Jedna od najprovidnijih „lukavština“ u polemikama na domaćoj književnoj sceni jeste ona kad autor polemike (ili nečeg što ima polemičko jezgro) prozove „one tamo“. Niko nije imenovan, ali je svima jasno da je onaj koji odgovori na „prozivku“ jedan od „onih“. Slobodan Vladušić, kritičar i pisac ovdašnji, objavio je članak „Za bavljenje književnošću nužan je asketizam“ u Blicovom podlistku Knjiga. Beše to 13. aprila Leta Gospodnjeg. Ovo pisanije je potvrda autorove književničke moralnosti, posvećeničke i asketske. Da li iz članka proishodi da su Vladušić i P-70  (u daljem tekstu putovci), a da se Kestler ne doseti,  jogiji? I ko su onda komesari? Asketski pristup literarnim isihazmima, bdenijima i  srbovanjima nije mnogo spominjan u ranijim „tripovima“ na  putu P-70 (skretanje udesno, malo ispod Velike Drenove) ali, nikad nije kasno. Ko zna, možda je iskušenik Slobodan vaistinu došao do epifanije?

"Indijski jogi će postiti do smrti u znak borbe protiv korupcije", veli vest

A kako doći do prosvetljenja? Pisano je da pravi vernik, ukoliko teži prosvetljenju, mora da odbaci iskušenja materijalnog sveta. Jednom rečju, Vladušić Stolpnik se na početku članka bavi komercijalizacijom književnosti. Prisustvo žanrovske literature (cilja li na pobratima Dejana Stojiljkovića?) je, po autoru, potpuno razumljivo u kapitalističkoj zemlji a Srbija je, J(M)BG, takva zemlja. Ne odobrava, ali prihvata neumitno, tj. pobratima Deksu, u paketu sa kletim neoliberalizmom. Privatniku privatnikovo a državotvornim piscima, bratiji isposničkoj, nagradice i sinekure mrsne. Onaj koji je odbacio sva iskušenja puti mora da se obračuna s  avetinjom, kako reče  životopisac Vladušić, „špageti bolonjeze“ reforme. Naime, tvrdi autor, „bolonjski akademci“ neće moći da odbrane našu književnost. Ali, njega i putovce nije zahvatila zapadnjačka reka i duše im se opasnosti ne plaše. Njih, generaciju iz sedamdeset i neke što na zakletvi Dobrici spevala je stih. Osuđuje Slobodan, kano dobar dijak, skraćivanje obavezne lektire. Poziva se na nepravdu učinjenu klasicima, nezaobilaznim Andriću&Crnjanskom. Kušao ga je u pustinji reformisanog školstva taj vrag zapadnjački ali on se ne pokoleba. Likuj, osana!

                             Ja i pustoš srpske književnosti poda mnom

Produhovljen, osokoljen, naš Mesija jezdi ka piscima „koji se gade tržišta, ali ne i dotacija“. Boli ga rezidencijalni boravak dotiranog pisca i štampanje knjige u dotiranoj izdavačkoj kući. A tu su i, nota bene, dotirani prevodi i promocije u inostranstvu. Samo čitaoci nisu dotirani a njih, na kraju krajeva, i nema. U svetu, kaže naš Ravi, nema besplatnog ručka i zato će on udariti karanjem grdnijem na one koji pišu „angažovane“ skarednosti držeći se političke linije poslodavca/donatora“. Razgoniće ih, kao Hrist zelenaše što poređaše tezge u Solomonovom hramu. Obraz srpske književnosti mora ostati svetao! Izbačen je, tvrdi Vladušić, iz pisanja  “dotiranih pisaca“ utisak epohe, tj. sve što obrađuje, u nacionalno-populističkom duhu P-70 grupi blizak Beogradski sindikat: „cinizam dvostrukih aršina u politici, brutalno pogoršavanje prava radnika, masovno prisluškivanje, bestidno falsifikovanje istorije, medijske manipulacije koje završavaju bombardovanjima, postdemokratiju, demokraturu, neofeudalizaciju društva...“

