Osnovna razlika javnog tretmana homoseksualnih veza u odnosu na heteroseksualne jeste u njihovoj prokaženosti, odnosno atmosferi intenzivne homofobije i nesolidarnosti sa osobama koje su stigmatizovane zbog svoje seksualne orijentacije. U takvom okruženju neposredne mržnje ili omalovažavanja, istopolne veze, kao i sama tzv. LGBTQ zajednica, deluje kao vrsta tajnog društva ili, pre, kao skup atomizovanih „zavereničkih“ grupa koje su prinuđene da vode dvostruki život: jedan van svoje kuće, u potencijalno neprijateljskom svetu, i jedan u kući, unutar tzv. četiri zida, što postaje prostor nesputane ali limitirane slobode i mesto dodatne frustracije. Kulturno-politički gledano, postjugoslovenska društva i u pogledu prava i statusa LGBTQ zajednice pripadaju civilizacijskoj međuzoni, nalazeći se između pravne uređenosti, imperativa tolerancije i prihvaćene različitosti i, sa druge strane, postsovjetskog i islamskog Istoka, bližeg i daljeg, gde su i zakoni i institucije koje ih sprovode, te nasleđeni običaji i državne crkve na strani represije i moralne osude.

Obe knjige, Lamije Begagić i Nore Verde, zanimljive su i u tom sociološkom ili kulturološkom smislu kao „svedočanstva“ jednog turbulentnog statusa manjinskih seksualnih opredeljenja u društvima nasleđene patrijarhalnosti. Ta su društva navodno većinski opredeljena za evropske demokratske vrednosti i zaglavljena negde između, sa jakim javnim, medijskim i političkim otporom prema „zapadnjačkim novotarijama“. Otpor stalno prati ispoljavanje nasilja prema seksualnim manjinama, obično bez jasne osude institucija ili uz ovlašno procesuiranja za koji je zadužen policijsko-pravosudni aparat.

Za takvu vrstu „dokumentarnog“ čitanja zgodna je knjiga priča Nore Verde O ljubavi, batinama i revoluciji. Od devet priča koje sadrži, gledano stiktno, tek tri pripadaju u celini lezbijskoj književnosti, dok se u ostalima prepoznaju priče socijalne, traumatske i aktivističke orijentacije. Jedna od te tri, „Boje“, na indikativan i „poučan“ način slika intimni portret jedne od učesnica Gej prajda. Priča je promišljeno sagrađena od kontrastiranih motiva, počev od „sukoba“ zastava, hrvatskih nacionalnih i onih duginih boja, razdvojenih policijskim kordonom. Opreka postoji i u naratorki. U njoj se bore dva straha: strah od izlaska na ulicu i izlaganja sebe mogućem i verovatnom nasilju i strah koji je nadvladao onaj prvi, strah od stida da se bude plašljiva u „borbi za svoja prava“. Parada je mizanscen za neobičan susret naratorke i njoj nepoznate žene, ispostaviće se majke neke devojke lezbijske orijentacije. Priča „Boje“ Nore Verde približava tu vrstu nepremostivog ponora koji se otvorio između roditelja i ćerki koje su im priznale da su lezbijke, posebno između ćerki i majki koje ne odobravaju i ne razumeju njihov izbor, ali ne žele da prekinu odnos sa svojim ćerkama. Suptilnost tog složenog odnosa približava razgovor koji deluje kao jedino moguć – razgovor između dve nepoznate osobe, nečije majke i nečije ćerke, koje tek posredno, na tuđem primeru, mogu da osveste ono što ne poznaju a intimno ih jako zanima i pogađa. I na ovom mestu Nora Verde vešto umeće još jedan kontrast. Pošto je naratorka priče „Boje“ plemenito ili solidarno poslužila kao „medijum“ majki svoje nepoznate lezbijske suborkinje, prisetila se odnosa koji ona sama ima sa svojom majkom, koji karakterišu neizlečiva udaljenost i međusobna optuživanja.

U ovoj tački, teskobi izolovanosti i frustraciji ponižavajućih skrivanja, stoji suštinska razlika između većine knjiga i tekstova lezbijske književnosti i romana U zoni Lamije Begagić, koji je oblikovan kao jedna inspirativna i ospokojavajuća priča kroz primer uspešne i prihvaćene lezbijske veze. I kao da je u tome „tajna uspeha“: za vezu naratorke Alme i Ivone zna naratorkina majka i prihvata je, u toj meri da im ostavlja stan na nekoliko dana kada Ivona iz Zagreba dođe k njoj u Zenicu, i naratorka se po dolasku u svoje rodno mesto druži sa svojim prijateljicama, među kojima je i njena bivša veza (Aida). Kao da recept za uspeh počiva na majčinom razumevanju i prihvatanju (otac je odsutan) i kretanju u isključivo prijateljskom okruženju. Ispada da takvo okruženje u romanu U zoni nije teško naći: u Zenici, to je milje stonoteniskog kluba u kome je Alma ponikla (u tom miljeu nema muškaraca), u Zagrebu, kao metropoli, dovoljna je jedna prijateljica (Daca) i jedna iskrena ispinjavajuća ljubav (Ivona). Recept je dakle žanrovski: ukrštaj romantične komedije i delatnog antičkog gesla: amor omnia vincit. Blagi nagoveštaj zapleta, ali bez trzavica i prepreka, čini da je roman U zoni čak i izbrušeniji i romantičniji od koncepta romkoma koji počiva bar na jednom ozbiljnom zapletu. Zapravo, pošto je reč o pravoj ljubavi, takva ljubav je sasvim dovoljan preduslov za sreću.

