Beton br.147
Sreda 21. maj 2014.
Piše: Roland Orčik

KULT I KOZMETIKA

Mađarski Hiperion Bele Hamvaša u kontekstu savremene mađarske politike

 

           

Recepcija dela Bele Hamvaša jedna je od najkontroverznijijh pojava u mađarskom intelektualnom životu. Dok je autor bio živ, većina rukopisa mu nije bila objavljena, u Hortijevo doba nije spadao u miljenike režima, a u vreme komunističke diktature bio je zabranjen. Sve do promene sistema, Hamvaševa dela su kružila kao samizdati, to je naravno i doprinelo tadašnjem, a i kasnijem stvaranju kulta autora. Međutim, nakon sloma komunizma, Hamvaševo delo nije dobilo svoje pravo mesto u kanonu mađarske knjiženosti. Nedostaje njegovo kritičko čitanje, koje bi omogućilo razna tumačenja. U Srbiji primera radi Hamvaš ima mnogo širu čitalačku publiku nego u Mađarskoj, tu Hamvaša ili bezuslovno obožavaju, i u tom idolopoklonstvu se uvek oseća opojni miris tamjana, ili ga ignorišu, u čemu se uvek oseća prepotentno iskazivanje neznanja. Oba primera su simptomi nelagodnosti u vezi s Hamveševim delom. Po mom mišljenju, Hamvaš je dosta radio na tome da ga niko ne može slediti, to dokazuju njegove česte kontradiktorne rečenice. Upravo zato je nemogućno stvaranje kulta bezuslovnog obožavanja autora. U literarnim krugovima Hamvaševo spominjanje često ide uz ismevanje, a većina autora i kritičara čak nije ni upoznata sa njegovim stvaralaštvom, ili o njemu ima veoma površne informacije. Tome doprinosi i politička neodređenost autora: kritikovao je gotovo sve političke pojave mađarskog društva do svog doba, nije čak ni verovao da je mađarsko društvo sposobno za pravu promenu. No ova kritika nije zaustavila ekstremne političke partije da iskoriste Hamvaševo delo za svoje ciljeve. Tim političkim partijama nije zapravo čak ni potrebno autorovo delo, potreban im je njegov kult. Adam Tabor je napisao odličan članak, gde dokazuje da Hamvaša poštuju i konzervativni fidesovci [1], ekstremisti i liberalni levičari. Međutim Tabor zaključuje da je Hamvaš zapravo bio „duh i čovek koji se držao dalje od lošeg društva.” [2]


Najnoviji primer partijsko-političke „upotrebe čoveka” u vezi sa Hamvašem može se uočiti kod mađarske ekstremne desnice koja postepeno jača. Fondacija partije Jobbik [3] je 2013. godine pokrenula časopis Mađarski Hiperion (Magyar Hüperion) za afirmisanje i mobilisanje „intelektualne elite” mađarskih ekstremnih desničara. Naslov časopisa je deformisano citiranje Hamvaševog dela A magyar Hüperion, izostavili su član „a”, verovatno da bi i tim činom naglasili reč „mađarski” naspram Helderlinovog Hiperiona. U prvom broju časopisa je čak i predsednik partije objavio članak, i naravno mnogo drugih manje poznatih autora, čija su filosofska i istorijska izlaganja puna nekompetentnih izjava i opštih mesta o (ne)postojećoj intelektualnoj eliti mađarske ekstremne desnice. Prema uvodnoj reči glavnog urednika časopis želi da omogući mađarskim intelektualcima da javno izraze svoja desničarska ubeđenja i da definišu osnove mađarskog „duhovnog puta”. A sve to prema Hamvaševoj knjizi Mađarski Hiperion, iako je u njoj autor pisao „pomalo nejasno i književno”. A taj „duhovni put” uzima u obzir i poštuje „tradicije mađarskog hrišćanstva i pre hrišćanstva, ali tako da se ne zatvara u njihove okvire.” [4]


Međutim, u kontekstu nacionalne karakterologije Hamvaševog Mađarskog Hiperiona čudno je da upravo ekstremna desnica nalazi u tom delu svoj uzor. Čitajući taj „roman u pismima” nalazimo da nakon što se narator obračunao sa svim iluzijama zajednice, na kraju kritikuje i pojam nacije i domovine i njihovo političko iskorišćavanje: „A u ovoj zemlji život rešava to ko zaklanja ravnodušnost koja izvire iz nedostatka Ti, i ko je otkriva. Jer je domovina ona velika i sveta laž koja sve zaklanja. Jeste, oni su veliki sinovi domovine. Domovina je važna samo tamo gde nema zajednice, nacija je zastava samo tamo gde je zaklonjena, pa o naciji ne može biti reči, nema ni domovine, ni nacije, ni naroda. To je velika obmana, u kojoj treba sudelovati, inače bi postali svesni naše osamljenosti. I šta bi onda bilo? Šta bi bilo ako bi se probudili da smo bez domovine i bez naroda i bez nacije. Ono što izgleda zajedničko, to je poplava velikih fraza nastala iz poricanja nedostatka zajednice. Premostiti je treba na taj način ako je već nema, neka bude bar njen privid. Jedino se u zajednici može živeti, i ako je nema, iznad ravnodušnosti treba nalagati naciju i narod i domovinu. To je značenje duha ovde; književnosti, umetnosti. Zbog toga postoji značaj domovine, zajedničke obmane, u čemu se svi slažu da postoji, jer je nema. Zato je tako strašno važna čast nacije i ljubav prema domovini, s čime se uvek može izaći i recitovati, to je ono što još može da bude zaborav.” (Prvi deo, Dvadesetdrugo pismo) [5]


