“OK, boomer!” je sintagma koja je izazvala neverovatnu diskusiju na internetu a potom i u drugim realmima, jer je produbila jaz između generacija koje su nazvane “baby boomers” (rođeni u decenijama posle II svetskog rata)) i “millenialls” (rođeni u periodu 1980-1994). Ovaj izraz se upotrebljava kada milenijalac hoće da prekine, odbaci, otpiše neku od uobičajenih primedbi, vajkanja ili mudrovanja starije generacije koja ne razume razliku konteksta sopstvenog iskustva i mladosti, i savremenog u kojem žive i bore se milenijalci. Na primer, kada neko prebacuje svom sinu/ćerki kako se ne trudi dovoljno da reši životna pitanja (stambeno, bračno, zapošljavanja i slično), i uzima primer iz svoje mladosti da opiše kako je on vrednim radom u fabrici otplatio hipoteku na kuću i odškolovao decu, nekome ko se suočava sa kolapsom budućnosti, kome je nezamislivo da u vremenu kada stabilno zaposlenje gubi obrise, a tržište nekretnina parališe nestvarno visokim cenama, nema smisla reći ništa drugo osim “OK, boomer.” Jer sama odrednica generacijske grupe i njihovog iskustva ilustruje sve očigledniju nesamerljivost sa iskustvom nove generacije. Negde između njih nalazi se i ona zaboravljena “generacija X” (rođeni 1960ih i 1970ih), a negde posle svih dolazi “generacija Z”(rođeni 1995-2015). Pokušaj da se zamisli komunikacija i poređenje iskustva među ovim generacijama dalo je ogroman zamah mimologiji, ali duhovita “meme production” sa ovom temom samo reflektuje veliku sistematsku blokadu prenosa iskustva.

 

U novom filmu Kena Louča “Sorry We Missed You”, čiji je naslov preveden “Žao nam je što smo vas propustili”, ovaj veliki autor otvara uvid u sistemske uzroke ovog nerazumevanja, ali i planiranu ulogu ovog prekida komunikacije i razmene iskustva među generacijama. Kada gerontološka negovateljica Ebi Tarner razgovara sa starijom ženom o kojoj se brine u svom dnevnom rasporedu, a koji joj u broju obilazaka i putu oduzima po ceo dan, nailazi na zaprepašćenje i logično pitanje: “A šta se dogodilo sa osmočasovnim radnim vremenom?” Žena sa kojom negovateljica razgovara je 1980ih podržavala veliki rudarski štrajk (1984-5) i sindikalnu borbu protiv neoliberalne politike konzervativaca predvođenih premijerkom Margaret Tačer, pripremala obroke za štrajkače sa svojim drugaricama, i fotografije iz tog vremena je sa setom pokazivala svojoj negovateljici dok se njihov odnos razvijao u prijateljstvo. Fotografije koje je negovateljica njoj ponela da pokaže otkrile su nam da je ona svog muža upoznala na rejv žurci početkom 2000ih, i ukazale na uvećanje njihove porodice tokom godina, rođenje sina i ćerke, selidbe po iznajmljenim stanovima.

 