Milje romana U zoni Lamije Begagić nije lišeno grubosti i „figura neprijatelja“, ali su oni potisnuti na pripovednu marginu. Homofob je lik teče sa kojim se Alma i ne susretne, dok je zlo skriveno u fundusu evokacije rata: u ubistvu oftamologa Jovanovića i u prinudnom preseljenju iz Zenice osoba pogrešnih, manjinskih imena i prezimena, odnosno u izbegličkom doseljenju novih školskih drugova i drugarica. Evokacija je data iz dečje perspektive, što ne minimalizuje njen tragički efekat. Evokaciji je izložen period neposredno posle rata 90-ih, delovanje „verske policije“ tzv. mudžahedina i njihov neuspeli pokušaj zavođenja rigiroznog javnog morala u skladu sa načelima islama, što se u Zenici nije primilo, budući strano telo u odnosu na sekularni duh i nasleđe prethodne države. Nagoveštaj zapleta u ovom romanu mogao bi da se detektuje u naratorkinoj povredi kolena, koja može da je omete u daljoj sportskoj karijeri. Kao povod za zaplet mogao je da posluži Almin susret sa svojim bivšim vezama, posebno sa Aidom, što je moglo da stavi na probu njenu monogamiju i romantičnu predanost aktuelnoj ljubavnici. U tom smislu, naratorka je zaista ostala „u zoni“, što je, kako nas obaveštava u romanu, stonoteniski žargon koji znači ostati fokusiran na igru, ne dati se dekoncentrisati ni ometanjem spolja ni trenutnim neuspesima u igri. Ipak, jedan momenat ostao je da lebdi u tekstu romana U zoni Lamije Begagić, to je odnos naratorke Alme i desetogodišnje Hane. Vezanost koju Alma oseća za talentovanu i bistru devojčicu, već profilisanog ukusa za muziku, nije samo posledica toga da u njoj vidi sebe, kada je počinjala da trenira, niti posledica otkrića da je Hanina majka, Selma, bila Almina srednjoškolska simpatija. Tu se da osetiti jedan roditeljski sentiment, poriv za majčinstvom, koji je, po prirodi stvari, komplikovanije realizovati, iako ne nemoguće, u lezbijskoj nego u heteroseksualnoj vezi.

Dve priče Nore Verde analogne su konceptu romana U zoni Lamije Begagić, s tom razlikom što priče oblikuju krizne situacije u jednoj lezbijskoj vezi. Veza koju predočava priča „Vrijeme je na našoj strani“ jeste veza koju je naratorka romana U zoni prevazišla – reč je o odnosu sa neautovanom partnerkom ili osobom koja nije javno priznala svoju lezbijsku sklonost. Dok je kod Lamije Begagić reč o relativno lako prevaziđenom odnosu i blagoj nostalgiji, u priči Nore Verde data je „zamrznuta kontradikcija“ za koju nema izgleda da se razreši, iako podjednako opterećuje obe partnerke: jednoj nedostaje smelost da svojima prizna da je lezbijka, drugoj strpljenja da posle tri godine nastavi istu neizvesnost. Besperspektivnu zakočenost naglašava to što ni prekid nije realna opcija, već kao da su se obe partnerke bezvoljno prepustile opterećujućem statusu quo kao „rđavoj beskonačnosti“. Druga priča je literarno zahtevnija i uspelija. Pisana je u drugom licu jednine i iz perspektive osobe sa kojom se čitaoci ne mogu identifikovati (negativna junakinja). Naime, u priči „Ljubav u doba ebole“, naratorka je sklona alkoholu, što je njenoj partnerki isprva bilo privlačno i zabavno, ali kasnije joj predstavlja nepodnošljivo opterećenje. Priča slika naratorkin pad, koji se nastavlja i posle njihovog raskida, završavajući se grotesknom scenom gradske „potere“ naratorke za svojom bivšom devojkom.

Izuzev Stefana Boškovića, autora knjige priča Transparentne životinje (Partizanska knjiga, 2017.), koja in extenso tretira homoseksualne odnose, lezbijska književnost je za nekoliko nijansi razvijenija (Suzana Tratnik, Mima Simić, Nora Verde (Antonela Marušić), Jasna Jasna Žmak, Lejla Kalamujić, Lamija Begagić...). Razvijenost, u smislu broja autorki i normalizovane recepcije, kreće se sasvim stereotipno, od severozapada (veća) ka jugoistoku (manja), što koincidira sa stepenom prihvaćenosti istopolnih zajednica u ovim društvima. Književno-sinhronijski gledano, na post-yu scenama tzv. lezbijska književnost je prešla imaginarnu granicu fikcije i od intimnog dokumenta postala je solidna literatura. To deluje kao dvojako dobitna (win win) situacija, ali nije sasvim. Do pune društvene uklopljenosti (LGBTQ zajednice) i estetske samoostvarenosti (queer literature) stoji još dosta prepreka.