Sajam u Lajpcigu je završen, Ministarstvo kulture Republike Srbije je odahnulo jer je sve, izgleda, prošlo kako treba. I zaista, srpski štand u hali 4 lajpciškog sajma bio je zapažen, a ljudi koji su i ranije posećivali ovu manifestaciju primetili su vidni napredak u reprezentaciji. Umesto kandila i seoskih panorama, koje je Bora Ćosić viđao prethodnih godina, na bilbordima su se pojavile velike figure pisaca, uglavnom starije (srednje) generacije: jedan je držao knjigu, drugi je bio u raskoraku, treći ležerno oslonjen na nepostojeći zid, četvrti osmehnut i zagledan u daljinu. Zaista, o dizajnerskom rešenju srpskog štanda u Lajpcigu bi se moglo štošta reći. Ni „skromniji štandovi suseda“, kako ih je okarakterisala novinarka Politike, nisu imali šta da kažu, osim da se radilo o dobro nabrijanom nastupu, što bi u hrvatskom slengu trebalo da znači nešto kao cool. U svakom slučaju, niko nije ostao ravnodušan, osim možda poneki novinar Tageszeitunga koji je u „carevom novom ruhu“ pronašao posve komične, neočekivane obrte. Na zemaljskom planu srpskog štanda mogle su se naći i četiri crne kocke na kojima su bile razbarušeno poslagane neke knjige, uglavnom iz sazvežđa Laguna – Arhipelag – Stubovi kulture – Geopoetika – Clio. Osim svečanog otvaranja, o čemu je Politikina dopisnica podrobno izvestila domaću javnost (stvarajući zazubice Ćosićevom podmlatku), na srpskom štandu se gotovo ništa nije događalo. Nije bilo nikakvog programa, čitanja ili daleko bilo predstavljanja nekog regionalnog projekta koji je svoju krunu trebalo da doživi na ovom sajmu. Za to vreme, na „skromnijim štandovima suseda“ odvijali su se zanimljivi programi, bilo da je reč o čitanjima pesnika ili predstavljanjima zajedničkih, dvojezičnih antologija. To samo govori u prilog izopštenosti srpske književne elite iz evropskih tokova, odnosno nebrojenih književnih projekata koji su u međuvremenu premrežili ne samo Jugoistočnu Evropu. Srbija je na ovom sajmu, zaista bila na vidiku, otprilike kao kauboj koji se pomalja na horizontu, ali se još uvek ne zna da li će nastaviti da putuje ka odredištu, tj. martu 2011. ili će u međuvremenu skrenuti u neku prerijsku krčmu.

Ministar Bradić se tih sajamskih dana, pre nego što je sa (ministarkom) Zoranom Hamovićem otputovao u Kinu sa ansamblom Kolo, pohvalio da će njegovo Ministarstvo do 2012. izdvojiti 400 000 eura za knjigu i njenu reprezentaciju u svetu. To bi u prevodu trebalo da znači da bi do sajma 2011. u najmanju ruku trebalo da se izdvoji bar 200 000 eura, ali znajući način poslovanja našeg Ministarstva u vremenu krize (koje, bre, krize?), ne bi trebalo da čudi ako se i ta suma desetkuje, pa u februaru sledeće godine za nastup u Lajpcigu ne ostane para ni za usisivače i posluženje, kao što je to bio slučaj u Sofiji. Ali radnik Ministarstva Mladen Vesković, zadužen za plasman domaće knjige u inozemstvo, već nas je izvestio da je stvar pod kontrolom i da sve ide po planu. Posebno je zanimljiva činjenica da je od planiranih prevoda na nemački izdvojio Albaharijev kratki roman Ludvig koji je, zapravo, objavljen kod Eichborna pre skoro godinu dana. Radi se, dakle, o tome da srpsko Ministarstvo kulture nema nikakvu strategiju niti razvojnu kulturnu politiku kada je u pitanju reprezentacija savremene književne produkcije u svetu. Takođe, još uvek ne pokazuje ni rudimentarne oblike svesti o postojanju autora u Srbiji kojima bi se možda moglo pomoći preko godišnjih ili šestomesečnih stipendija koje su, recimo, postale uobičajena praksa kod naših „skromnih suseda“ (npr. u Hrvatskoj). I što je najgore, srpsko Ministarstvo kulture još uvek nije shvatilo da je u Srbiji došlo do nekih političkih promena posle 2000, pa je nastavilo svom snagom da podržava sve osim alternativnih oblika književne proizvodnje, komunikacije i reprezentacije, gde se zapravo nalazi najvitalniji i najmoderniji deo (nepostojeće) književne scene u Srbiji.