Rešen da obezbedi svojoj porodici stabilno prebivalište i prekine selidbe i nesigurnost, Rik Tarner, Abin muž, prihvata posao u firmi koja dostavlja pakete. Nabrajajući svoje veštine i prethodne poslove, da je vešt u baštovanstvu, krečenju, popravkama, renoviranju… otkriva nam da je vredan čovek, spretnih ruku, i podseća na naslovnog lika prethodnog filma Kena Louča, Danijela Blejka (“Ja, Danijel Blejk”, 2016). U razgovoru sa šefom lokalnog ogranka firme, njemu se posao predstavlja kao šansa da bude samom sebi šef, da zaradi mnogo ako vredno radi, odnosno na vreme obavi sve dodeljene isporuke. Firma mu nudi da zakupi njihovo vozilo ili da kupi sopstveni kombi, čime postaje pružalac usluge, samozaposlen, koji svoju uslugu prodaje firmi po satnici. Predstavljajući ovaj aranžman kao priliku za samostalnost, firma uvlači Rika u nadničarski rad i dužničku obavezu, što će se ubrzo, i pored njegovog vrednog rada, ispostaviti na najsuroviji način. Ali i pre nego što je ušao u kredit, dok je porodici saopštavao svoj plan i opcije, Rikov sin je negodujući, prezrivo, prokomentarisao: “Znači postaćeš čovek sa belim kombijem?” Sebastijan, Seb, Rikov sin, srednjoškolac, ovakve “šeme” sa lakoćom prepoznaje. Rik se ne obazire na ova upozorenja. Prodaje auto koji je njegova supruga vozila obilazeći klijente da bi dao predujam za kombi i ulazi u kredit. Ebi je prinuđena da obilaske obavlja gradskim prevozom čime joj radni dan postaje još duži in naporniji. Njihova deca imaju sve manje prilike da sreću svoje roditelje, a i kada se to desi, roditelji su uglavnom klonuli od umora. Ipak, njihova ljubav pokušava da prevaziđe ovu situaciju – kada Ebi sazna da mora da ode sa porodične večere zbog hitnog slučaja, svi zajedno kombijem odu sa njom da joj prave društvo; a jedna od lepših situacija u filmu je proizašla upravo iz te potrebe: Rik povede svoju ćerku Lisu na jedan svoj radni dan. Provedu ga veselo, unoseći malo živosti u dostavu paketa, u veseloj komunikaciji sa ljudima na njihovim kućnim pragovima, što je u Rikovoj uobičajenoj praksi vrlo retko. Njemu će tek ćerka objasniti šta sve može uređaj veličine telefona, “skener”, koji mu je dodeljen u firmi sa naglašenom napomenom da ga nikada ne sme izgubiti, jer ako ga izgubi platiće ga, a skup je uređaj: njime se roba prima, izdaje, trasira ruta isporuka, javlja promena ili podešavanje rasporeda, locira, navigira.

 

Ovaj će uređaj Rik ipak morati da plati. Platiće ga zato što su ga napali lopovi, pretukli, pokrali pakete i oštetili skener. Dok čeka na pregled u bolnici, okrvavljen, uz zabrinutu porodicu, njegov šef će mu saopštiti troškovnik, nabrojaće mu precizno šta mora da plati od oštećene i pokradene robe i opreme, jer je firma od “preduzimača” Rika zaštićena, ali Rik nema nikakvu zaštitu. To je isti, dosledni šef koji mu je posle rekordnih rezultata ipak uskratio mogućnost da uzme slobodan dan kada mu je bio potreban navodeći sa kojim sve molbama dolaze kod njega, i kako ih glatko odbija jer nije bez razloga šef najefikasnijeg ogranka. Šef koji se hvalio svojom nepokolebljivošću, i to demonstrirao kada je na protest jednog radnika reagovao tako što ga je prosto zamenio, i to Rikom. Ovoj spartanskoj šefovoj nepokolebljivosti dosledan je korak isturanje troškovnika prebijenom čoveku. Ebi neće oćutati ovako neljudsko ponašanje i uzeće telefon Riku iz ruke da sve ovo odbrusi šefu i troškovniku, i psovaće. I potom će plakati jer “ona je negovateljica, ona nije takva, ona brine o ljudima, ali ovo nije ljudski”. Ljudi u čekaonici u bolnici gledaće je tupo i pomalo uplašeno. I ova scena podseća na tupe poglede ljudi u socijalnoj službi u Njukaslu, u životu lika prethodnog filma, Danijela Blejka, gde je samo on ustao u odbranu žene koju su izbacivali. Usamljeni pobunjeni ljudi koji ne pristaju na normalizaciju nehumanih odnosa, nisu još otupeli.

 

I to nije nekakav “duh vremena”, već je film pokazao kako se odnosi među ljudima i društvene veze sistemski urušavaju i društvo atomizuje. Ebi je ukorena zbog “prisnosti sa klijentima” jer je pomogla preko svoje obaveze nemoćnoj ženi, nije je ostavila da u prljavštini i nemoći leži danima, i sad firma ne potražuje naknadu za to nepredviđeno vreme. Zar je trebalo da je ostavi da se razboli i umre? Da, reći će sistem, firma, ugovor, naručioci posla. Rik je ukoren što je vozio ćerku sa sobom na posao. Ali to je moj kombi, mogu da radim šta hoću? Ne, reći će firma, šef, ugovor.

