Znam: reći ćete da je ovo reagovanje okasnelo, pa otuda i deplasirano. U neku ruku zakasnelo jeste, ali da mislim da je deplasirano, ne bih se ni oglašavao. O čemu je reč? Kao povremenom čitaocu Politike, gotovo sasvim slučajno i sa znatnim zakašnjenjem došlo mi je do ruke nedeljno izdanje od 7. februara ove godine čijeg sadržaja teško da se još iko seća, jer dnevna novina, poput leptira, živi samo jedan dan. Pa ipak, ne mogu da se uzdržim a da ne pomenem da mi je u tom „broju najstarijeg dnevnika na Balkanu“ najveću pažnju privukao naslov nedeljne kolumne „Od usta do usta“ g. Muharema Bazdulja. Iako je naslovna kompozicija razroka (naslov mi je usmeravao misao na jednu, a podnaslov na drugu stranu), ispod nje (te kompozicije) sam očekivao štivo kakvo i dolikuje jednom poznatom novinarskom, prevodilačkom i književničkom imenu kakvo je Muharem Bazdulj. Međutim, moja se pretpostavka raspršila zamalo pa u ničemu. Na ovom mestu osvrćem se samo na one pojedinosti iz Bazduljevog teksta koje iziskuju ovih nekoliko desetina redaka što slede.

U uvodu u tekst autor je vratio čitaoca u februar dve i četrnaeste, da bi ga odmah potom uvukao u kafansku debatu koja se već bila rasplamsala u nekom levičarskom društvu od kojih desetak osoba. Budući da je „vreme“ bilo „predizborno“ i „teme“ su, kaže autor, odgovarale takvom vremenu. Inače, društvo je bilo razmeđeno tačno po osnoj simetriji: s jedne strane „bivši belolistićari“, a sa druge „čedisti“ koji su se takođe zbog izjalovljene nade na onim tamo izborima preobukli u „radulovićevce“, ali njihove misli i stavove povezivalo je nešto što je svima „bilo zajedničko“, a to je – „radikalni antivučićizam“. Naravno da je čitalac već naslućivao da će od tog kriterija grupnog jedinstva u mišljenju i nivelisanju političkih stavova jedino odstupiti pisac, tj. g. Bazdulj, kako se i dogodilo. „U jednom trenutku za reč se javlja“ i jedna mlada dama koja je u svom „kratkom monologu“ naglasila da jedino što nju u politici zanima jeste to da se „Srbija nepovratno ’konektuje’ na Zapad“! Replicirao joj je, a ko drugi do jedina identifikovana osoba u rečenoj kafanskoj debatnoj družini, dakle g. Bazdulj, i to pitanjem koje pogađa u samo središte debatne mete: „Izvini, a zašto si onda ti protiv Vučića?“

Piscu tog ogleda (analitičkog članka, šta li je) možemo da verujemo i da mu ne verujemo. Kako god, uvod mu je neubedljiv, i na jedvite ga je jade nategnuo do ključne upitne (citirane) rečenice koja mi je vonjala na udvorištvo. I koji to čitalac nepomućene pameti nakon takvog uvoda ne bi očekivao da će autor u razradi teme (čiji će mu – tom konzumentu rečenog štiva – smisao naslova biti shvatljiv tek pri kraju teksta, jer se sintagma „od usta do usta“ u ovom slučaju nije odnosila na ono na što ona obično asocira, već na nešto sasvim drugo, a posve bizarno) sad odgovoriti na pitanje zašto je to kafansko društvo (a pošto se „najelo i podnapilo“) ispoljilo „radikalni antivučićizam“ ; čitaočevo očekivanje je logički utemeljenije tim pre i tim više što je i u podnaslovu teksta na posredan način i nagovešten odogovor.

