Na samostalnoj izložbi „Glup kao slikar“ održanoj u julu 2018. godine u galeriji Podroom u Kulturnom Centru Beograda, Darinka Pop Mitić izložila je seriju slika u žanru mrtva priroda, na kojima je radila od 2014. godine. Na slikama su predstave obroka koje je umetnica svakodnevno pripremala, za koje su kao slikarska podloga korišćene naslovne strane dnevnih novina. Slike su raspoređene hronološki uz naznačeno vreme i mesto nastanka: u kući, u bolnici ili tokom odmora.

Prema navodu iz publikacije koja je štampana za izložbu, izreka „glup kao slikar“ iz naslova izložbe referiše na Gustava Kurbea i njegove ilustracije za satiričnu knjigu „Les Amis de la nature“, objavljenu 1859. godine, čiji je autor Šampfleri ili Žil Fleri. U knjizi se nalazila i priča o jednom slikaru mrtve prirode, koji je koristio motiv hleba, sira bri i velikog noža. Za potrebe knjige ilustracije je izradio Kurbe. Nakon što je slika bila odbijena na Salonu, slikar se obratio prijatelju, filozofu, da mu objasni mogući razlog. Filozof je uvideo problem i ukazao na (slučajni) kodirani politički sadržaj: nož je simbol bandita, dok je sir bri bio hrana tipična za siromašne društvene slojeve. Fiktivni umetnik u pomenutoj priči potom je docrtao raspeće u uglu slike, čime je promenjen politički kod slike – obed siromašnih narodnih slojeva postaje doručak jednog monaha. Darinka Pop Mitić u katalogu uspostavlja vezu sa Kurbeovim mrtvim prirodama sa motivom voća, u vidu pojašnjenja političkog potencijala „najnižeg slikarskog žanra“. Pomenute slike su nastale tokom Kurbeovog šestomesečnog boravka u zatvoru „Sveta Pelagija“, na koji ga je osudio Francuski vojni sud 1871. godine. Na ovim slikama Gustav Kurbe je pored svog potpisa ispisivao i ime zatvora „St. Pelagius“. Važno je naglasiti da je ispisivanje naziva zatvora ključ za razumevanje političke konotacije naizgled apolitičnih mrtvih priroda Gustava Kurbea, jer je slikar bio politički zatvorenik. Naime, Kurbe je na zatvor bio osuđen zbog delovanja unutar Pariske komune (koju je Karl Marks opisao kao primer „diktature proleterijata“ i koja je kasnije bila uzor za narodne revolucije u drugim zemljama), a nakon izlaska iz zatvora živeo je u izgnanstvu u Švajcarskoj sve do smrti 1873. godine.

Prema vremensko-prostornim linijama koje su bile sastavni deo izložbe, nastanak slika Darinke Pop Mitić vezan je za lokacije stana, bolnice i neimenovanih lokacija na kojima je umetnica provodila odmor. Mesto nastanka slika može se lako utvrditi prema izgledu i načinu serviranja predstavljenih obroka. Prema navodu umetnice, same slike nastaju promenom životnog prostora, selidbom u stan u kojem živi njena baka. Deo njene svakodnevne rutine predstavljala je priprema obroka za baku Irmu, koji joj je služila uz novine, kao i za svoju kćer Irmu. Na slikama koje su nastale tokom boravka u bolnici predstavljena hrana je servirana na limenim tanjirima. Radi se o skromnim obrocima: burek, hleb, kifle (prazne kalorije, bez vitamina) i nedvosmisleno ukazuje na loše stanje u kojem se nalazi sistem zdravstvene zaštite. Za slike nastale tokom odmora, karakteristična je raznovrsnija i u izvesnoj meri „egzotičnija“ hrana (npr. školjke kao prilično iznenađujuć izbor za doručak). Da bi na pravilan način razumeli politiku slike, potrebno je uključiti širi društveni kontekst nastanka dela, ali i poziciju iz koje umetnik deluje, odnosno mesto sa kojeg se govori. Kada uzmemo u obzir društvene okolnosti nastanka Kurbeovih slika, mora se skrenuti pažnja na pomalo nesmotrenu paralelu koju je Pop Mitić napravila u intervjuu za „Vice“ kada je izjavila da je njena svakodnevna rutina pomalo zatvor, u smislu da joj je neka šira društvenost zatvorena. Značajno je da Pop Mitić slika radove na tri ključna mesta za  društvenu reprodukciju: u bolnici koja je mesto zdravstvene zaštite (u kojoj je umetnica boravila usled komplikacija u drugoj trudnoći), tokom odmora koji je važan za oporavak i relaksaciju od svakodnevnih obaveza (koji većina ne može da priušti) i u stanu preko kojeg se (kroz lični primer) naglašava zavisnost od porodice i porodičnog nasleđa za obezbeđivanje egzistencijalnih potreba („krov nad glavom“).

