Film Siromašni, napolje! (2018) u režiji Senke Domanović prikazan je 8. novembra u Kulturnom centru Beograda, na izložbi Angst Milice Ružičić. I film i izložba adresiraju teme društvenih borbi u Srbiji i jasno su na strani slabijih, ugroženih i potlačenih. Slike, skulpture i instalacije Milice Ružičić prikazuju i preoblikuju prizore koji izazivaju ili sadrže angst, bes, nelagodu, anksioznost, ali uvek zbog društvene nepravde: štrajkove, policijsku represiju, strah od otkaza i strah od izbacivanja iz jedinog doma… Ovaj poslednji angst nalazi se i u filmu Siromašni, napolje, kao izvrsnom pratećem/gostujućem radu u okviru izložbe, i oni su – taj angst i taj film – povod za ovaj tekst.

Iako i te kako prisutna i brutalna već dugi niz godina u zemljama kapitalističkog centra, u Srbiji je otimačina stanova putem izbacivanja ljudi eksplodirala od 2011. godine, putem Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prošlo je više od deset godina od kada je tim zakonom faktički privatizovan izvršni postupak uvođenjem institucije javnih izvršitelja. Iako u imenu imaju "javni", izvršitelji su zapravo privatnici koji su od sporih sudova preuzeli deo posla, pod izgovorom da će svima zbog efikasnosti privatnih preduzetnika u ovoj oblasti pravde biti bolje. Međutim, ispostavilo se da je i ova reforma još više produbila postojeće nejednakosti. Radnici su slabo uspevali da naplate dugovanja od svojih poslodavaca (kao i pre primene zakona), ali je zato počela da cveta jedna nova industrija — doboš trgovina. Vrlo brzo se pokazalo da su stanovi dužnika idealan plen, jer zakon dozvoljava da se za potrebe izvršenja duga nekretnine na aukcijama prodaju i upola cene, a u praksi i za manje. Ovakva fantastična poslovna mogućnost – da kupite stan ispod cene kad ode "na doboš" – privukla je stare i nove trgovce nekretninama u zemlji u kojoj je ovo tržište u povoju.

U prljave mreže povezali su se trgovci i razni oportunisti vođeni idejom zarade – osim izvršitelja koji su se preko noći obogatili, u tim mrežama našli su se i policajci, advokati, korumpirani državni službenici… Tako udruženi, okomili su se na stanove siromašnih, samohranih majki, invalida, starih ljudi, ratnih veterana — i to ne slučajno, već zbog toga što su u pitanju lake žrtve od kojih se ne očekuje jak otpor. Dok je za ekipu iz prljave mreže to sigurna zarada i lak biznis, možda pomalo neugodan i nehuman (ali sve se to zaboravi na putu do banke), za njihove žrtve prodaja stana znači gubitak krova nad glavom, a time i gubitak najvećeg imetka koji su imali i koji nikada više neće steći. Dugovi i stavljanje stanova "na doboš" naravno nisu jedini način na koji su ljudi iseljavani iz jedinih domova, ali rat je imao uglavnom iste aktere na na svim stranama.

Prvi slučaj koji je skrenuo pažnju na taj rat moćnih i udruženih protiv slabih i usamljenih bio je stan Branke Havatmi — samohrane majke sina sa cerebralnom paralizom — koji je prodat za četvrtinu vrednosti, daleko od očiju javnosti, u prostorijama jedne mesare u predgrađu Beograda. Da taj slučaj nije izuzetak, potvrdila su mnoga svedočanstva i snimci Združene akcije Krov nad glavom. Združena akcija se okupila 2017. godine kao poslednja linija odbrane od otimačine i nasilja nad ljudima kojima preti iseljenje iz jedinog doma i ta odbrana imala je dva glavna oružja: solidarnost i javnost. Združena akcija radila je najpre baš ono što joj ime kaže – udruživala i organizovala solidarne građane da ispred stanova žrtava iseljenja, fizički, svojim telima, ali i svojom savešću, ne dozvoljavaju prolaz do stana i ne daju da ljudi ostanu na ulici, bespomoćni i sami. S druge strane, Združena akcija alarmirala je javnost na različite i uobičajene načine, ali su najveću snagu, ispostavilo se, imali video-snimci sa samih iseljenja. Tako su svi mogli svojim očima da vide na šta liči "efikasna primena zakona" nad slabima: brutalnost policije, beskrupuloznost poverilaca, često banaka, zelenaša i sumnjivih biznismena, surovost izvršitelja koji zarađuju i po 300.000 evra godišnje (da, dobro ste pročitali) i hladnokrvno komanduju policiji da iznese iz stana nepokretnu staricu, da provali vrata iako stanar unutra drži sebi omču oko vrata, a neretko angažuju i privatno obezbeđenje – huligane i nasilnike – da čuvaju bagere dok se ruše sirotinjske udžerice, a ljudi se ostavljaju na vetrometini. Putem iznošenja ovih slučajeva u javnost Združena akcija Krov nad glavom omogućila je da žrtve iseljenja postanu vidljive, da dobiju glas, da se na taj način osnaže u neravnopravnoj borbi za svoje domove, a neretko i golu egzistenciju. Pre toga, otimači su imali lak posao – da pobede nezaštićene i nemoćne ljude koji bi potom ostajali nemi i nepoznati. Koristeći ova dva oružja, javnost i solidarnost, ali i druge vrste pomoći (pravnu i psihološku pre svega), Združena akcija uspela je da odbrani mnoge ljude i porodice, da spreči da ostanu na ulici, da im kupi vreme dok ne dobiju presude u svoju korist, da zaustavi licitacije i rasprodaje u bescenje…

Ipak, pomenuti video-snimci, nakon što bi mediji od njih napravili spektakl – što je, ruku na srce, katkad bilo na korist žrtvama iseljenja – ostali su "arhivski", dokumenti borbe koji stoje na društvenim mrežama kao podsetnik ili pokrivalica za televizijske priloge. Ambicioznijih poduhvata da se ovi snimci povežu u celinu i da se istraži sam proces oko deložacija i stanovanja u Srbiji – nije bilo.

