Pre svega, bila je to godina jednog novog reditelja, Dejana Mijača. Nije u pitanju neki novi reditelj sa istim imenom i prezimenom kao doajen našeg pozorišta, nego je reč o novoj fazi Dejana Mijača. Odlučivši da se bavi Biljanom Srbljanović i njenom vizijom Amerike, Mijač je osetio da je to ona realna dubina dramskog teksta koja je kod nas danas relevantna. Došao je do Biljanine dramske tragedije: Skakavci, moj otac na službenom putu i otkrio šta sve misli o starosti i praznini, o čoveku kao ništavnoj jedinki u borbi za trenutak ljubavi, čoveku koji tu bitku gubi, u porodici, u društvu, u sebi. Kada je jednom video da se dela savremenih autora nalaze tu oko nas i da ih samo treba otvoriti i pročitati, Mijač je kao iskusni scenski mag rešio da se pozabavi i novim otkrovenjem našeg pozorišta, Uglješom Šajtincem. Posle fascinantnog uspeha komada Hadersfild u JDP-u, koje je svoju praizvedbu imalo u Hadersfildu u režiji Engleskinje Aleks Čizam, Mijač uzima drugo Šajtinčevo delo Banat. Stavlja ga na repertoar istog pozorišta i bira, pazi čuda, sve same mlade glumce bez iskustva. Rešio je, dakle, da nam pošalje još jednu poruku o promašenom životu, o tragediji, ovog puta ne u porodici, ne u našoj ulici, nego o tragediji cele jedne zajednice, o korenima i evoluciji propasti Nemaca u Banatu za vreme i posle Drugog svetskog rata. Šajtinac nije napisao dramu o tome kako su komunisti-oslobodioci proterali lokalne Švabe, u čije će se kuće useliti nova populacija partizanskih porodica iz Like, Hercegovine, Crne Gore ili Dalmatinske Zagore. To je zapravo priča o opčinjenosti Nemaca, naročito mladih, Hitlerom i pobedama koje su se tom nakaznom lideru smešile od 1939. do 1944. godine. A onda su nastupile bolne scene raspleta i plaćanja dugova. Kroz laku igru mladih glumaca, ta otrežnjenja Mijač je poređao kao na pozorišnoj tacni, ne bi li nas razbudio iz sna o veličini svog naroda, da na tragičnom nemačkom primeru shvatimo da su ti snovi o veličini kobni. No, očigledno, istina je bila preteška i prejaka, pa ni sva relaksirajuća veština Dejana Mijača nije uspela da privoli publiku da prihvati pruženu ruku opomene, nego je napustila predstavu toliko duboko ukopana u svoj san sa očitom željom da se ne probudi. Te tanak je tekst, te to smo sve već sto puta videli, te slabi su glumci, te loša je priča... A samo da su poslušali prvi udar groma kojim predstava počinje, taj snažan i otrežnjujući muzički akcent kompozitorke Isidore Žebeljan, samo da su tada prihvatili igru opomene, shvatili bi i možda se otreznili.
Mijač je na kraju godine, posle brojnih muka i peripetija, po tekstu sasvim nove Biljane Srbljanović iznedrio još jedno delo čudnog naslova: Barbelo, o psima i o deci. Svet se gorko promenio i ostavio nas da verujemo još samo psima i deci, ako i to nije već istrošeno. Nastao je još jedan Mijačev pokušaj da nas urazumi i to blago i preblago, da se ne uplašimo i ne odletimo u vazduh od tragičnog osećanja koji je Biljana Srbljanović inicirala u ovoj tragediji. Lakoća i mekoća Mijačeve režije vodila je gledaoca kroz mračne hodnike poražene duše jednog sveta, bez snage da se menja. Slike ljubavi koje se javljaju na zgarištima smrti u ovoj takoreći porodičnoj priči, izniču kao kulise iz praznog dekora kosmičke barke ili kao iz kitovog trbuha neočekivani povratnici, Jona ili, niko drugi do - Pinokio.

