Kada je pre nekoliko godina (tadašnji) ministar kulture u Srbiji predložio da se od Glavne pošte napravi muzej, to je kratko obrazložio: „Pa ko još danas šalje pisma...“ Ipak, meni pisma (tako nemoderno) stižu, pa i čitave knjige, ne samo sitne. Sa ovom poslednjom pošiljkom imam problem da definišem odakle mi stiže: poslato je u avgustu 2020, knjiga je objavljena u veljači 2019, a priča u njoj izmiče ovako prostom datiranju. Kada sam videla da je Igor Hofbauer jedan od autora, uz Jonathana Bousfiielda, pomislila sam, po inerciji, da priča stiže iz distopijske budućnosti, ali izgleda da se i taj mehanizam pokvario, zastareo, te žanrovske opne koja bi ove realnosti barem malo razmicala nema. Ova dva autora počeli su saradnju na „Grimiznoj laguni“ jednom idejom za priču, koja se uskoro razvija u strip seriju u Globusu 2015. Igor Hofbauer, umetnik iz Zagreba koji se bavi grafikom, dizajnom i stripom, već je jako dobro poznat ovdašnjoj publici, onoj široj u najmanju ruku od prvog festivala Novo doba 2010, i njegovi su plakati dugo vizuelno kodirali našu predstavu o alternativnoj kulturi. U svom esteskom eksperimentu, u rasponu od pin-up i rokenrol ikonografije do sovjetskog uzora Rodčenka, isijavanje distopije u svom radu, katkad i nesvesno, objašnjava kretanjem po rubu društva: „Tu je istovremeno i prezir prema predatorskom kapitalizmu i neko ljudsko suosjećanje prema ljudima koji nemaju nikakve šanse u neegaltarnom ustroju društva kakvo smo stvorili“.¹ Jonathan Bousfield se u Zagreb doselio i u njemu živi i radi. U njemu vidi „oronulu modernost“ i prepoznaje sličnosti sa gradom iz kojeg stiže, Lidsa, kao i srodnost po duhu – ljude koji su takođe stasali na muzici Gang of Four, The Clash, Joy Division². Rad na „Grimiznoj laguni“ počeo je sa idejom da stvara priču koja će izvući najbolje iz Igorovog crtanja, naučno-fantastičnog, noir, grotesknog. Kako mi je u prepisci objasnio, doživeli su „ubrzanje groteske“ iz faze u fazu crtanja. U paketu sa knjigom stigla je i razglednica sa Hofbauerovim radom, na kojoj me upozoravaju: „Uživaj, ali ne previše!“ Ja ću sa vama podeliti svoje viđenje fabule, što je za ovu formu grafičkog izraza jako nezahvalno, ali uz par ilustracija možda će to biti malo lakše podnošljivo.

 

Iz uvodnog dela jasno je da je pripovedanje intradijegetičko, ali da je pripovedačeva uloga hroničara letovališta „Grimizna laguna“ njemu sračunato dodeljena, od strane tajanstvenog Timaritelja. Sam početak knjige je pogled u nepoznatu Timariteljevu prošlost, koja nam se otvara kao vizija inspirisana šturim naznakama da se „sa stanovitim veseljem prisjećao samo svojih košnica“, maestralno izvdena u poslovičnom totalu Igora Hofbauera koji kombinuje principe stapanja vremenskih sekvenci u dvodimenzionalnu predstavu, mapu u vremenu. U naratorovom uvođenju u hroniku i spekulisanju u predumišljaju Timaritelja sa ovim zadatkom hroničkog beleženja, Hofbauer koristi zumiranje sa velike visine do samog naratora, dok nas prostorno ne poveže sa naratorom, odakle ćemo sa njim deliti polje vidljivog. Samo letovalište podseća na modernističke projekte koji su nam poznati sa Jadrana, i u njega se ponovo spuštamo iz ptičje perspektive kada stižu istovremeno u letovalište, Timaritelj, biolog, da organizuje zoološki vrt, a narator kao muzičar. Otvaranje zoološkog vrta bio je povod za premijerno izvođenje numere „Noć u zoološkom vrtu“, i od tada se biolog retko pojavljuje u javnosti, zauzet pripremanjem nove rase, mešavine vukova i pasa, sposobnih da podnesu sušne uslove mediteranske klime. Kada je novu rasu predstavio upravi odmarališta, zbog opasnog izgleda životinja koji je bio suprotan ideji gostoprimstva i udobnosti odmarališta, nisu bili oduševljeni ovom idejom i počele su glasine o skoroj smeni Timaritelja. Te noći životinje su divljale po odmaralištu, oslobođene iz kaveza, i Timaritelj je „poslao svoje ljude na teren“. Vizuelni prikaz Timariteljevih naoružanih ljudi u unifromama koji „obezbeđuju“ odmaralište, zatim i mesta na kojima su prizori iskasapljenih delova životinjskih tela smontiranih u hibridne kompozicije, atmosfera straha, naredba da se zoološki vrt zatvori i puč koji je Timaritelj u toj atmosferi izveo, dok je uprava „zbog kompjuterske greške u sistemu“ ostala zaključana u podrumu – sve se to razvija na samo par strana, sve se to vrlo precizno i organizovano završilo, kako se to INAČE dešava. Odzvanjaju reči naratora: „ Nisam ja poubijao životinje. Timaritelj mi je samo dao dijelove njihovih tela i upute kako da ih aranžiram“. Sledeći korak bio je „požar“, u sličnoj režiji Timaritelja, u zoološkom vrtu, koji je time lišen životinja. Osoblje zoološkog vrta, dakle isti oni uniformisani ljudi, „preuzimaju brigu o uznemirenim gostima“ što je odlično prikazao Hofbauer slikom na kojoj uniformisan čovek daje sladoled dečaku pored bazena, dok dvoje starijih ljudi gledaju kako tinja spaljeni zoološki vrt. Igor Hofbauer, Jonathan Bousfield: Grimizna laguna

