KOSOVSKI MIT
Istorijska igra o ženskoj politici i kulturi u četiri čina
(fragment)
IV čin, prva scena
Soba u beogradskome dvoru Stefana Lazarevića. Police sa svitcima i stalak za knjigu i pisanje sa perima i posudom za mastilo, više draperija, ležaj sa tkaninama i jastucima. Mali mangal sa vatrom. Na stolu bakreni kondir, čaše, korpa sa voćem, jabuke i grožđe. Dve stolice sa naslonom za ruke.
Olivera poluležeći na ležaju, naslonjena na lakat. Stefan stoji i piše guščijim perom na svitak na stalku. Petar Špata sedi u stolici.
Stefan (nakašlje se, pa čita sa lista, gledajući u Petra):
Čujte ovo: Najslađem, najljubaznijem,
i nerazdvojnom srca mog,
sugubo željenom, i mnogo,
premudrošću obilnom,
carstva mog iskrenome
(ime rekavši),
ljubazan u Gospodu celov,
i neoskudno s njim
milosti naše darovanje.
(...)
Olivera (zatapše rukama): Pa ti si novi Omar Hajam, Nizami, i koliko ih je god najvećih pesnika!
Stefan (opet gleda Petra):
Ali sve ovo
i čudodela Božja ina,
što ni oštrovidni um sagledati ne može,
ljubav sve prevashodi, -
jer ljubav je Bog,
kao što reče Jovan Gromovnik.
Olivera i Petar (pevuše):
Junoše i deve,
ljubavi prikladni,
ljubav uzljubite....
Petar (nastavlja):
Zajedno bejasmo, drug drugu blizu,
Il' telom ili duhom,
no da li gore razdvojiše nas,
da li reke,
David da reče: "Gore Gelvujske,
dažd da vas ne siđe, ni rosa,
Saula jer ne sačuvaste,
ni Jonastana?"
O bezloblja Davidova,
čujte, carevi, čujte,
Saula li oplakuješ, nađeni?
Jer nađoh, reče Bog,
Čoveka po srcu mojemu.
(...)
Olivera: "Ime rekavši" dakle možeš da upotrebiš za razne kada se ukaže potreba - recimo za Vuka.
Petar: Olivera je odmah čula poeziju, premda je to proza, običan retorički podsticaj. Za mene svaka proza najbolje zvuči na latinskom.
Stefan: Spajao sam molitvu sa ljubavnim pozivom, u glavi sam prevodio sa grčkog, više nego što sam pisao.
Petar: Deo koji je Oliveru podsetio na persijske pesnike - da li podseća i na jezik?
Olivera: Da, premda ne razlikujem mnogo: učila sam napamet ljubavne pesme, to svaka supruga mora da zna. Bajazit ih je znao na stotine.
Stefan: A sada, nešto lakše. Preveo sam sa latinskog pesmu o mačku, koju je napisao neki hibernijski monah, davno, mnogo pre shizme. I latinski je prevod, sa njegovog jezika. Prijatelj mi je prepisao u manastiru preko Drave. Tamo je taj monah završio život i za sobom pustio rukopise, knjige, i sveščicu u kojoj je vežbao latinski i nemački. Da li je sa sobom doveo mačka iz Hibernije, ili je prihvatio nekog prekodravskog? Ovo drugo, čini mi se. A vi ćete prepoznati lik koji je ovde zaslužio prevod.
(Petar i Olivera zatapšu rukama.)
Stefan:
Ja i Debeli Bora, moj beli mačak
Imamo sličan životni zadatak:
U lovljenju miševa on kazuje moć
U lovljenju reči ja sedim celu noć.
Bolje je s knjigom i s perom u ruci
Nego sa ljudima u svetskoj halabuci.
Bora me neće prezreti zbog toga,
Jer ništa milije od zanata svoga.
Kakva je radost videti nas dvoje,
Kad srećno radimo, i to svako svoje.
Sedimo kod kuće i samo gledamo
Kako da se umnom veselju predamo.
Često se desi da miš zaluta
Junaku Bori do krznenih skuta.
Često se desi da moj um dok plovi,
U mrežu značenja nešto ulovi.
On se ponekad u zid zagleda,
Okom divljim, oštrim i lukavim.
I moja se skromna mudrost zaleta
U zid znanja, pa se udarim.
Kad miš iz rupe proviri,
Kako se Bora srećno primiri!
I koju sreću ja doživljavam,
Kad razrešim sumnju, koju obožavam!