Pored Mijača, najveći uspeh 2007. godine postigao je Egon Savin. Pronašao je našeg nepresušnog Nušića i dao se na analizu jedne melodramice Tako je moralo biti, o časti i rasprodaji te časti u građanskoj porodici, sve u maniru koji je Jonesko proslavio - leš u plakaru. Taj leš je u ovom slučaju kockarski dug mladog službenika nekog ministarstva, ali taj leš je i prevara koja sledi da bi se dug isplatio. Zavrzlame koje nastaju u ovom kolopletu okolnosti osvetljavaju naše i koje god drugo društvo. Samo je stil igre spasio Egona Savina od Mijačeve sudbine odbačenog proroka pošto se publika zaljubila u onaj deo komada koji tera na sentimentalni plač. No, nažalost, put proroka koji u svom selu nikome nije mio, nije ni Egon Savin mogao da izbegne svojom drugom velikom predstavom, Ćeif, sarajevskog autora
Mirze Fehimovića. Delo je nastalo tako što je sarajevski pozorišni festival MESS raspisao konkurs za novo dramsko delo zajedno sa Beogradskim dramskim pozorištem, koje je produciralo nagrađenu dramu Ćeif. Reč je o komadu o Sarajevu pod bombama i on predstavlja jedan mogući pokušaj pozorišnog pomirenja Sarajeva i Beograda. No, ne lezi vraže, sarajevski autor je došao na beogradsku premijeru, bio dočekan ovacijama velikog dela publike, ali potmuli nacionalizam počeo je odmah da zanoveta: te, slušaj ti tog jezika, otkud te teme baš mi da pokrećemo, te, šta toliko kukaju nad tim Sarajevom, a gde su stradali srpski civili... A u Ćeifu Mirze Fehimovića govori se iskreno o dva dela jedne sarajevske porodice: o jednoj sestri koja je sa mužem Srbinom otišla iz bombardovanog Sarajeva u London da se po drugi put porodi, koja je izgubila pa usvojila devojčicu, i o drugoj sestri koja je ostala i promenila mnoge svoje stavove iz vremena bratstva i jedinstva. Susret i razlaz te dve sestre, Sarajke, koje je istorija razdvojila, priča je koja je ispričana potanko i iskreno, a njeni naratori bili su odlični beogradski glumci i tri lutke dece, jedno iz Sarajeva i drugo dvoje iz belog sveta, koja se nalaze i pokušavaju da operu ono što su odrasli zaprljali. U susretu i ljubavi dece-lutaka pojavljuje se jedina vedra iskra koja obasjava ovaj crni susret dva izgubljena sveta. Egon Savin nije dobio stvarnu satisfakciju za svoje delo ni u Sarajevu, gde je imao drugu premijeru na kraju festivala MESS. I tamo se našlo dovoljno onih koji su uvređeni načinom kako je prikazan ovaj pa onaj lik, kako je protumačena ova pa ona scenska situacija. I naravno, odlaganje diskursa pomirenja bilo je neizbežno, jer to je bio komad o pokušaju praštanja, o jednoj biljci koja ovde kod nas izgleda uopšte ne raste.

Atelje 212 osmelilo se da prošle godine stavi na repertoar dve predstave koje su već igrane u Beogradu, jedna u JDP-u, Putujuće pozorište Šopalović Ljubomira Simovića, a drugo na sceni samog Ateljea, Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji Bore Ćosića. Oba dela su kapitalna i na neki način su obeležila svako svoje vreme: Uloga moje porodice u režiji Mucija Draškića rane sedamdesete, a Putujuće pozorište Šopalović u režiji Dejana Mijača obeležilo je osamdesete godine prošloga veka. Sa teretom takvog očekivanja bilo je teško zamisliti šta će mladi slovenački reditelj Tomi Janežič, koji je sa Ljubom Tadićem već napravio kapitalnog Kralja Lira u Ateljeu, uspeti novo da nađe u Simovićevoj drami. Takođe je bilo pitanja šta će naći Dušan Jovanović, opet iz Ljubljane, da nam prikaže o beogradskoj porodici Bore Ćosića pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata? Srećom, uspelo je. Naročito je upečatljivo ispalo Putujuće pozorište Šopalović, postavljeno u svet naših novih tragičnih asocijacija. Pozorišni izraz koji je Janežič promovisao bio je autentičan i otvoren, tako da je na sceni „radilo sve“. I scenski kostimi kao rekvizita, i dekor koga nema, i tekst i namere teksta. Uloga moje porodice na samom kraju godine osvežila je pre svega pozorišno iskustvo Ateljea 212, gde se videlo da postoje nove i sveže glumačke snage spremne na brzu pozorišnu paljbu iz svih oružja - gegom, mimikom, brzim ritmom igre, lakim govornim kalamburom...

I ove godine bilo je Sterijino pozorje, bio je i Bitef, ali sve bi to ostalo samo kao naznaka nekih snova o pozorištu da se nije na Brionima desila jedna odlična histrionska dogodovština, usred leta kad joj vreme nije i ne toliko zabavna koliko je mogla biti. Jedna tragedija po Miroslavu Krleži - Pijana novembarska noć 1918, u izvođenju teatra ULISYS i u režiji Lenke Udovički. Ovo je bio apsolutni hit i hrvatske scene i beogradskog Bitefa, gde je delu dodeljena nagrada publike. A na Brionima, predstave, svih deset, gledalo je po šest stotina ljudi za veče, u tvrđavi pod otvorenim nebom, gledalo, mislilo i duboko saosećalo sa patnjom nastalom raspadom jugoslovenske države, čije prvo rođenje tematizuje Krležin esej, potom i ova predstava. Glavni heroj predstave bio je Ivo Štivčić, mag skladne i spretne reči. On je od Krležinih rečenica sklopio dijaloge autentične istraživačke proze. Snaga Pijane noći, koja se bavi odnosima Srba i Hrvata u XX veku, bila je u njenom poštenom odnosu prema uzrocima i posledicama istorijskih događaja, te prema krivici svih učesnika. Tačno onako kako je to sugerisao Krleža.