 

Intermeco u razvoju priče i nije pravi intermeco - narator je posle požara otputovao iz odmarališta, i njegov period odsustva prikazan je njegovom sanjanom vizijom, izmaštanim muzičkim instrumentom: odmaralište koje je zapravo ultimativni izvor muzike, od zvukova klima uređaja do zvonika koji bi se njihao na teglenici kako bi zvono pratilo talase. Ovu je viziju Hofbauer izveo opet kao složenu mapu veza između grupa ljudi, prirode, građevina, ali sa jasnim indikacijama odakle izvire i vizija i upravlja se muzikom. Dakle, vidimo naratora i kao nekoga ko iz šume upravlja vezama, i kao veliko lice koje se prožima sa instrumentom, i u odnosu na njega male figure, muškarce i žene, u grupama kako su usisani u muziku, bilo svojim pokretima koji se snimaju i unose u totalni instrument, ili su privezani za muziku kao ritual ovisnika, ili igraju goli, stari ali podmlađeni. Ova totalna umetnost o kojoj sanja okreće nas i pitanju o motivima naratorovog, dakle muzičarevog, saučestvovanja u zločinima Timaritelja. Kada je u hronici priznao da je učestvovao u montaži stravičnih prizora kasapljenih životinja koji je doveo do puča, pričao je o obećanjima Timaritelja da će obezbediti veliku slavu za muzičarev orkestar, ali ovaj je „imao nešto drugo u planu“. Igor Hofbauer, Jonathan Bousfield: Grimizna laguna

 

Po povratku u odmaralište, narator učestvuje u novom Timariteljevom projektu: izmišljanju prošlosti. Iskonstruisana je senzacija o navodnom arheološkom otkriću u laguni, „otkrivena“ je zlatna maska ilirske princeze, koja je, naravno, izlivena po Timariteljevom nalogu, i koju je „stručno lice“ potvrdilo kao autentičnu. Kako je odmaralište „ribrendirano“ kao arheološko nalazište, osoblje odmarališta je preobučeno u „ilirske“ kostime, ali i „prenamenjeno“: postali su roblje, kako bi se što više oživeo duh prošlosti. Stručno lice, arheološkinja koja je dala legitimitet prevari, sada je počela sa izgradnjom „princezinog groba“ u nekadašnjem medveđem brogu spaljenog zoološkog vrta. Rekreirane su gozbe i rituali društva o kome se ništa nije znalo, ali se mitologija izvodila, robovi su mučeni, dok se nije došlo do kulminacije ovog spektakla – same smrti. Arheološkinja koja je saučestvovala u kostimiranim re-enactment ritalima kao princeza, ubijena je, u već oprobanoj režiji Timaritelja i naratora, i organizovan je „ilirski“ pogrebni ritual. „Nitko nije imao pojma kako su izgledali ilirski pogrebni rituali..ali priuštili smo im predstavu za pamćenje!“ Logično je da apetiti i ulozi rastu, kao i vizija Timaritelja da jedan deo odmarališta bude spomen-park u kojima bi bile urne kremiranih gostiju, složenih po nacionalnim paviljonima, kako bi nove goste umirivala ideja zbližavanja sa onima koji su tu bili pre njih. Sezona sprovoda u laguni imala je veliki uspeh i stil je bio na visokom nivou. Timaritelj je namerio da letnju sezonu zaključi rekreiranjem bitke rimskih i ilirskih galija, ali je uskoro nova ideja nadrasla i ovu zamisao: odmaralište je podeljeno na sektore sa znacima životinja: vukovi, medvedi, bikovi, leporadi, inspirisano nekadašnjim zoološkim vrtom. Brodovi sa suprotstavljenim plemenima bi se sukobljavali svake večeri, bez prethodnog znanja ko su protivnici. Prvi talas sprovoda počeo je tri dana kasnije, i uskoro su sprovodi postali jednako važan spektakl kao i borbe. „A mi smo razvaljivali rekvijeme!“ - čitamo reči naratora dok vidimo kako u zanosu diriguje na podijumu u nekadašnjem medveđem brlogu. Krajem sezone jedna od lomača otela se kontroli i požar se proširio odmaralištem. Timaritelj je proširio glasine da je on podmetnuo požar, iako nije. Reč „kraj“ nalazi se na dnu table koja prikazuje zamišljenog muzičara na napuštenoj bini, sve dok iz pećine iza njega ne zareže zaboravljeni mešanci vukova i pasa, rase koju je Timaritelj davno stvorio u zoološkom vrtu.

