Za sada je sve u najboljem redu.
Predsednik preuzima oružane snage, ministarstva se sele iz Državne zajednice SCG u Državnu zajednicu RS. Sistem opstaje, Srbija je sledbenik. Srbija će na jesen igrati u kvalifikacijama za evropsko prvenstvo u fudbalu u identičnim dresovima, i dalje ćemo navijati „plavi, plavi“. Skupština svih Jugoslavija biće pretvorena u muzej, Kusturica će i dalje biti jugoslovenski reditelj, srpska aviokompanija će se i dalje zvati Jugoslovenski Aero Transport.
Jednom uspostavljeni kontinuitet ne treba nikako prekidati.
Jedini kontinuitet koji je stvaran u zemlji u kojoj živimo jeste onaj koji se zasniva na lažima. U ime veličine, u ime dužine, u ime rodoljublja i u ime naroda, kontinuitet je osnova politike u Srbiji u poslednjih 17 godina. Elite su želele da kažu da ono što smo jednom osvojili na bojnom polju mora do kraja sveta da se uzima u obzir, to mora da bude naše.

Jedini kontinuitet koji je bio stvaran bilo je trajanje stalne pljačke. I hleba i jezika. Pljačka svih vrednosti, uništavanje svake pomisli da može biti drugačije, da se može vladati na drugačiji način. Dok je većina prebirala po kontejnerima (kontinuitet prebiranja), oni, rodonačelnici kontinuiteta, oni su prebirali po tajnim računima na koje su skladištili pokradeno. Pokraden hleb i pokraden jezik.
Imamo veoma dinamičan proces. Preseljenje svih vrednosti iz opšte upotrebe na lične, tajne račune.
Predlažem sledeće korake. Delovati simbolički na polju promene trenutnog stanja, prekinuti lažni kontinuitet, pokrenuti politiku, na svim poljima, politiku prekida. Potrebno je ili potpuno zaustavljanje, pa pokretanje u drugom pravcu, ili, vežite se svi, molim lepo, pa ćemo naglo da zaokrenemo!
Prvo zgrade, one su važna stvar.
Zgradu so called Narodne skupštine koja se nalazi u ulici Kralja Milana iseliti, isprazniti i od nje napraviti skvot. Ne mora baš da bude skvot, može neki umetnički centar, recimo. Đorđe bi Bobić, gradski arhitekta, mogao da isprojektuje garažu u donjem delu jezive zgradurine koja je projektovana na isti način kao zgrada Centralnog zatvora. I spolja i iznutra. Dole garaže, javna korist, gore umetničke galerije, radionice, ateljei. Fasadu obavezno obojiti u trista boja, napraviti virtuelnu dogradu na vrhu zgrade i slično. Takav koncept bi značio da smo krenuli u ozbiljan zaokret. Gde bismo s poslanicima. Pa, njima bismo dali lepu, funkcionalnu i primerenu zgradu parlamenta svih Jugoslavija. Ta bi zgrada konačno postala Parlament Srbije. Tamo postoji parking, ne mora
izabranik da prelazi ulicu, a za zanimaciju imaju okolo kafanice i kafiće. To su primereni uslovi za rad.
Ima još posla za gradsku vlast. Moramo da se organizujemo i da tražimo od uprave grada da onu rupu u Knez Mihailovoj ulici, tamo gde je nekad bila zgrada SANU, bar na licitaciji ustupe čestitim preduzetnicima koji bi na polzu naroda sagradili nešto reprezentativno. Glupo je da toliki plac zvrji prazan u centru grada.
Ako će vojska postojati, a biće je sigurno, treba joj dati veliki plac negde oko Beograda, smestiti ih sve tamo, a u centru grada molim vas da se sprovede dekontaminacija i demilitarizacija. Beograd jeste tradicionalno bio vojna utvrda, ali, kažemo, taj kontinuum je neophodno prekinuti da bi se preživelo i krenulo dalje. Sve vreme smo zapravo živeli u vojnom utvrđenju, uniforma je bila narodna i svečana nošnja. Nije ni čudo da se „država smanjila“ kada je sva vojska bila u centru Beograda. Čuvare na granice, boje u gradove!
Gde će nas dovesti ovakav radikalizam ili budalisanje, reći će neko.
Krupne simboličke, pojavne reforme, u plemenskoj svesti mogu da izazovu brze promene.
Da li će se ovo dogoditi? To ne znam, ali znam da ako se ne desi, ako se ne napravi prekid, ako ne prođemo kroz politiku prekida, nećemo zapravo naći svoj kontinuitet. Pravi kontinuitet i hleba i jezika.