Neupućenom bi se učinilo da je reč o nekom izvornom levičaru koji se bori protiv „kompromizerskih konformista“ kojima je „jedino vlastito dupe važno“,  pupet pisaca&kritičara a za buntovništvo avangardnog izraza. Vladušić i njegovi borbeni književni „jeromonasi“ (koji, naravno, nisu avangarda) se, makar deklarativno, zalažu za stvaranje književnosti bez ideologije koja, to i pustinjaci na Meteorima znaju, uporedo s estetskim sadrži i ideološke okvire. Da ne govorimo o tome da „dotirani“ nisu prošli kroz život, „kao kišne gliste,dakle bez ožiljaka“ (citira prorok Slobodan Danila Kiša), te da je situacija na ovdašnjoj književnoj sceni sasvim suprotna od one koja se u citiranom članku proglašava za istinitu.

                             Podnebesno tihovanje, rezidencija za srpskog pisca

Ne lezi Belzebube, eto nas i na kraju pisanija, pravom malom trijumfu volje „posvećenika“. Neki od njih (putovci) su često spominjani su u istom kontekstu u kojem i Vladušić. Drugi posvećenici su oni koji se razlikuju od njega, ali u čiju posvećenost i asketizam, nužan za veliku književnost, veruje. Delo religijske književnosti mora da poseduje potvrdu autorovog vjeruju i izvesno naravo(m)učenije. Ono je spisateljski opravdano a religijski bogougodno. No, kako zaista stoje stvari u toj isposničkoj bratiji? Da li ste odbačeni i prezreni od rulje i mapetovaca ako imate dobro plaćen, stalan posao, držite jedno vreme poziciju u žiriju za najvišu književnu nagradu u zemlji a potom objavljujete romane u velikoj izdavačkoj kući za koje, en passant, dobijate visoke književne nagrade? Slično se može reći i za neke članove vaše književne grupe koji su našli uhleblje u Službenom glasniku i objavljuju za velike izdavačke kuće. O književnim nagradama zvučnih imena da i ne govorimo. Ili se to asketsko breme nalazi na leđima bestseler autora (mrske li reči) koji ima tiraže u desetinama hiljada primeraka? Tišti li vas, kad smo kod toga, sensai Slobo, putovsko enormno arčenje medijskog prostora, te fakat da tri člana vaše grupe (a i vi s njima) pišu kolumne u Politici? Kojih se vi zemaljskih dobara odričete i u ime čega? U čemu se tačno sastoji vaš Veliki Post?

Ergo, ako je sve gore navedeno tačno, zašto vam smetaju „dotirani“ autori koji su po vama bez popularnosti, čitalaca i kvaliteta? Vama, koji ste se distancirali u odnosu na bilo kakav ideološki upliv u književnost? Ako se ne bavite ideologijom, recite mi kako svako kritičko sagledavanje nacionalne istorije u književnosti predstavlja njenu reviziju? Znači li to da samo desničarski pisci imaju pravo na tretiranje tema iz nacionalne istorije za koje će, Bogu hvala, dobijati najviše nacionalne nagrade? Nije li  prava istina da se kod vas govori o donacijama samo onda kad je reč o regionalnim i  međunarodnim konkursima i izdavačkim poduhvatima a nikad kad je reč o interesnim grupama pomognutim iz same zemlje, uz logističku podršku književne desnice, SANU i dela političkog establišmenta? Ili se podrazumeva da postoje „državotvorni“ „patriotski“ pisci za razliku od onih izdajničkih? Ako je tako, i ako ste vi, Isposniče, državotvorni pisac, objasnite mi, u čemu se taj pojam razlikuje od „režimski pisac“ ili „dedinjski disident“? Da zaključim: jedini post na kojem se vaše putovsko opštežiće nalazi nije dobrovoljan, već proizilazi iz vas samih i rezultira stvaranjem ispošćene, beživotne polemike i ništa više Vital(ne) književnosti.

P.S. Članak slušati uz Falco: Der Kommissar

https://www.youtube.com/watch?v=_w4Xulsjo5I&feature=kp