Tako u miru mi radimo posao svoj,
Ja i Debeli Bora, mačak moj.
Smisao nalazimo samo u radu,
Svako u svome, da nas dani ne ukradu.
Od vežbe je nastalo savršenstvo:
Bora je pravo mačje blaženstvo.
Danju i noću, mudrost mi stiče spretnost,
Da pretvara mračnjaštvo u svetlost.
(Petar i Olivera se glasno smeju, Olivera pada u smehu na postelju.)
(Ulazi Eleni Gateluzzi.)
Stefan: Hriso mu, thelis na su diavaso kati? (na grčkom: "Zlato moje, hoćeš da ti nešto pročitam?")
Eleni: Eho fovero ponokefalo. Do' de testa! (na grčkom: "Imam groznu glavobolju!", i na đenovskom dijalektu).
Stefan (obgrli joj ramena): Amé ("med", na đenovskom dijalektu).
Eleni: Ta mæ lengua ("na mom jeziku"): bon figgeu ("dobar sinčić" na đenovskom dijalektu).
Petar: A veitar e l'êuio vegnan de longo a galla ("Istina i ulje su oduvek tekući" na đenovskom dijalektu).
Eleni (sedne na ležaj do Olivere): Moze.
(Petar svima sipa vino u čaše).
Eleni (ispije vino, odahne zvučno): Idi kalitera ime (na grčkom: "Već sam bolje"). Kako knizvenost?
Stefan (smeje se): Halja! (na grčkom: "Propalo!").
Eleni: Ne veruje. Uzme Olivera?
Olivera: Uvek, psihula mu (na grčkom: "Dušice moja"). Šta ti treba?
Eleni: Ruho popravi.
Olivera (ustane, povede Eleni). Odosmo nas dve za ruhom.
(Olivera i Eleni izlaze).
Stefan (seda u drugu stolicu i polako ispija čašu): Mislim da ti još jedini ne znaš priču o Eleninom ocu.
Petar (odmahne glavom): Mletačka politika? Lezvijski običaji?
Stefan: Ne, nego kako je umro.
Petar: Ne znam.
Stefan: Ujela ga je škorpija u gornjoj odaji. Čovek je povikao, svi dvorani hrupili kod njega: pod se slomio, i svi su pali u donju odaju. Od težine njihove, ne od škorpije, umre Gateluzzi na licu mesta.
(Stefan jedva završava reči od smeha, Petar se smeje, obojica na kraju urlaju od smeha).
Stefan (vraća dah): Priča je tako luda, da se posvuda raširila: pred kratkim sam čuo nešto slično, samo izmenjeno, jer ovde nema škorpija.
Petar (otire oči). U Bosni je još nema.
Stefan: Sirota moja Eleni. Nikada ne spominje oca, boji se da neko ne počne da se smeje.
Petar: Nije nikada zaželela da poseti svoj kraj?
Stefan: Nikada: ona je moja najvernija Beograđanka. Čim zaduva, Olivera se pokupi pa ide Jeleni i svome sinu u Dubrovnik ili na Skadar, i nema je sve dok jabuke ne procvetaju. A Eleni, što više duva i zavija po hodnicima, sve je srećnija u svojim vunenim ogrtačima. Kad padne sneg, sve gleda da nađe neku decu, pa da izađe i da se igra sa njima.
Petar: Smeta li joj što nema svojih?
Stefan: Ne pokazuje. Ima ona svoje prijateljice, većinom monahinje. A i Olivera je sa njom tako blaga i dobra...
Petar: Inače nije?
Stefan (osmehne se): Svakoga koga sam mislio da privežem preko nje je odbila.
Petar: Mudra je Olivera. Strah od carske udovice ti je korisniji od bilo kojeg njenog braka.
Stefan: Da pređemo na naše stvari...
Petar: Dashuria ime (na albanskom: "Ljubavi moja").
Stefan: Gjuha e dashurisë (na albanskom: "Slovo ljubve - govor o ljubavi").
(Izmene dugi pogled).
Petar: Naseljavanje Kosova je dug i težak posao. Ali ako uspe, uticaj Brankovića bio bi uništen. Samo to znači da bi moji doseljenici mogli u budućnosti preuzeti veru Ismailićana.
Stefan: Preuzeće je svakako. No vi i dalje možete da ih držite na novoj zemlji, posebno ako je budete pravedno razdeljivali.
Petar: Ako upotrebimo prave veze među plemenima, možda.
