Srpska književnost na sreću nikad nije bila imuna na radikalne poetičke iskorake, iako je njihov vrednosni domet i priznati značaj ostajao u okvirima malovekog incidenta, bilo kao prećutana inovacija ćušnuta na marginu, bilo kao sezonski hit obasut laudama žirija i neprijatnom zbunjenošću malobrojne publike. Čitaoci mahom ne vole „književne radikale“ – biće da je to najviše na svojoj autorskoj koži osetio Sreten Ugričić, možda najdosledniji među najinovativnijima, donekle i Vladimir Arsenijević sa svojim koautorskim i tekstualno-vizualnim projektima (knjige: Išmail i Minut). Eksperiment ili inovacija, naučili smo to od doba avangarde, nisu i ne mogu biti presudan kriterijum za vrednost književnog teksta, ali jesu osveženje, i još više: lakmus čitalačkog senzibiliteta i test za književnu kritiku, novum koji podrazumeva hermeneutički rizik i pionirski napor. Ponekad taj iskorak bude najuspeliji izraz autorskog pisma (Esej o junaku Marije Ivanić), priznat od antologičara tankoćutnog nerva (u antologiji Ženski kontinent Ljiljane Đurđić), ponekad usputna biografska beleška (kataloški projekat Odisej Saše Ilića i Dragana Boškovića), ponekad doživi nadahnutu recepciju i drugi život u ponovljenom izdanju (Srđan V. Tešin: Antologija najboljih naslova), a ponekad bude primećen tek od retkih kritičara (Zlatko Paković: Zajednički pepeo). NIN-ov žiri je u dva navrata odigrao ulogu promotera eksperimentalnog pisma (Daniel Kovač: Logika reke, pruge i otpada, Ana Vučković: Epoha lipsa juče), uvrstivši ove knjige u uži izbor, ali nekako i bacivši urok na autore. U ovaj koš svrstao bih i Espirando Srđana Srdića, autora koji kod pojedinih kritičara zauzima mesto (popularne ekskluzivnosti) koje je kod drugih, tokom 90-ih, zauzimao Zoran Ćirić, pre nego što je preeksploatisana pripovedačka bušotina presušila, ili Srđan Valjarević, čiji novi roman izdavač i publika žudno a poodavno iščekuju. Tu spada i bernhardovski mix-palimpsest Izlaženje Barbi Marković, retke prozne autorke koja obećava, mada se protegao taj period obećanja bez ispunjenja. Svakako, ovo je nepotpuna i ad hoc lista i bilo bi zanimljivo razmotriti vrstu i prirodu „eksperimentalnosti“ pobrojanih knjiga, ali neka se time pozabave (mlađi) istraživači, kad se jednom dogegaju iz književne istorije do savremenosti. I, na kraju i sasvim u skladu sa kvalitetom i kobi prethodno pomenutih knjiga, stiže „lirski roman“ Krosfejd Sonje Veselinović, poduprt Pekićevom stipendijom i nagradom „Isidora Sekulić“, i to onom oficijelnom.

Na kanabetu sa Isidorom S.

I pre nego sam video koja se nagrada Krosfejdu zalomila, javila mi se asocijacija na Isidoru Sekulić i njene Saputnike. Kao što nas je onomad, dragi Jovane S., Isidora „gnjavila“ svojim migrenama i anksioznostima, te onim buretom iz detinjstva, tako nam sada Sonja Veselinović testira granice strpljenja&izdržljivosti, svojim tekstom koji se pisanju opire, romanom bez priče, naratorkom bez identiteta, ili sa više njih... To bi značilo da je kakademski žiri trojka (Jerkov, Vladušić, Bošković), naporedo sa kolegijalnom ženeroznošću, ubola prstom u dijahronijski pekmez. Da, značilo bi, ali samo izdaleka (taman ko pisac izdaleka). Sonja Veselinović je zapravo mnogo pretencioznije pristupila kreiranju svoje tekstualne tmuše i tme od „običnog“ introspektivnog i intimističkog lamenta Isidore Sekulić. Najpre je autorka sa youtuba rentala Sen Žermena i njegovu Soul Salsa Soul metla kao muzičku podlogu knjige. Potom je iznajmila portugalskog instruktora salse koji je tekst podelio u 4 celine nazvane po „plesnim figurama i pokretima“ u salsi. Naporedo s tim, na nahtkasni je poređala literaturu za „šetanje kroz snove“, što bi reko Bajaga: Bretonov roman Nađa, Andersenovu umetničku bajku o Snežnoj kraljici i ženski časopis otvoren na stranici sa reklamnom fotografijom „privlačnog muškarca tridesetih godina u kadi sa penom i patkicom“, malo-malo pa promine tekstom i mladi Crnjanski, lep ko leptir na Sumatri. Štaviše, i nipošto manje od toga, likovi Nađe i Snežne kraljice funkcionišu u tekstu između žuđenih dvojnika i graničnih psiholoških markera za fantazamski zev želje.