Budući da se radi o odsustvu kulturnih strategija, Ministarstvo kulture se dovija na sve moguće načine kako bi pokazalo da iza svih akcija stoji predani i požrtvovani rad upravo njegovih uposlenika. Tako se u planovima, flajerima i izveštajima Ministarstva pojavio i jedan dobar deo književno-promotivnih aktivnosti koji nikada nije bio u planu Programskog odbora za nastup u Lajpcigu. Radi se pre svega o promotivnim aktivnostima dveju nezavisnih grupa: pisaca okupljenih oko festivala Kikinda short kao i samog Betona. Put ovih grupa, kao što je i red, nije išao preko kulturne infrastrukture države Srbije (na veliku radost nacionalista), već preko Male Krsne, tj. Tradukija koji je u ponuđenim i vrlo jasno koncipiranim projektima prepoznao važan segment književne ponude iz Srbije, koji sama država nije mogla, niti je želela da prepozna kao deo svoje „kulturne teritorije“. Iako je Srđan Papić, direktor Kikinda shorta blagovremeno počeo da vrši medijski pritisak na Ministarstvo kulture, predočavajući moguće nedostatke nastupa 2010, niko iz vlasti to nije uzimao za ozbiljno. Svakako su, služeći se hamovićevskom logikom, razmišljali da se ne isplati podržavati te „niske“ oblike kulture, kada će jednoga dana to ionako biti asimilovano i predstavljeno preko medija kao zajednička, a raznovrsna srpska salata. Ovakav pristup stvarima dosta govori o odnosu države prema malim, manjinskim i nezavisnim kulturnim grupama, koje se tretiraju kao psi lutalice u Beogradu. Najbolje ih je odmah „uspavati“, a ako neka strana fondacija odvoji sredstva za njihovo zbrinjavanje, onda će i državi biti dobro, jer će se pohvaliti svojom savremenom štenarom. Takav ignorantski odnos su dosledno manifestovali i glavni predstavnici Programskog odbora, komesarka Ognjenović i postvizantijski sekretar Radoslav Petković, koji su Nemcima u pohode, pored svojih uradaka, poneli i slikovnicu Vuk i sedam jarića. (Za slučaj da Nemci pitaju gde su vam mlađi pisci i čime se bave.)

Promotivni materijal koji se mogao naći na srpskom štandu u Lajpcigu, pored kataloga pisaca „BB“ (od Bećkovića do Božovića) ponudio je i nekoliko ličnih uvida u stanje savremene srpske produkcije. Ti tekstovi su uglavnom referisali na „književnost izobilja“ i pluralnost poetika, svodeći kulturnu ponudu na dobro pakovanje. Jedino je tekst Sretena Ugričića postavio pitanje sadržaja tog lepo zapakovanog paketa. Zaista, šta je to Srbija imala da ponudi? Ugričićev uvid u stvari pokazao je još jednu bitnu karakteristiku, koja je u sklopu celokupne državne prezentacije ostala savremena literatura prepoznala ovaj sindrom i ako jeste, koji su to putevi proizvodnje priča o recentnoj prošlosti (tj. faustovskoj pogodbi), koja istu pretvara u evropsku (i univerzalnu) književnu vrednost. Takođe, trebalo bi se zapitati i da li je državni koncept reprezentacije srpske književnosti u Lajpcigu to umeo da posreduje. I na samom kraju, koliko će faustovska tema biti funkcionalna tokom pripreme nastupa za 2011. Iskustvo sa prethodnog sajma nam nalaže opreznost. Ne treba zaboraviti, da i pored Vegelove objave smrti Dobrice Ćosića kao pisca u Lajpcigu, upokojenje vampira tek predstoji, i da je sva odgovornost sada na Ministarstvu kulture. Naravno, ukoliko ono može da u novonastaloj situaciji uopšte prepozna svoju ulogu i suoči se sa balastom nečiste prošlosti. Sam dizajn, ipak, nije dovoljan.