Hamvaš u drugim svojim tekstovima ne poriče tako radikalno pojam nacije, ali jedino onaj „nacionalni osećaj” smatra bitnim, koji sadrži i poštovanje druge nacije (Mistika umesto politike). Uglavnom, u većini slučajeva njegov prikaz o mađarskoj kulturi je negativan. Mađarski Hiperion je pisan za vreme Hortijevog perioda, dakle u vremenu kad se pojam nacije i domovine upotpunjuje u šovinizmu (to pranje mozga će na kraju dovesti do neobuzdane brutalnosti Salašijevog perioda). Uvedena su, tačnije u odnosu na dvadesete godine radikalizovana su ograničenja osnovnih ljudskih prava: progoni Roma (do preuzimanja vlasti Salašija ne toliko organizovano) i jevrejski zakoni. Krivica Hortija, koji je oduševljeno stupio u savez sa nacistima, nedvojbena je kada je reč o ugrožavanju ljudskih prava u Mađarskoj, o masovnoj deportaciji Jevreja u Kamenec-Podolskij, o ubistvima i mučenjima jevrejskog, romskog i srpskog stanovništva, odnosno mađarskih komunista u Srbiji 1942. godine (nakon čega je usledila partizanska osveta nad Mađarima i Nemcima u Vojvodini 1944-45. godine). Kasnije je Horti spasio više ljudi kad je na pritisak antifašističkih saveznika zaustavio vagone pune ljudi, no ta činjenica ne relativizuje njegova prethodna zlodela.


www.hamvasbela.hu


Sramotna manjinska politika Hortijevog perioda, zakoni protiv Roma i Jevreja bili su orijentisani upravo na isključivanje drugog. Između ostalog na tome se gradila konstrukcija nacije i domovine post-trijanonske Mađarske. Kritika Mađarske nacije u Mađarskom Hiperionu u više navrata podseća na osudu nacije Endre Adija, a mogućne su još paralele u vezi sa mesijanskom pozom kod obojice autora. Ipak Hamvaš u mnogim pitanjima kritikuje Adijevo stvaralaštvo, ličnost, prvenstveno zato što je svoje moralno propadanje prikazao u pozitivnom svetlu. Kod Adija je pokvarena ličnost istovetna sa narodom. A kod Hamvaša sudbinu naroda treba da odredi nadlični dajmon, tačnije otvoreni odnos između „ja i Ti”, a ne partikularna ličnost, i ako se to ne realizuje ni na kom nivou onda se i narod izgubio. Diskutabilno je da li ova Hamvaševa osuda može da se koristi i na estetskom planu, ali svakako vredi obratiti pažnju na njegovu kritiku istorije književnosti: kakve uzore nam postavlja istorija književnosti, koja nije imuna na ideološke manipulacije? Uzore u kojima kvalitet odnosa između „ja” i „Ti” nije bitan, jer umesto toga važnija je (narodno)poslanička služba nacionalne ili neke druge ideje, a svaku pozu genija prate nekritičke ovacije. Hamvaš u jednom svom tekstu smatra da je mađarska literatura – osim nekih izuzetaka – partijsko politička: „Književne ličnosti i književna dela održavali su samo politička strujanja; dok je strujanje živelo, dotle je i delo delovalo; čim bi strujanje palo, i delo se gubilo, i ostajalo je puka zanimljivost doba. Književno delo je imalo drugi cilj, a ne da kaže istinu. Služilo je. Pravcu, partiji, principu, političkoj ličnosti.” [6]