Stefan: Na te krajeve ja više ne računam, posebno otkako kraljevića Marka više nema u Prilepu. Kada budu dovoljno oslabljeni, Brankovići mogu postati najbolja potpora. Sa Ismailićanima sam se uvek dobro snalazio. A caru i Carigradu su izbrojani dani. Budućnost moga despotata je ovde, prema Severu i Zapadu.
Petar: Ne bojiš se da ćeš baš tu najviše zasmetati Ismailićanima, kada zažele da krenu u tome pravcu?
Stefan: Još dugo neće. Pobedili smo krstaše zajedno sa sultanom kod Nikopolja, ali je strah ostao: niko ne može da pokrene takvu silu, sa novim oružjem, sa toliko metala - sem sa Severa i Zapada.
Petar: Sve se to zna u Bursi. Nemoj podcenjivati Ismailićane.
Stefan: Nikada. Ali što im je udobnije između Soluna i Kosova, to sam ja bezbedniji.
Petar: Ti zapravo računaš da će albansku vlastelu Ismailićani pokoriti kao i srpsku.
Stefan: Za duže vremena, svakako, i bez velikih bitaka.
Petar: A šta ću ja?
Stefan (nežno): Ja bih te najradije imao ovde, pa da putuješ do Mletaka, do Beča, do Budima, do Bosne i Dubrovnika, i da mi uređuješ poslove. Mudrijeg i boljeg nemam do tebe.
Petar: Moraću prvo do Arte, pa da počnem da pripremam naseljavanje - a onda je svakako bolje da pobegnem k tebi.
(Petar ustane, sagne se prema Stefanu i poljubi ga u čelo).
Stefan (držeći ga za ruku): Sačekaj malo, pa putuj sa Oliverom do Skadra.
Petar: Dogovoreno. (gleda kroz okno) Nigde još nisam video tako lepu jesen kao ovde.
(Ulazi Olivera).
Petar: Idem na Petkinu kulu, da gledam zalazak sunca.
(Petar izlazi).
Olivera (gleda za njim, pa se okrene Stefanu): I?
Stefan (slegne ramenima): On je jedini koga volim sem vas, moje porodice.
Olivera (sedne na ležaj): Nisam novak, Stefane. Persijska ljubavna poezija - sve su pesme o mladićima.
Stefan: Petar nije mladić. Ravan je meni u svakom pogledu, i sam se odlučuje.
Olivera: Srećan si ti sa Eleni. Sem glavobolja, njoj je sve lepo.
Stefan (nasmeje se): A kako je sa Bajazitom i persijskom ljubavnom poezijom?
Olivera: Dvorsko vaspitanje, ništa više. Žene su mu bile draže.
Stefan: I to ti nije smetalo?
Olivera: Ja sam bila jedina sa ljubavlju - i vinom. Sa mnom je naučio da pije, uživa, i ostane trezan. Bili smo prijatelji koji se vole.
Stefan: Onda moraš razumeti mene i Petra.
Olivera: Sa mnom je jednostavno: Avramov obraz, Bajazitov meki potiljak, beli mačak koji mi prede u krilu, Elenina podlaktica, Petrov glas kada govori tiho...samo neka je toplo i prijatno.
Stefan (smeje se): Uvek si ti u porodici bila jedini pravi kinik, i skeptik, i epikurovac.
Olivera (smeje se): Isihast sigurno nisam!
Stefan: I nisi posle Bajazita nikoga poželela?
Olivera: Veruj mi, nisam.Trinaest godina bezbrižnog milovanja, jedan sin, šta žena drugo da traži? No ako stvarno zatreba, ja sam tu da ti pomognem - i novom udajom. Premda mi je ovde najlepše.
Stefan (nasmeje se): Pa ipak mi pobegneš svake zime!
Olivera: Moram biti sa Avramom: zimogrožljiv je na oca. Kad još malo poraste... I nije naravno samo Avram. Kod Jelene nije raskošno kao ovde, i kad im zaduva bura, najbolje se uvući u postelju sa sedam pokrivača. Ali ne traje dugo, a onda kao gušterice sedimo satima na suncu i gledamo more. Tamo miriši sasvim drugačije nego ovde: toliko, da mi se razum pomuti, i u stanju sam da satima slušam Jelenine teološke rasprave!
(Oboje se smeju).
