo Srpska drama prištinskog Narodnog pozorišta, a sada taj ansambl radi po seoskim Domovima kulture bez grejanja. Predstava Laža i paralaža po Steriji, bila je odlična i moderna na gostovanju u Pozorištu na Terazijama.

- Gledao sam odličnu predstavu po tekstu Meše Selimovića Tvrđava Kruševačkog pozorišta u režiji Nebojše Bradića, kao i koprodukcijsku predstavu Veliki dan po tekstu Slobodana Stojanovića, baziranom na pripoveci „Na leđima ježa“ Stevana Jakovljevića. Ovaj komad izvelo je pozorište iz Pirota u režiji Vladimira Lazića. U komadu se igraju rata glumci iz Bugarske i glumci iz Srbije, prvi put stvarno zajedno na sceni, na temu zajedničke istorije i Prvog svetskog rata.

I, okreni-obrni, eto nas opet u Beogradu, gde gledamo uglavnom neambiciozne pokušaje postavljanja nekih opštih pozorišnih načela, loše shvaćenih uzora iz većih sredina.

- U jako oskudnoj produkciji alternativnog ili off pozorišta, koje se poslednjih dvadeset godina sistematski ubija, gledao sam odličnu predstavu Poliptih u produkciji beogradskog plesnog teatra „Ister“.

- Beogradsko dramsko je ostalo bez ambicioznog upravnika i reditelja Nebojše Bradića. Ovo pozorište koje se zaputilo staroj slavi modernog i dobrog pozorišta, ostalo je da tavori u vodama mlake polubulevarske sigurnosti. Na Novoj sceni iskoračila je predstava Žena bomba po tekstu Ivane Sajko, u režiji Bojana Đorđeva. To je bila upečatljiva predstava koja je secirala anatomiju terorističkog akta fanatičnih žena-ubica. Isti reditelj je u CZKD-u napravio zapaženu predstavu Evropa, po tekstu iste autorke, u sasvim drugom a odgovarajućem, postdramskom maniru.

- Pozorište na Terazijama odigralo je dva hita, oba u režiji Kokana Mladenovića: mjuzikl Čikago i novi mjuzikl Maratonci... prema Dušanu Kovačeviću. Što se mene tiče, to nije bilo dobro: premalo veštine, premalo elegancije, premalo distance. Ali, Beograd je željan tog tobožnjeg glamura pa je sve prošlo sa uspehom među mondenskom publikom. Jedan od najznačajnijih događaja u muzičkom teatru viđen je Bitefu, gde je prikazana opera Isidore Žerbeljan Maratonci... u produkciji Festivala u Bregencu, sa pevačima iz Evrope i našim dirigentom Premilom Petrovićem.

- Naravno, imali smo Sterijino Pozorje na kome je sasvim opravdano najvišu nagradu dobio Ćeif Mirze Fehimovića i Egona Savina, u produkciji BDP-a i Festivala MESS iz Sarajeva. A na Bitefu je pobedio potpuno neopravdano Jozef Gebels, sa nekim likovnim performansom. Uopšte, taj Bitef se toliko privatizovao da je pravo čudo kako uopšte na tom festivalu nastupi i jedna dobra predstava. Samo kad bi selektori bili malo pažljiviji i malo manje uvezani u čvorove ličnih odnosa, Bitef bi se otvorio i poboljšao. U tom slučaju bilo bi više predstava kao ona Martalerova Manjak prostora koju smo pratili na jednom splav-restoranu&rukometnom igralištu, kod Brankovog mosta, pored Starog Sajmišta.

Atelje 212, Narodno pozorište i JDP imali su bogat repertoar, ali su ipak sva tri pozorišta iznedrila ukupno pet predstava koje su dostojne evropske scene.

- Narodno pozorište je pozvalo Slobodana Unkovskog koji je režirao predstavu o revoluciji i praštanju: Figarova ženidba i razvod po tekstovima Bomaršea i Fon Horvata, uz korišćenje nekoliko sekvenci iz Mocartove opere. Veliki uspeh bila je i premijera predstave Derviš i smrt Meše Selimovića, u režiji Egona Savina. To je višeslojni snimak društva u nastajanju i raspadanju i duboko preispitivanje pozorišta. Naročito se u glumačkoj ekipi istakao Nikola Ristanovski, gost iz Skoplja, koji je svojim neobičnim talentom za sagledavanje onostranog u svakodnevnom, doneo lik Ahmeta Nurudina sa snagom istinskog vrača u svim tragičnim situacijama.

- Atelje 212 imao je svakakav repertoar prošle godine: od površnih pričica do sentimentalnih dramica. Dve predstave su istakle pravi duh Ateljea 212: Nevinost Dejana Mijača, po tekstu mlade nemačke autorke Dee Loer i Šuma blista Tomija Janežiča po tekstu Milene Marković, bile su obe na svoj način pravo čudo pozorišta u nastajanju. Mijač se bavio odgovornošću pred krivicom, a Janežič je pronašao beketovske dubine u priči o ženi na Balkanu, o njenoj patnji i bezizlazu, sa briljantnim Jasnom Đuričić i Borisom Isakovičem.

- Pored velikih neuspeha sa Volterovim Kandidom u režiji nesrećnog Aleksandra Popovskog, koji je pobrkao lončiće tragajući za postmodernom kad mu se renesansa nudila na tacni i napravio promašaj sezone, JDP je imalo sreće da se nađe sa Egonom Savinom u Molijerovom Tartifu. Ova predstava o vladavini nakazne crkve i zloupotrebljene religije, tačno je odslikala klasični sukob moći i slobode, prezentujući sliku ljudske gluposti. Na maloj sceni „Treći sprat“ istog pozorišta mogu da pohvalim rediteljski rad Anđelke Nikolić u predstavi Pravila ponašanja autora Žan Lik Lagarsa, kojom se otvara neki lepši i vispreniji jezik pozorišta i sve to ima veze sa ukusom i znanjem kao i sa društvom u kome živimo.