Znaš šta. Jeste šteta, ali dok ste trajali ste stajali i lajali, sad nešto drugo, pa treće dok na horizontu ne svane sunce pobede ili bar časnog poraza u samrtnoj noći tog dana, Nedelje, kad je vetar cepao zastave, nosio polen pobede, u neke nove krajeve, prazne fabrike i livade, pesmama bez prestanka, okruglim stolicama, nevidljivim projekcijama, zabranjenim izlazima, iz sopstvenih kuća, cveća rođenih grobova, jednom nogom na strani teritorije neznenog protivnika, junaka iz one iste beskrajne pesme, ili iz priče bez kraja koju još uvek piše, pišu, crtaju i štampaju, neku novu vavilonsku, aleksandrijsku, buduću spaljenu, ožaljenu ali i zapamćenu, biblioteku, gde je sve počelo i stalo, onom drugom nogom, na ulici bez početka, ćorsokaku u svakom dvorištu, ispred kuće, školice, kod kuće, u krevetu, u sobi, samici, sam sa svojim slovima, rečima, rečenicama u pesmama, zidovima od slika, pokretima od senki, na struju ili potencijalnu energiju, agregat ili zna se čiji toranj, na besplatnu struju, neuništivu vibraciju, fotona i elektrona, od prekaljenog čelika i tvrdog betona...