Međutim, pisac je načinio tako reći kopernikanski obrt tako što je mehaničkim rezom presekao tekst, pa je naredni odeljak počeo ovako: „Setio sam se ove pričice, ne toliko zbog činjenice da je vreme u Srbiji opet predizborno, nego zato što je vreme u Hrvatskoj postizborno. U tom kontekstu moram da priznam da me neobično zabavljaju žestoki napadi levičarske i građanske scene u Hrvatskoj na Zlatka Hasanbegovića, novog tamošnjeg ministra kulture. Hasanbegovića, naime, napadaju zbog ’filoustaških sentimenata’, zbog stava da je današnja nezavisna Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom… “ Dakle, tu smo: čini mi se da je prilično neugodna pozicija u kojoj se našao hrvatski ministar kulture više žuljala g. Bazdulja nego što ga je „zabavljala“; i nije težište teme njegovog teksta koji je naslovljen onako kako je naslovljen bilo na politici Aleksandra Vučića, niti na sadašnjim političkim procesima u Srbiji, nego na Hrvatskoj i na bivšim i sadašnjim glavnim akterima njene politike. S te strane osmotrena (a radikalni je nacionalizam od kojeg je teško obolela još tamo početkom devedesetih – metastazirao), Hrvatska se sama nudi kao široko i otvoreno polje za razigravanje bespoštedne, ali poštene kritike, bez insinuacija i podvala, pa g. Bazdulj nije imao potrebe da uzima onoliki zalet da bi se oštricom pera ustremio na ključne činioce hrvatske politike i na hrvatsku javnost, nego je mogao i bez onakvog uvoda da pređe na stvar – in medias res!

No, vratimo priču tek za jednu mrvicu i zadržimo se na trenutak na ključnom razlogu „žestokih napada levičarske i građanske scene u Hrvatskoj na novog tamošnjeg ministra kulture“: „napadaju (ga) zbog ’filoustaških sentimenata’, zbog stava da je današnja nezavisna Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom“. U prvom momentu me je zbunila funkcija zareza u citiranoj rečenici (mislio sam da je zarez zauzeo mesto veznika „i“), ali tvrdnja koja je usledila iza toga – „Ta teza je, naravno, tačna“ – raspršila mi je nedoumicu. A kad smo već tu, držim da je u Bazduljevom tekstu neadekvatno upotrebljen termin „napad“, jer se za tom rečju, uopšteno uzevši, a koliko znam, najvećma poseže u onim (ne)prilikama kada se posve sumnjivom argumentacijom javno (pojedinačno ili grupno) sruči drvlje i kamenje na neku osobu za koju se po nekakvoj nebeskoj i zemaljskoj pravdi tek naknadno ispostavlja da je bila žrtva nečije zle namere, što se za Hasanbegovića ni u bunilu ne može reći. Takođe, ne znam šta autor podrazumeva pod Hasanbegovićevim „filoustaškim sentimentima“, ali lista njegovog otvorenog ideološkog i političkog proustaškog delovanja je malo poduža, nije od juče, a dostupna je svakome ko je zainteresovan za nju, no ona (ta lista) izlazi izvan okvira ovog osvrta.

Dakle, po g. Bazdulju ispada da „levičarska i građanska scena“ bezrazložno „napada“ Zlatka Hasanbegovića jer je „teza“ „da je današnja nezavisna Hrvatska proizvod diskontinuiteta s Jugoslavijom“ – „tačna“! Kako se može protumačiti ta pitijska misao? Pretpostavimo da se ona odnosi na devedesete godine. Ako je „levičarska i građanska scena u Hrvatskoj“ uistinu tako nešto navela kao razlog (ili jedan od razloga) svog razmimoilaženja sa Zlatkom Hasanbegovićem, odnosno da je u tome ključni uzrok osporavanja njegovog instaliranja u ministarsku fotelju, onda je ta „scena“ zabasala u zonu sumraka! Iz toga može da se izvede jedino apsurdni zaključak: da je Hrvatska mogla steći nezavisnost i u kontinuitetu s Jugoslavijom! (Biće onda da su sve ostale „naše“ nezavisne državice „proizvod“ kontinuiteta s Jugoslavijom!)

Druga nas pretpostavka čas baca u vatru Drugog svetskog rata, čas u devedesete, čas u vreme sadašnje, i čitalac se u tom galimatijasu teško orijentiše i pita se: nije li „diskontinuitet“ na kojem insistira g. Bazdulj začet već u toku narodnooslobodilačke borbe i stvaranja nove Jugoslavije, a pod Titovim nadzorom? Jer, književnik dalje piše: „Ima nečeg debelo lažnog u naslanjanju na ZAVNOH bez svesti da kontekst ZAVNOH-a podrazumeva širi kontekst AVNOJ-a. Dobar deo današnjih napada na Hasanbegovića rezultat su nečiste savesti, odnosno prešutne saglasnosti hrvatske javnosti s misijom Franje Tuđmana da Hrvatska stekne nezavisnost kao ’nacionalna država hrvatskog naroda’ (kao rezultata ’tisućljetne samobitnosti i državne opstojnosti’), što je, u krajnjoj liniji, faktički uključivalo i proterivanje najvećeg dela srpskog stanovništva.“