 

Epilog je ponovo Hofbauerova spektakularna mapa, ovog puta i sa sekvencionalnim procesom samoubistva Timaritelja u moru, istovremeno sa divljom egzistencijom na obali: požarima, divljim razjarenim životinjama, ranjenicima koji fotografišu mobilnim telefonima, lobanjama i video kamerama u rukama razgolićenih turista, urušene civilizacije i na njenom tinjalom nekadašnjem mestu orgijama podivljalih ljudi, istovremeno sa mirnim letovanjem ljudi koji u šatorima priključuju svoje laptopove i ječanjem ranjenika koji se greju na vatri organizovanih kampera.“Bilo je gostiju koji su i dalje uporno pohodili, skupljali otpatke i kampirali na plaži. A možda je to bio godišnji odmor o kakvom su oduvijek sanjali.“

 

Metatekst koji sledi je vizuelni tablo „Bogo/Gody“, koji ovu priču prevodi u alegorijski registar, zaključuje je još jednim Hofbauerovim izvanrednim ostvarenjem koje prostor koristi da prikaže faze cikličnog procesa potčinjavanja: predumišljaj, manipulaciju, ispiranje mozga, orgije i divljaštvo.

 

U prethodnoj rečenici jako mi smeta reč „ciklično“, ona potpuno odudara od mog pisanja, i onoga što mislim da je pravac pravedne borbe. Ali izašla je, mimo moje kontrole, isijala je, i smatram to utiskom posle čitanja „Grimizne lagune“. Vreme koje je proteklo od objavljivanja ove knjige do mog čitanja ispunjeno je bilo upravo ogromnim ubrzanjem, vrlo blisko utisku koji je sa mnom podelio Jonathan o stvaranju ove priče, ubrzanje groteske u Laguni je u našoj realnosti praćeno sve do nekropolitičkog spektakla 2020. godine kojeg smo deo: industrija laži, straha i eskapizma, pasivizacija, normalizacija smrti kroz statistiku i normalizacija naoružane „bezbednosti“, legitimizacija nejednakosti revizionizmom ili, prosto, mitologijom, izvođenje izabrane prošlosti u javnom prostoru, delegitmizacija nauke, eliminacija dostignuća emancipacije čovečanstva, sistemsko uništavanje društvenih institucija solidarnosti i brige, sve je to novo vreme ove knjige. Ova moja mala kapitulacija isklizavanjem u reč „ciklično“ najpoželjniji je rezultat takve godine za monstruozni izrabljivački sistem koji je proizvodi: naturalizacija ove društvene situacije, objašnjenje da je ovo „prirodno“ kretanje ljudi ka divljaštvu koje se neumitno ponavlja. Da je knjiga „Grimizna laguna“ štampana u milionskom tiražu, ne bih je prepričavala, to je reduktivni pristup jednom sjajnom umetničkom radu dvojice autora. Međutim, nije dostupna svima, i možda se u našem uznapredovalom digitalnom mračnom srednjem veku ona mora širiti ovako, sa tek odškrinutom vizuelnom snagom, sa moćnom alegorijskom porukom vremena čije je imenovanje teško jer je žanrovska klasifikacija potonula u zastarelost, a grimizna senka hronotopa ove Lagune nadvija se nad naše karantin-odmaralište.

---