Beton br.155
Sreda 21. januar 2015.
Piše: Saša Ćirić

ŠTA ĆE BITI S KUĆOM?

Filip David: Kuća sećanja i zaborava (Laguna, 2014)

 

 


Nije jednostavno pisati o najverovatnojem NIN-ovom laureatu u trenutku kada se lovorov venac još plete u NIN-ovom žiriju za 61. dobitnika, još je manje ugodno pisati o romanu čoveka čiji angažman cenite a vrednosti delite. To nekako podrazumeva pohvalan ton i pozitivno vrednovanje. No, amicus Plato... i koncept kritike kao subverzije čine da se očekivanja zanemare a odnosi filije stave u zagrade, bar privremeno, dok tekst kritike ne nastane.


Eto, bila je dovoljna jedna hokejaška rokada na klupi NIN-ovog žirija pa da u još jednoj godini očajne produkcije romana, u najuži izbor zasedne gde-je-ić trojka: Horvat, David, Albahari. Krajnja su vremena došla po srpski naci-kulturni model. Predlažem stoga da nacionalno o(ne)svešćeni i sionski okađeni mediji prenesu da su u najužem izboru autori Horvatić, Albaharić i Davidović. Opet, finale ovog procesa protiče u znaku očudnih promena u NBS: Vladimir Kecmanović, već neko vreme lišen glasničke blagodeti pisanja koričnih recenzija za pišljivih 55.000 dinara, liferovan je u Upravni odbor Narodne biblioteke Srbije, kome, gle čuda, predsedava jedan od novih članova NIN-ovog žirija, profesor i ribolovac M. Pantić, koji Lasla Blaškovića nije pozdravio kao kandidata za NIN-ovu nagradu, ali jeste ili hoće kao v.d. Upravnika NBS. Gde-je-ić pisci u najužem izboru i povratak PEN/SKD-džedaja na pozicije NBS-moći pod kišobranom naprednjačkog ministra kulture Ivana Tasovca – o, kako plodno činjenično tle za konspirološka snatrenja.


1421695270_ninova nagrada2


Pačvork kompozicija


Roman Filipa Davida Kuća sećanja i zaborava dobar je primer romana čija struktura liči kartonskim kutijama, koje nastaju lepljenjem različitih slojeva, ovde još i iz različitog perioda. Tako je autor za svoj roman iskoristio dve priče: „Dajmon“ i „Zovem se Andreas“ koje su objavljene u Frakturinom izdanju njegovih Sabranih i novih priča (svibanj, 2013), s tim da je prva objavljena nepromenjena a u drugoj je izostao početni pasus, šumar je dobio ime, dok je poglavlje zamišljeno kao „ispovest data istražnim organima“ posle Drugog svetskog rata. Takođe, scenario, ili njegov deo, za film Gorana Paskaljevića, Kad svane dan, iz 2012., našao je svoje mesto i u romanu Kuća sećanja i zaborava, s tim da je filmski junak prof. Miša Brankov, čiju ulogu tumači Mustafa Nadarević, postao prof. Miša Volf.


Još dva momenta utiču na status raslojenosti pripovednog teksta Filipa Davida: fragmentarizacija fabule u kojoj pojedine epizode zadržavaju status relativno autonomnih epizoda i benigno posezanje za tehnikom kolaža, pa je tako pripovedni tekst garniran kratkim vestima kao dokumentarnim dodatkom. Izmešane su i tačke gledišta i forme pripovedanja: ispovedna sa instancom objektivnog naratora, epistolarna sa dnevničkom formom. Kao posledicu dobili smo donekle nesliven ili rasut roman, čini se mimo autorove volje. Jedan od načina da se kako-tako uvežu i održe na okupu sve narativne niti, bio je da se glavnom liku, dr Albertu Vajsu, pridruži još troje likova njegovih prijatelja: Solomon Levi, Miša Volf i Uriel Koen. Štaviše, još jedan lik igra zapaženu vezivnu ulogu teksta koji se otima koherenciji, lik Emila Najfilda, psihoanalitičara, koga Albert Vajs posećuje a sa kojim se dopisuje Uriel Koen. Treća vrsta raslojenosti ili raznostranosti ticala bi se dve tendencije koje sadrži pripovedanje u ovom romanu: pripovedno i refleksivno, ono koje predočava traumatično iskustvo progonjenih Jevreja i ono koje postavlja pitanja nad poreklom zla u svetu i smislenošću istorije obeležene magnum crimenom.


 WhenDayBreaks-4

Scena iz filma "Kad svane dan"


Trauma, enigma, mistika, fantastika


Svaki od četvorice likova u romanu Filipa Davida obeležen je nekim tipom traume i griže savesti. Glavni lik, Albert Vajs, celog života pati zbog gubitka mlađeg brata, dvogodišnjaka Elijaha, koga nije uspeo da nađe u snegu, nakon što ih je otac, jednog po jednog, izbacio iz vagona „konvoja smrti“ tokom Drugog svetskog rata. Miša Volf tek u poznim godinama saznaje da je sin Jevreja koji su stradali u okupiranom Beogradu. Uriel Koen je „dete nasilja“, odnosno dete začeto u činu silovanja, što je i osnova da prezire i mrzi sebe. Sudbina Solomona Levija je možda najteža: on je sin čoveka dostojnog prezira, koji je potkazivao svoje jevrejske sunarodnike u okupiranom Beogradu, koji su uspeli da pribave lažna dokumenta i prežive deportaciju u logore Staro sajmište i Topovske šupe.