U tom delu Bazduljevog promišljanja problema, kao što je evidentno, ima svega i svačega: „ugojene laži“, „nečiste savesti“, „prešutne saglasnosti“ sa Tuđmanovom misijom stvaranja hrvatske nezavisnosti koja je „uključivala i proterivanje najvećeg dela srpskog stanovništva“ (i sve tri su se navedene karakteristike nužno morale sručiti jedino na levokrilni deo hrvatskog elektorata, jer – oportuniste ne računam, a tek je nesuvislo i pomišljati da su se navedene osobine doticale promotera i sledbenika ustaške ideologije!); zatim je autor u vlastito tumačenje problema ubacio još i „uži i širi kontekst“ odnosa između ZAVNOH-a i AVNOJ-a. U tom konglomeratu najindikativnija mi je tvrdnja da je „dobar deo današnjih napada na Hasanbegovića rezultat nečiste savesti hrvatske javnosti“, iz čega sledi zdravorazumski zaključak: da g. Bazdulj već u tom odeljku svoga teksta pridržava hrvatskog ministra kulture da se padom ne bi ugruvao!

Za g. Bazdulja ne znam, ali ja se ne osećam kompetentnim e da bih se upuštao u tumačenje odnosa ZAVNOH – AVNOJ, mada su ti odnosi bili vrlo jednostavni i kristalno jasni. Međutim, niko, ama baš niko ne može osporiti istinu da su temelji današnje Hrvatske (da parafraziram sjajnog istoričara i humanistu Dragana Markovinu) postavljeni baš odlukama dvaju pomenutih tela, a „kao politička posljedica partizanske, antifašističke borbe“ svih naroda sa ovog „našeg“ komada Balkana, dakle i hrvatskog i srpskog naroda u Hrvatskoj, tokom Drugog svetskog rata. Upravo mi je zato tim teže dopiralo do svesti to što su diljem Hrvatske, a u procesu njenog osamostaljivanja i nakon tog procesa, sa neverovatnom lakoćom nestajali mnogi spomenici i druga simbolika partizanske borbe dostojne divljenja, najčešće pod dinamitom povampirenog ustaštva; a napose su me se teško doimali „presvlačenje“ partizanske, a moje zavičajne Dalmacije i promena „crvene“ boje „Splita grada“ u „crnu“.

Sve, sve, ali uvođenje Stipe Mesića u igru sasvim je maliciozno! Ma o kakvom to „friziranju novije istorije“ nakon Tuđmanove smrti govori Bazdulj!? „Indikativno je da se to desilo pod patronatom Stipe Mesića, čija je životna misija, po sopstvenom priznanju, bilo uništenje Jugoslavije koji je početkom devedesetih govorio kako je u Drugom svetskom ratu Hrvatska dvaput pobedila, između ostalog i 10. aprila 1941. godine , što je mnogo ’filoustaškije’ od većine stvari zbog kojih se na Hasanbegovića diže kuka i motika…“ Još jednom: „prekrajanje novije istorije pod Mesićevim patronatom“; „njegova životna misija – uništenje Jugoslavije“! Kakvu li je natprirodnu moć imao taj čovek, i u kakvoj je fantazmi on sam sebe video kad je sebi postavio životni cilj – ni više, ni manje nego da sruši jednu državu! Doduše, Mesićeve glupe izjave se ne mogu izbrisati iz njegove biografije, a najlakše ih je pronaći na Internetu (ovu koju pominje Bazdulj – a odnosi se na Mesićev javni nastup pred hrvatskim iseljenicima, u Sidneju 30. maja 1992. – prvi je obznanio hrvatski portal Index.hr još 2006.). Ne znam koliku je cenu platio (plaća i plaćaće) Mesić za svoja verbalna iskakanja izvan svake pameti, ali, evo, i hrvatska mu nacionalistička centrala, a u kontekstu odbrane ministra kulture, iznova na leđa tovari tu istu hipoteku skoro na identičan način kako je to učinio i književnik Bazdulj. Međutim, jedva da se može i pretpostaviti da g. Bazdulj ne zna da se Stipe Mesić odavno pokajao i distancirao od svojih budalaština (između ostalog, to je ponovio i opširno eksplicirao pre koji dan u zagrebačkom Jutarnjem listu) i da je jedan od najistaknutijih boraca na antifašističkom frontu, a danas je počasni predsednik Saveza antifašista Hrvatske.