Senka Domanović jedna je od retkih osoba na filmskoj sceni Srbije koja je rešila da se bavi angažovanim temama iz jasno politički leve perspektive. Nije čudo da je baš Senka Domanović rediteljka koja je snimila dosad jedini dokumentarni film koji pokazuje aktivizam Združene akcije Krov nad glavom, koji je, kako smo rekli, nastao samo godinu-godinu i po pre izlaska filma Siromašni, napolje! Kao studentkinja politikologije koja se prebacila na filmsku režiju, ona je imala izoštreno oko da prepozna relevantnost društvenih borbi i njihovih aktera koji su joj bili pred očima, ne libeći se da uzme i učešće u tim borbama kao aktivna saradnica radikalno levih inicijativa. Tako je izbliza pratila i nastanak Krova nad glavom, koji su formirali tadašnja Socijaldemokratska unija (današnja Partija radikalne levice), Ne davimo Beograd, 7 zahteva, Marks21 i nekoliko aktivista koji su bili bliski četirima pomenutim organizacijama, ali ne i njihovi članovi, da bi se nakon par godina Krov osamostalio i postao nezavisna organizacija.

U kreativnom naletu, tokom (samo) jedne, 2018. godine, Senka Domanović je kao rediteljka potpisala tri filma na važne društvene teme – Okupirani bioskop (2018), o okupaciji bioskopa Zvezda u Beogradu 2014. godine, ideološkim sukobima i naknadnom pogledu aktera okupacije na svoju akciju, odluke i dileme, Pravo na život (2018), o životu osobe sa Daunovim sindromom u Srbiji, i Siromašni, napolje! (2018), o nehumanim i represivnim iseljenjima ljudi iz jedinih domova u Beogradu.

Siromašni, napolje!, kao i druga dva pomenuta filma, danas je značajan dokument vremena. On prikazuje sam početak otpora brutalnom sprovođenju Zakona o izvršenju i obezbeđenju nad slabijima, i njegove prve žrtve koje su postale poznate u javnosti: Branku i njenog sina Tareka Havatmija, izbeglice u Ustaničkoj ulici, umetnicu i voditeljku umetničkih radionica za decu Julijanu Terek, bivše radnike privatizovanog građevinskog giganta "Trudbenik", samohranu majka i tzv. treće lice Tatjanu Aničić… U pažljivo vođenim intervjuima s njima, uvek na efektno odabranim lokacijama, briljantno snimljenim portretima i licima ovih ljudi čiji karakter se katkad dočarava samo uglom kamere ili izborom objektiva (direktor fotografije Siniša Dugonjić, takođe i na Okupiranom bioskopu), Senka Domanović donosi priču "sa druge strane", pokazujući nam situaciju i istinu ljudi koji su samo brojevi i kolateralna šteta u diskursu eksperata i službenika, pravnika, investitora, izvršitelja, ministara, državnih sekretara i komesara. Intervjui sa aktivistima Združene akcije dodatno osvetljavaju situaciju i daju ton otporu i razlozima za otpor, ali pravi efekat dobija se tek kada u igru uđu upravo video-snimci sa terena, prenosi iseljenja uživo (tzv. lajvovi, uglavnom sa Fejsbuka) koje su napravili solidarni građani i aktivisti Združene akcije. Nakon što nam se tablama sa kratkim natpisima objasni kontekst, aktivisti daju sažet uvid u konkretnu situaciju, žrtve iseljenja kažu svoje životne priče i pritisak pod kojim žive, a onda na snimcima vidimo kako rat zaista izgleda i da ovi ljudi ne preteruju i ne lažu.

Naravno, neko će uvek reći da nije dovoljno i da je Siromašni, napolje! već prevaziđena faza u borbi za stambenu jednakost, za krov nad glavom i protiv iseljenja iz jedinog doma, i na društvenom planu i na planu razvoja Združene akcije Krov nad glavom. Ali Senka Domanović dala je sve od sebe i kao autorka ide dalje svojim umetničkim i političkim putem – upravo je prikazan njen kratki igrani film Mi nismo pokrenuli vatru, koji spaja lično i političko, a u pripremi je i scenario o životu kućne pomoćnice bogatih stanara Beograda na vodi, sa izraženim klasnim elementom i feminističkom perspektivom. To što nema više ovakvih filmova – ne samo dokumentarnih nego i igranih – koji bi prikazali društveni proces borbe za stambenu jednakost i pravdu, nije zapravo problem Senke Domanović. Rediteljka Senka Domanović, napravila odlične filmove, a isto je učinila i Milica Ružičić u svojim umetničkim radovima. One su učinile najbolje što su mogle – red je da se i drugi pridruže. Gde smo?