Olivera: A onda, kad mirta odcveta i počnu vrućine, uzmem šta god mogu da ponesem od Jelene - trave, cveće, sušeno voće, med, ulje, vino za lek, i krenem nazad, brodom do Stona pa kroz bosanske magle i ponegde još sneg. Otkako je sa drugim mužem, sve je Jelenino i tvoje do Beograda. Skoro da je zadovoljstvo putovati. I nigde dvora kao u Beogradu! Uredio si mi odaje kao u Bursi.
Stefan: Ne muče te više noćne more?
Olivera: Skoro da ne. Bar ne sanjam talase oko Tenarona...
Stefan: Ni Timura?
Olivera: Šta ti je? Starac je bio, ništa nije mogao - sem da muči Bajazita do smrti.
Stefan: Mislim da smo se ti i ja spasli samo zato što sam već bio šepav. I on je šepao, još više od mene. Na rastanku mi je dao štap sa srebrnom lavljom glavom: bacio sam ga u more pred Lezvosom, da prevarim verenicu.Tamo su me sa konja spustili u nosiljku, nisam ni jedanput ustao. Tek kada je došla videla me je kako hodam - ali tada sam već bio vitez Zmajevog reda, i despot sa dosta zemalja, i Beograd je već bio grad.
Olivera: To sa štapom mi nisi nikad ispričao.
Stefan: Posle mi više nije izgledalo važno, Avrama sam imao, Ajdan je uspeo da te otkupi. A Eleni sam uspeo prevariti!
Olivera (smeje se): I nije jedina, moj mali braco!
Stefan: Kakva majka, takav sin!
(Oboje zaćute).
Olivera: Uskoro će biti peta godišnjica. Mogli bismo do Ljubostinje, pre nego što krenem. A i Jefimiji je skoro godina dana.
Stefan: Niko od vladara koje znam uživo ili iz istorije nije bio kao ona: izvući kneževinu kad izgleda da će biti pregažena, dati ženama utehu, držati vlasteline na uzdi, svoj svojoj deci dati cela kraljevstva... Prezirala je oca i njegovu vladavinu, i kako je gurnuo kneževinu u propast, pa je ipak od njega napravila mučenika i sveca, jer je to bilo korisno za vlast. I umela je da piše, i to kako, i još je vodila svoje zamisli pomoću slepica, i uopšte žena. Izmislila je mit o Kosovu, lažnu priču o Kosovu, što je Brankovićima više štetilo nego pravi poraz na Kosovu - onaj drugi...Naša majka je ostvarila ginekokratiju! Ona i Jefimija putuju, prvo da mene spasavaju u Seru i u Bursi, pa onda u Trnovo po Svetu Petku: ne znam vladarku, sem Kleopatre, možda Zenobije, koja bi tako nešto uradila. Čuda su pravile, a još dugo ih neće proglasiti sveticama!
Olivera: Dorica, Dragica, Jelica, Marica, Verica, Stevica: sve nas je "icala", sem Dobrivoja, prvog, i Vuka, zadnjeg. Jefimija je pričala da je zadnju godinu još samo za Dobrivoja molila i sa njim se razgovarala.
Stefan: Duša mi je mirna, nikad je nismo izdali. Sama se povukla, kad je htela. Sve me je naučila: da je najlošiji mir bolji od izvrsnog rata, da su žene uvek važne, a najvažnije kada je gusto, da se od zlih pismenih možeš odbraniti jedino ako je mnogo pismenih... da sve što hoćeš da utvrdiš, moraš staviti u neku pesmu ili priču.
Olivera: Nikad nas nije udarila, sve je razumela, do kuhinje i do postelje. I nije dala da nas kao decu muče monasi: dok su nas učili, svaki čas bi pomolila glavu da vidi šta radimo. Kad sam bila mala, od tamjana mi se vrtelo u glavi: njena odluka, uz veliko očevo gunđanje, bila je da ne idem u crkvu.
Stefan: Moraću samo o njoj da napišem knjigu.
Olivera: I drugu, o tvojoj vladavini.
Stefan (smeje se): To neka rade drugi, platiću im - baš kao i naša mati.
Olivera: Šta bi ti, Stefane, još hteo da uradiš?
Stefan: Nepristojno pitanje.
Olivera: Ne, ne šalim se. I nije pitanje za Aleksandra Velikog, nego za tebe.
Stefan: Da budeš sa mnom, koliko hoćeš: jer ti si svetlost ovoga dvora.
Olivera: Obećavam, svako leto, dok Avram ne ojača, a onda stalno. Uštedećeš na svetiljkama. A sad, ozbiljno: šta još despot želi da uradi u zemnom životu?