I, evo, stigoh najzad i do završnih reči u Bazduljevoj odbrani Zlatka Hasanbegovića, reči koje su vešto „upakovane“ u stradalništvo i iskorenjivanje Srba iz Hrvatske, a po „projektu“ Franje Tuđmana. No, ni tu pisac nije ponudio čitaocu ništa novo, ništa što već nije opetovano po ko zna koji put, ništa osim što je ministra kulture u Vladi Tihomira Oreškovića lukavo amnestirao od politike Oca Domovine izražene u krilatici – „Hrvatska bez Srba“, pa kaže: „Hasanbegović se tu pojavljuje kao neki fantom iz horora za koga su svi mislili da je mrtav. On izgovara zaboravljenu istinu: jedini način na koji je nezavisna Hrvatska mogla da nastane jeste kroz potpunu negaciju baštine na kojoj je bila utemeljena Jugoslavija. On podseća da nezavisna Hrvatska nije stvarana na ideji bratstva i jedinstva…“ Šta bi moglo da se zaključi iz navedene premise koju Bazdulj u izvesnoj meri ponavlja? Možda to da je u ono vreme „vojno premoćna“ Hrvatska topovima i tenkovima krenula na razaranje „baštine na kojoj je bila utemeljena Jugoslavija“, što je bio „jedino mogući način na koji je mogla da nastane nezavisna Hrvatska“; da su ostale „naše“ ex-yu državice, za razliku od Hrvatske, „stvorene na ideji bratstva i jedinstva“, što je naročito vidljivo, recimo, na primeru Bosne i Hercegovine. I sve tako redom besmislene i ne baš bezazlene Bazduljeve priče o – nepravednom javnom progonu Zlatka Hasnbegovića!

Međutim, malo je verovatno da će rečeni „pledoaje“ pomoći Zlatku Hasanbegoviću da ostane u ministarskoj fotelji. Malo je nade za njegov opstanak na toj poziciji uprkos tome što ispred sebe (i iza sebe) ima višestruki živi odbrambeni zid, zid što ga tvore Kolinda i Karamarko; akademici i biskupi; popovi i lopovi; „šatoraši iz Savske“ i Glavaševi „anđeli u crnom“; nekažnjeni zločinci, u čijem su sastavu i ubojice bračnog para Zec i njihove dvanaestogodišnje kćerkice i nalogodavci tog ljudskog otpada; estrada i makar pola nogometne reprezentacije; navijački šljam i ostali društveni talog. Velim, malo je nade za Hasanbegovićevo dugotrajnije ministrovanje ne zbog njegovih mladalačkih ustašluka, nego zbog toga što on, gledajući vas u lice, debelo laže, da se i ovaj put poslužim Bazduljevom terminologijom, laže da na jednoj vrlo jasnoj fotografiji On pod ustaškom kapom nije On.

I najposle, ponešto redukovano i ponešto simplifikovano rečeno, g. Bazdulj u približno jednoj petini ogleda ipak obrazlaže svoju tezu prema kojoj postoji izvesna analogija između nekih političkih segmenata Hrvatske iz devedesetih i današnje Srbije. Hrvatska je težila „ da se utemelji što je moguće etnički čistija“ pa su „tamošnja elita i javnost ’ovlastili’ Tuđmana da reši problem Krajine i Srba“, u sveže nezavisnoj Srbiji cilj je da se postigne ista stvar, rešavanjem Kosova i Albanaca“; dok je Tuđman „uspeo da se reši Srba“, „pred Vučićem (je) mnogo nezahvalniji zadatak da faktički prizna kako se Srbija rešila Albanaca gubitkom teritorije…“ „U oba slučaja ona ’fina’, ’građanska’ elita savršeno je svesna misije koju za njih obavlja ’mrski autokrata’. U oba slučaja oni odobravaju krajnji cilj, a gadljivo se mršte na modus operandi…“

U nekom trenutku ipak „u oba slučaja“ proključala je „nečista savest koja se ispoljava“ i u „histeričnom ismevanju ’diktatora’… U slučaju ismevanja Tuđmana i Vučića postoji čak i bizarna anatomska podudarnost na koju se najbesprizorniji među licemernim kritičarima strastveno fiksiraju. Reč je o ustima. Za pojedine ’antituđmanovce’ Franjo Tuđman je bio ’krivousti ljigavac’, među ’antivučićevskim agitatorima’ ima nekoliko rasprostranjenih vulgarizama koji aludiraju na oblik njegovih usana… a među nadimcima kojima ga časte ’usnija’ je još i najpristojniji“.

Eto „izvora“ naslovu teksta „Od usta do usta“, kojim se pisac, koliko znam, nije proslavio.