 

Dolazimo i do pobunjenog Sebastijana. On crta grafite, sa svojim prijateljima, to mu je strast i način socijalizacije, zbog čega je prodao i sopstvenu jaknu kako bi kupio sprejeve. Smišlja maštovite planove kako da dođu do većih javnih površina za grafite. Dokumentuju sve telefonom. Članica njegovog društva napušta grad, zbog ukupne situacije ali najviše zbog vršnjačkog zlostavljanja, jer je drugačija, ne uklapa se u zacrtane granice devojke jer se bavi grafitima i druži sa dečacima. Njegova želja da joj pomogne ostaje sa njim, na peronu, dok prijateljica i simpatija odlazi. Osećaj bespomoćnosti gura ga sve dalje u pobunu, a u porodici ne nailazi na dovoljno razumevanja. Njegovo hapšenje zbog manje krađe, kao i sumnja da je ukrao ključeve od kombija razbesni oca, Rika, koji mu zaplenjuje telefon. Seb beži od kuće, ali Ebi, koja i dalje ima razumevanje za svoju decu i pokušava da bude uključena u njihove živote, zna da je kod prijatelja. Pokušava da oporavi odnos između svog sina i svog supruga, objašnjavajući Riku da šta mobilni znači Sebu: sva njegova umetnost, svi njegovi kontakti, svi njegovi domaći zadaci su u tom uređaju. Rik i Ebi pronalaze u Sebovoj sobi svesku sa njegovim crtežima i iznova upoznaju svog sina u odsustvu, njegov talenat, njegov svet koji im je zbog razdvajanja u vremenu bio dugo nepoznat i udaljen. Sebovi grafiti su kritika gluposti, buke i otrova u koji su uronjeni na socijalnim mrežama i u svakodnevnoj realnosti.

 

Zanimljiva je paralela dva uređaja u kojima je koncentrisana kontrola života, firminog skenera i mobilnog telefona. Ovi aparati su simbol izmeštanja kontrole, automatizacije i dehumanizacije odnosa, ali surovi otpor razumevanju ljudske situacije, saosećanju i solidarnosti ipak najposvećenije sprovodi strašni savremeni kapo, šef Rikove firme, koji ističe svoju dehumanizaciju kao svoje najveće postignuće u ime efikasnosti.

 

Seb će se vratiti kada čuje da je Rik pretučen u napadu lopova. Ebi će braniti Rika pred šefom. Ćerka Lisa će priznati porodici da je ona ukrala ključeve od kombija kako tata više ne bi išao na posao. Porodica se u suočavanju sa ovim udarom oporavlja i ponovo povezuje. Ali Rik će, suočen sa pretnjama iz firme i strašnom perspektivom dužnika, izlomljen i krvav, ipak krenuti na posao istog jutra. Pokušaće da ga spreče, uplašeni za njega, i ljuti na njega, njegova supruga i njegova deca, ali on će ipak krenuti belim kombijem. I njegovo lice, zgrčeno u besu i plaču, pretvoriće se u završnici filma u obrise, mučeničke, lica za volanom. Danijel Blejk je umro u trajanju svog filma. Rik ne sme ni da umre.

 

Vratimo se sada na kratko na sve one generacije u nesporazumu. Najusamljenija i najmanje vidljiva u filmu je Lisa, devojčica koja ide u osnovnu školu, dolazi u prazan stan, u kojem je većinu vremena sama, koja ima probleme sa spavanjem, čeka roditelje, zahvalna je za svaku priliku da se porodica okupi, i najviše se trudi da “sve vrati kako je bilo pre”. Ovaj nemogući zadatak ona nosi kao teško i prevremeno breme, uz svu nevidljivost i usamljenost. Ima problem sa spavanjem i mokri u krevet, pa tako samo noću ima pažnju i brigu koja joj je potrebna. Ona nema istoriju, niko joj je ne predočava, ima veliku praznu sadašnjost. Ako otac sinu ne veruje da je greška postati čovek sa belim kombijem, ako je žena koja svojoj negovateljici pokušala da predoči istoriju borbe za dostojanstveniji život udaljena od nje kao “klijent sa kojim nema prisnosti”, kako se može zamisliti komunikacija sa devojčicom koja to u iskustvu nema? Borba ove porodice da se očuvaju ljubav i razumevanje dešava se na ruševinama humanosti, u svetu koji onemogućava i kriminalizuje ljudskost, i računa na nemogućnost bilo kojih odnosa osim surove konkurencije. Zato je jedina šansa za oporavak ono što se uporno obeshrabruje, treba pričati sa starom ženom o borbi 1980ih, treba poslušati Seba i ne zadužiti se, treba zagrliti Lisu, treba odbiti preuzimanje smene otpuštenog kolege. Ako te komunikacije, solidarnosti i razumevanja nema, biće nam žao što smo nas propustili.