Naracija Filipa Davida uspostavlja vezu sa drugim literarnim i filmskim delima: sudbina Uriela Koena sa sudbinom silovanih Bošnjakinja tokom rata u BiH i likova u filmu Grbavica Jasmila Žbanić (2006), lik oca Alberta Vajsa sa likom Kišovog Eduarda Sama, disciplinovanim sanjarom i opsesivno zabrinutim za opstanak svoje porodice, odnosno sa likom brižnog oca iz Beninjijevog filma Život je lep (1997), lik Miše Volfa sa likovima srodne sudbine tzv. lebensborn-dece iz romane Daše Drndić Sonnenschein (2007). S druge strane, možemo reči da Kuća sećanja i zaborava sadrži dominantnu poetičku sklonost F. Davida ka književnoj fantastici, koja se u ovom romanu ispoljava kroz verovanja u čuda, mističko izbavljenje i paralelne svetove, u postojanje dajmona koji odlučuje o tome kada će se i kako čiji život okončati, o postojanju deteta đavola ili deteta predskazivačkih sposobnosti. Sama pak „Kuća sećanja i zaborava“, na koju u Nju Jorku potaknut nesanicom nabasa Albert Vajs, jeste fini omaž priči „Enciklopedija mrtvih“ Danila Kiša – Vajs na ekranu gleda prizore iz vlastitog života, kao da su snimljeni nekakvom nebeskom kamerom.


Kao u i prethodnoj knjizi, koju su neznalice i oni skloni profitu nazvali romanom, San o ljubavi i smrti, ponovljena je alegorična scena – tamo je bio brod ludaka (srednjovekovna alegorija stultifera navis), ovde je to voz izopštenih ili tuđinaca u ovom svetu, koji se čudno preobražava u konvoj smrti, koji natiskane ljude prevozi u konclogore. I sam kraj pripada nekoj vrsti naivne ili romantično-bajkolike fantastike, omogućivši susret Albertu Vajsu, u nekoj od paralelnih vaseljena, sa davno izgubljenim bratom i roditeljima, čime je ispravljeno ljudsko zlo i nepravda istorije. Posebno je zanimljiva kripto povest Solomona Levija, pristalice sekte donmeha i prizivanje biografije Sabataja Cevija, samozvanog proroka, najavljivača dolaska Mesije i konvertita u islam iz 17. veka, čijom se biografijom pozabavio i Andrej Nikolaidis u svom romanu Dolazak (2009). Otac Solomona Levija, Ruben Rubenovič (treba li i tu tražiti neku tajnu vezu sa Rubenom Rubenovićem Davida Albaharija iz rane, antologijske priče „Šetnje pored reke“), postaje potkazivač sunarodnika za naciste ne iz straha ili koristoljublja već, kako objašnjava Solomon, iz verskog uverenja da mora da počini „sveti greh“ ne bi li postao delotvoran u spasenju čovečanstva.


 photo-svet-evropa-drugi_svetski_rat-juden_bg_u_687760149


Gubitnici u svetu Satane


Od anonimnog lika s početka romana, koji strada u bombaškom napadu na autobus pun putnika, do fantastičnog povratka Alberta Vajsa na mesto mega zločina, u Aušvic, u romanu Filipa Davida gotovo da nema primera bezuslovne dobrote. Šumar koji pronađe polusmrznutog šestogodišnjeg Alberta u snegu i povede ga svojoj kući, to čini ne samo da bi ga spasio, već i da bi mu pronađeni dečak zamenio nastradalog sina; domar Anđus koji se stara o maloletnoj Elizi, siluje je od čega ona zatrudni. Albert se po vlastitom priznanju, posle rastanka sa ocem, oseća kao „stranac u tuđem svetu, ispunjen strahom i mržnjom“. Samomržnja je karakteristična za dete rođeno posle silovanja, kao i za sina potkazivača; zapitanost o smislu stradanja pomešana je sa sumnjom u božje ustrojstvo sveta i emocionalnom pobunom protiv takvog ravnodušnog ili nemoćnog stvorenja, pobunom koja često uzima oblik ateizma. Jevrejstvo se ponovo stiče, kao u slučaju Uriela, tek neprijateljskim, antisemitskim odnosom sredine koja pojedinca vidi kao Jevrejina. Čudo i snovi su jedino sredstvo za nošenje sa tegobom tuđeg sveta, vera u paralelne svetove prag spasenja a paralelni svetovi su mesto gde se nepravda ispravlja i patnje zacele. Mračna je slika koju nudi Filip David a spasenje je mistično.


Roman Filipa Davida neće promeniti našu književnu scenu. Filip David je bolji pisac priča nego romanopisac, bolji kad opisuje čudo nego nasilje. Smetala mi je njegova povremena paskaljevićevska sladunjavost i strogo kontrolisana naracija, uživao sam u jezovitim, nadnaravnim i mističnim epizodama.


I, šta će biti s kućom? Čitaćemo je (još koji put).

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.