I sve se to, kao zahvaćeno onim tornadom iznad Arkanzasa, u alogičnim asocijacijama i semantičkoj disperziji, vrtoglavo obrće, usisavši i neopreznog čitaoca koji više ništa ne zna: igra li salsa-stiskavac sa Snežnom kraljicom, ili mu član žirija soulira na uvce, ili ga Nađa sapuna u kadi sa patkicom, ili ga iznutra obliva želudačna kiselina zbog „nemogućnosti usredsređivanja, trajnog izbora, valjane teme“. Da čovek od muke, ili vrteške puke, padne na teme, ili šljosne na desni guz. Jer, „istina je da nema priče. A priča kaže da nema istine.“ i „Zamka je ovo pisanje. Ko će da nadgleda dok se ja čaurim u jeziku.“ A opet, mimo istine ili mimo priče, mimo čahure i mimo ponornog jezika (a ničeg nema, joj), „svako ko je zaplesao tesno stisnut uz nepoznatog, valcer ili tango, zna da se moć reči precenjuje.“ I pisanje je precenjeno i aura moderne posle postmoderne. Posebno ako uz sladunjavi salsa soul Svetog nam Žermena probija sputana želja za grudnim maljama, penom i patkicom, (o, za falusoidnom preljubom li to drska želja viri), osuđena na pisak žalostive tipke po kojoj svira ovlaženi srednjak, što čak ni da sklizne dole („Ali dovoljan je samo trenutak oklevanja da osetiš čulni nadražaj srednjaka koji klizne po tipci, i sve će biti gotovo.“) Muškarci gde ste, usmereni što zverove usmeravate („U prisustvu muškarca sve je usmereno, čak i životinje.“), usmereni Orfeji iz Šuvarovih srednjih škola usmerenog obrazovanja, vi, očigledni gadovi što snuju vas prazni gradovi („Grad je bio prazan, ali su muškarci bili očigledni.“), vi, ćutološki sagovornici i osemenitelji smisla („Divno je ćutati s muškarcem, još lepše ne razumeti ga ni reči.“), zameo vas onaj što vam rebra sastavi. I, da, u ovoj prozi životinjice „njiskaju“, „odole niču nežne kuće kao rogovi jaganjaca“, tkanje je „nabijeno na vreteno“, a naratorka je „samlja“ od svog alter ega (možda samlja kao ženski semolj?).

Di džej master od žirija

U di džej (nije danilov) vokabularu, krosfejd se definiše: In digital audio production, a crossfade is editing that makes a smooth transition between two audio files. A u (tamo nekom) rečniku urbanog slenga kao: the act of being both drunk as hell and high as 'ish at the same time. Može se to povezati, nije zorno ič. U laganom prelazu s jednog na drugi neobavezujući, proizvoljni i nepovezani iskaz, poglavlje i formu urne-besa, sedeo sam na obali reke P., bivajući zgranut kao lešnik i haj kao pronicljiv akademski zmaj. „Ali u meni je samo nemir“ (i u meni poštovani štioci i štiteljke) „i brižljivo smišljen plan koji ne umem da kontrolišem, dok tle podrhtava odole niču nežne kuće kao rogovi jaganjaca.“ Kad jaganjci utihnu, ostaje nam na uzbibalom tlu zalivati roščiće nežne, možda jednom izrastu u satirske. Onda će, ah, biti istine, priče i književnosti neke.