Na Hamvaševu kritiku istorije književnosti niko nije reagovao u njegovo vreme. Na to će doći red tek nakon sloma komunizma, ali čak i do dan danas sa nedovoljnim rezultatima. I Hamvaševe ideje imaju svoja ograničenja zbog kojih on ne prihvata celo stvaralaštvo pomenutog Adija, pojednostavljuje ga i prilagođava kriterijima svoje zamišljene etike. Ali to proizlazi iz toga što Hamvaš nije hteo da padne pod uticaj estetike i genija: da umetničko delo tumačimo nezavisno od pojedinca, odnosa unutar zajednice. Iz tog ugla nije čudo da je Hamvaš učinio ono što je u njegovom dobu zbilja malo intelektualaca smelo. Za njega genije nije značio mnogo ukoliko je i malo popustio opscenosti vlasti kako bi stekao književnoistorijsko priznanje i karijeru. Međutim, Hamvaš često nije video nijanse: kod njega je sve crno ili belo. Da li cela životna dela treba da smatramo nevažećim zato što se autor udvarao vlasti ili što nije bio moralni vitez? Možemo navesti mnoštvo autora, koji su u političkom i u privatnom smislu bili prava čudovišta (npr. Selin, Milorad Pavić, Deže Kostolanji, Balint Balaši, zatim i Hamvaševi omiljeni stvaraoci poput Hajdegera i Knuta Hamsuna), ipak su pisali velika dela. Dobar stolar je svoje umeće stekao bez obzira na svoja politička uverenja, ili što je lopov ili ženskaroš. I pošto je književno stvaranje isto tako zanatsko majstorstvo, i tu važi taj princip. No pitanje je da li politička ubeđenja autora zbilja ne utiču na njegova dela? Problem počinje onda, kada se prema delima automatski stvori i kult autora. Tako će od pisca postati kurva partijsko političkih makroa: ako mu plate, nudiće i ekstra usluge. A kada ga pozovu na odgovornost, pisac se poziva na estetiku koja bazdi na mokraću izazvanu strahom. Estetika ne može da prekrije triper prouzrokovan oralom, a moral ne može učiniti privlačnim loša partijska dela. No nijanse i razlike ipak postoje. I uostalom, jedva ima bleđeg od higijenskog viteza vere. Ni Kjerkegor nije jeo slaninu u gumenim rukavicama.


Hamvaševe izjave ne smatram božijim zapovestima. Kod njega se ne suprostavljaju „oni” i „mi”, nego „oni” i „ja”. Uopšteno  govoreći: Hamvašev kanon je uslov samoisceljenja Hamvaša, njegovog razmišljanja, ukusa. Njegove osude manje govore o često preterano odbačenim autorima. Montenj na jednom mestu piše da čita samo one knjige od kojih se oseća dobro. Hamvaš uživa u sličnoj mislilačkoj autonomiji.


Što se tiče političkog iskorišćavanja Hamvaša, i ranije je bilo primera da Hamvaša žele da vide u partijsko-političkoj košuljici, a kako to nije išlo, bili su zbunjeni. Jedan od takvih je i Andraš Laslo, koji je preuzeo fašistički orijentisan tradicionalizam Julius Evole. Iz ovoga postaje jasno da se tradicionalistička duhovna škola u Mađarskoj manifestovala u dva osnovna pravca: jedan je pravac koji se zaglibio u političku demagogiju ultradesničara Andraša Lasla, a drugi je Hamvašev koji je tradicionalizam primio sa kritikom. Ta kritika se pokazuje i u Hamvaševim kontradiktornim izjavama. Hamvaševo životno delo je usamljena zvezda svog doba. Sledbenika nema, jer i ne može da ih ima. U Mađarskom Hiperionu jasno možemo čitati o toj perspektivi: „Nalazim se potpuno izvan. Niko me nikada neće stići. Zato ako bilo šta bude, rat, revolucija, takozvani preporod, na mene se neće moći pozivati. Nisam nikome nikakav smer, nema u meni lozinki, jer nema prevare” (Drugi deo, Dvadesetdrugo pismo, 133.) Zalud se opijaju Hamvaševom retorikom – koja je poput kakvog otkrovenja koje ne trpi protivljenje – ne možemo jednoznačno da tvrdimo da je Hamvaš bio sledbenik i izumitelj ove ili one ideologije. Autorova provokacija svakog sistema je zbunjujuća. Upravo zbog toga teški partijski ovisnici nikad ne bi umeli da napišu rečenicu ovakve hamvaševske atmosfere: „Bio sam otmen poput osmeha.” (Drugi deo, Treće pismo, 80.)


Hamvaš se u Mađarskom Hiperionu u više navrata ruga nacionalnim vođama. Ukoliko pustimo da politički šarlatani iskoriste autorovu duhovnu ostavštinu u sumnjive svrhe, onda tim pasivnim „autsajderstvom” napajamo strah od slobode izražavanja, a tako postajemo cinkaroši za račun ekstremističkih pojava. Ne smemo dopustiti da sadašnji diskurs o Hamvašu postane plen jedne političke partije. Dokle ćutati? Samo da ne bude prekasno, da ne postane zaista opasno bilo šta reći, a da mi budemo tek voajeri genocida ispred ekrana koji savršeno funkcioniše – dok nam ne iskopčaju struju.


redaktura: Marko Čudić


[1] Fidesz - desničarska partija, čiji je naduveni „poglavica” Viktor Orban.

[2] Tábor Ádám: Hamvas – rossz társaságban, Népszabadság 2010. március 6.

[3] Ime partije je igra rečima: „jobb” znači ’desno’ i ’bolje’, a „jobbik” znači ’bolji od’ ili ’desniji od’.

[4] http://www.tradicio.org/kvintesszencia/magyarhyperion1.html

[5] Bela Hamvaš: Mađarski Hiperion, Prevod i pogovor: Sava Babić, Tardis, Beograd, 2009, 60.

[6] Bela Hamvaš: Mistika umesto politike, In: B. H.: Put predaka i put bogova, Prevod i pogovor: Sava Babić, Tardis, Beograd, 2009, 80.

 
Mikser arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.