Stefan: Jesi li to pitala i Bajazita?
Olivera: Naravno: želeo je da drži Afriku do izvora Nila, Evropu do poljskih zemalja - do Kijeva, i da Bursa bude centar sveta.
Stefan (smeje se): Ja sam mnogo skromniji od čoveka tvog života. Meni se, Olivera, dopada ravnica. Odavde se otvara na tri strane. Iza ostrva i močvara, sa druge strane reka, najplodnija je zemlja, bez šuma. Ja držim samo rubove. Želeo bih da se povežem u savezništvu ili da se orodim sa ugarskim i hrvatskim porodicama, pa i dalje, sve do Nemaca, sa Celjanima. I sa Poljacima, i sa Bugarima - pa nemamo kćeri, kao što ih je imala naša majka. Sin mi ne nedostaje. Sa kćerkama se jača država. Šta bih ja da nije bilo mojih sestara?
Olivera: Sada si baš preterao: sa tri zeta si vodio rat, a da ti sestre nisu ni glasa od sebe pustile!
Stefan: Ništa im ne zameram: uvek sam ih mogao iskoristiti, već samo kada bih ih pomenuo.
Olivera: I prepustio bi Jug?
Stefan: Već je izgubljen. Samo neka je što duže miran. Kruševac neka bude granična odbrana. Budućnost je u rudama, dakle i u Bosni - i u prolazu do mora. Da bog poživi Jelenu, nema bolje saveznice od nje. I Mlečani me zbog nje uzimaju ozbiljno.
Olivera: Ne bi se ni sa kim tukao?
Stefan: Zašto? Savezništvo treba održavati već zbog Ismailićana, a donelo bi i inače samo koristi. Zamisli trgovinu, sve što može da se iz tih krajeva prodaje, pa razmenu: novac, porezi, carina, propisi, to su temelji vladavine. Putovanja, po sigurnim putevima, stanice, glasnike: da se niko ne probudi ujutro misleći prvo u koju će bežaniju. I šta bi se još sve dobilo sa Zapada! Knjige, recimo! Pa slike i slikare, tkanine, šarena okna...barut, najbolji kovači, bolja vina... naši graditelji spolja, njihovi iznutra; pokrivač od guščijeg perja, stvar za kralja - probao sam u Budimu; pa turska kupatila, za moja bolna krsta. A sa druge strane bih privukao što više učenih iz Carigrada, iz Monemvasije, iz Smirne, da se nasele kod nas. Sada uglavnom odnose knjige i ikone preko Jadrana, Mlečanima i Firentincima. Između Petkine kule i tvoga dvora sagradio bih dugu zgradu, samo za knjige i učenje, i škole slikanja, a dole u prizemlju tkačnice, i sobe za vezilje, i radionice za tesare, i kamenoresce...
Olivera (smeje se): Pa kako će ti gore čitati i pisati ako dole lupaju o kamen i drvo?
Stefan: Eto vidiš zašto ne mogu bez tebe! Sazidaću sa druge strane padine sve te radionice, da gledaju na Dunav.
Olivera: A šta ćeš sa školom u Manasiji?
Stefan: To neka bude priprema za ovo što ću imati u Beogradu. Tamo prepisuju knjige, u Beogradu ih čitaju i tumače. Naći ću još nekog mudraca u Solunu, oko Ohrida, u Epiru, u Trnovu, koji još nije pobegao preko Jadrana, pa da samo misle i pišu. I pričaju: neka se iz vrtova čuje njihovo prepiranje.
Olivera: Kako ćeš sa crkvama? Ako niko drugi neće, one će ti stalno izazivati ratove.
Stefan: Teško pitanje, ali imam mogućno, još teže rešenje: zamisli da se svim crkvama da dozvola da šire veru po svim mojim krajevima! Kako je to stvar moje vlasti, nasilje je isključeno, i niko nema prednosti.
Olivera: Za to bi morao imati mnogo više moći.
Stefan: Ako pridobijem savezništva...
Olivera: I šta misliš, koja bi vera u tome slučaju imala najviše uspeha?
Stefan: Po onome što ja znam, ona koja u zemnom životu nudi boljitak i sreću, i bar malo jednakosti - bogumili, Ismailićani. I izvesno bih dugo, dugo čekao da postanem svetac...
Oboje se smeju, ustanu, zagrljeni ostaju gledajući kroz okno, okrenuti leđima publici, sa gestovima, kao da i dalje pričaju.
Svetlost koja dolazi sa okna se polako gasi.