S druge strane mraka u Pančevu bila je
Jedna žica vezana za radijator da bi se slušalo
Kako izgleda javna ilegala Zombi Zone devedesetih.
Ali nisu svi bili bolidi i androridi, iz mraka,
I maka, i retko ko bio je tada tata Roling Stoun
Kao Đile, Mikrob, Mala-Manja-Najmanja.
I Sonja. I Visoki Duh. I Nindža. I Racko.
I svi poniženi glasovi na rubu stvarnosti.

Posle nestajalo se u ćutnji poznajući Bodrijara;
Lakana i usamljena tijela biomehanike
U veni, u praznoj gajbi. Oslepljenju.
I u kapilarima moždane mape besmisla.
Nije ta naša žica bila dovojno jaka
Da im vratove debele iseče na vreme,
Ponedeljkom od ponoći do tri
Pesmama koje volim ja, a živiš ih i ti.
If u dont wanna fuck me, onda odjebi, Zombi.
Bolje je da s druge strane žice ližeš meke snove
Dubine gudre, populizma i besmisla flaša.
Što danas ne možeš da istrčiš javno, grlom,
U trnje pankerskog radio-glasa?

U Zombi Zoni, klijam pobunu, noću,
Oslobođen straha, u novu, ekscentričnu stvarnost,
U odrastanju, u siromaštvu, uz zvučno slepilo koje ’93. vrišti:
Hej bolidi, androidi! Šišmiš je mutant! A nije se jebalo
Mnogima što se leš Zgrade Ministarstva Stvarnosti
Nadima, truli i puca po vertikali, u klot-frket puščanih cevi,
U apokalipsi kancera mentalne metastaze,
Ali vezani žicom, za radijator radio-difuzije
Čuli smo, naučili, vrištali i znali: nepristajanje na fašizam.

Miomir, nije on meni Fleka, već radio-slika u etru
Otac Meseca, i Urbazona, i radio-kompas, i guru,
I tatoo ucrtan u ritam srca, Zombi, svake noći
Mesec je pun kao žeton za multibal u fliperu trotorok šoka
Za lenji Kenjigrad, kroz čiju mastiljavu noć još kotrlja:
Fireball burrning burrning the land.
Love, peace, freedom take the last stand.