Uz citiranu izreku: „glup kao slikar“, parafrazirao bih rasprostranjeniju, da je samo glup čovek u stanju da izrekne istinu. To znači da ukoliko bi imao nameru da predstavi istinu, proizlazi da bi slikar morao biti glup. Bertold Breht je u eseju „Pet teškoća u pisanju istine“ istakao da je u vremenima represije, kada se govori o velikim i uzvišenim temama, potrebna velika hrabrost da se govori „o nečemu sitnom i prizemnom kao što je hrana, uslovi života i rada“. Pored hrabrosti, Breht ističe i umeće da se istina prepozna, kao i važnost da se odredi koja istina zaslužuje da bude izrečena. Da bi se istina pronašla i bila predstavljena, potreban je metod koji do istine vodi, a koji je u primerima slika Darinke Pop Mitić dobro promišljen. Umetnica navodi da je slučajno počela da fotografiše obroke koje je spremala, da bi ih tokom istog dana prenosila na izabranu naslovnu stranu novina. Kao slikarsku podlogu za mrtve prirode, umetnica je koristila naslovne strane koje su birane prema temama, obraćajući pažnju da se teme ne ponavljaju, da nemaju lokalni karakter i da budu ilustrovane slikom. Kao što je poznato, na naslovnim stranama mesto imaju isključivo „velike i uzvišene“ teme: neizvesna i nelagodna spoljnopolitička situacija, pitanje Kosova, napori koje vlast ulaže da neodrživu situaciju održi, najave velikih investicija, ali i stalna destabilizacija koju uzrokuju spoljni i unutrašnji „faktori“. Breht je u pomenutom tekstu naveo da se niskim temama smatraju: stalna briga o sitosti, srozavanje ugleda branitelja države time što je narod primoran da gladuje, izražavanje sumnje u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani. Slikanjem preko naslovnih strana na kojima se smenjuju Vučić, Putin, Tramp, Merkel, motivom obroka koji je tog dana pripremala, Pop Mitić daje društveno-politički komentar. Odnosno, slikanjem „drugorazrednog žanra“ (mrtve prirode) sa motivom hrane, vrši političku inverziju. Udarnu vest sa naslovnice Večernjih novosti: „Turska gura projekat Velike Albanije“, Pop Mitić preslikava motivom doručka u vidu kaše, ili iz dnevnih novina Danas: „Zašto bi Rusija stvarala prepreku Srbiji na putu u EU“, motivom crnog hleba. Uzvišene političko-propagandne teme koje su demonstracija poslušnosti redakcija, umetnica postavlja u drugi plan i preslikava ih motivom obroka, hrane kao jedine važne istine za one koji su potlačeni.

Naslovne strane novina koje su ispunjene velikim temama i zalaganjem vlasti za „rešavanje urgentnijih problema“, zanemarujući „prizemna“ pitanja koja se tiču većine, pokrivaju vezu između kapitalizma i nasilja, odnosno činjenicu da je vlasništvo nad sredstima za proizvodnju nasilno uspostavljeno, i da se samo nasiljem može održati. Upravo se na primeru hrane ukrštaju pitanja društvene reprodukcije, uslova života i rada, ali i vlasništva nad sredstvima za proizvodnju. Na prvim stranama većine štampanih medija izostaju vesti o radničkim i štrajkovima sitnih poljoprivrednika, kao i primera tranzicijske pljačke i državne represije koja se sprovodi nad štrajkačima. Ove, kao i vesti o deložacijama prilikom kojih se hapse građani koji pokušavaju da spreče policiju da iseli ljude iz stanova, uglavnom ostaju marginalizovane. Breht je pisao da zadatak umetnosti nije predstavljanje stvarnosti, već je čekić kojom se ona oblikuje. Darinka Pop Mitić je koristeći žanr mrtve prirode, slikajući svoju svakodnevnu rutinu, predstavila istinu o društvu u kojem živimo.