Tradicionalna svečanost povodom završetka školovanja kadeta 137. klase Vojne akademije i 2. klase Medicinskog fakulteta VMA Vojske Republike Srbije održana je 10. septembra, ispred Doma Narodne skupštine Srbije. Ova vest sama po sebi ne bi delovala spektakularno da je nisu pratili moleban i krštenje na kolenima bivših kadeta a sve u ime tradicije koja potiče iz 19.veka, tačnije iz vremena vladavine knjaza Miloša Obrenovića. Stvari postaju ozbiljnije kad se setimo izjave Načelnika Generalštaba, Ljubiše Dikovića da će „uspostavljanje verske službe imati pozitivan uticaj na operativne sposobnosti VS“ (Diković: „Vojska je spremna“, Kurir, 27. 1. 2013.). Ovo objašnjenje je dubiozno i protivreči 11. članu Ustava Srbije u kojem stoji: „Republika Srbija je svetovna država, Crkve i verske zajednice su odvojene od države. Nijedna religija ne može se uspostaviti kao državna ili obavezna“. Slika ovog unisonog metanisanja ispred Skupštine postavlja niz pitanja. Da li je ovo vojska svih građana ove zemlje ili samo pravoslavaca koji pripadaju srpskom narodu? Da li je VS monoetnička, monokonfesionalna? Da li je moguće da u njoj nema pripadnika drugih nacionalnosti i vera i da li je moguće da u njoj nema ateista? Ili je posredi nešto što nema veze s verom ili odbranom zemlje?

Svako u svojoj uniformi: za Gospoda i otadžbinu

Na talasu postpetooktobarskih promena i antikomunističkog žara koji desno krilo DOS-a nikad nije krilo, dok je centar imao stav koji se najbolje može opisati kao “pragmatična ambivalentnost”, stigla je u osnovne i srednje škole i veronauka. Ovaj potez Đinđićeve Vlade bio je siguran znak da će se u bliskoj budućnosti Srpska pravoslavna crkva (SPC), kao dominantna verska zajednica, itekako uplitati u svetovna posla iako su, sanćim, Crkva i država odvojeni. Videli smo tako visoke sveštenike koji su bili nezaobilazni gosti raznih državnih svetkovina, osveštavače svega što leti, hoda ili proizvodi duvan, drže dubiozne govore na odru uglednog političara, visokog sveštenika SPC kao člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije (RRA), komentatore svih društvenih pojava – od mini suknji do pilatesa. Ne zaboravimo i one sveštenike koji su, bez naknadne osude Sinoda SPC, aktivno učestvovali u akcijama rušilačkih desničarskih hordi protiv Parade ponosa. Ovi događaji su poznati, ali su mnogi zaboravili znakoviti događaj koji se zbio kad je, uz saradnju vojske (tada Državne zajednice  Srbije i Crne Gore), 2005. godine na vrh planine Rumije (a sve u inat Milu  Đukanoviću) helikopterom spuštena limena, montažna crkva, inače objekat SPC. U ovom vaznesenju i potonjem bezbedno ateriranju bogomolje su se videli počeci duge i plodotvorne, naročito po SPC, saradnje. Kad smo već kod koprodukcijskih neimarskih poduhvata, jedna montažna crkva je, a za potrebe vojske, nedavno podignuta na Divčibarama. Otvaraju se i bogosluženi prostori pri VMA, Generalštabu, kasarnama u unutrašnjosti zemlje.

No, tu storiji o saradnji SPC i države nije kraj. Zvanični početak se može smestiti okvirno u 2010. godinu kada je tadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac najavio uvođenje u legislaturu položaja sveštenika koji bi službovali pri vojnim jedinicama. Te iste godine je,  povodom završetka školovanja kadeta 130. i 131. klase Vojne akademije, 4. septembra, u Hramu Svetog Save održana svečana arhijerejska liturgija sa molebanom. Liturgiju povodom uspešnog završetka školovanja kadeta 130. i 131. klase Vojne akademije služio je vladika hvostanski Atanasije Rakita. Posebno je bilo zanimljivo to što su Sporazumom Pravoslavne Crkve i Vojne akademije kadeti obilazili manastire u Srbiji i inostranstvu, posebno manastir Hilandar, da bi dobili „poštovanje prema osnovnim vrednostima pravoslavlja“. Značaj ovih  hodočašća bio je u „daljem jačanju duhovnosti naših kadeta prilikom izvršavanja redovnih obaveza“. (http://www.va.mod.gov.rs/cms/view.php?id=14830)

Božji piloti i "levitirajuća" crkvica na Rumiji

Od 2013. godine se  uvodi veći broja sveštenika (čak 13 pravoslavnih i jedan rimokatolički kapelan i jedan imam), što na prvi pogled ne izgleda sporno s obzirom na to da veliki broj razvijenih zemalja Zapada (među njima SAD i Velika Britanija) imaju vojne sveštenike a neke, kao Nizozemska i Belgija, ih nemaju, ali su u redovima njihovih armija tzv. humanistički kapelani, koji su tu da pruže duhovnu utehu kako vernicima tako i ateistima. U Francuskoj se, više decenija, vode velike debate o tome da li treba zadržati vojno sveštenstvo ili ne. Razlog tome je insistiranje učesnika u javnoj polemici, naročito pripadnika levice, o striktnom odvajanju Crkve od države. No, ni u jednoj od pomenutih zemalja nijedna konfesionalna zajednica nema pravo da se promoviše u okviru vojske kao SPC u Srbiji i da se predstavlja kao državna konfesija (jer ni u Ustavu ne postoji državna verska zajednica), koja eto, zbog kletog sveta, mora da pripusti u redove vojske i nekog imama ili kapelana.

Molebani i litije za vojnike u zemlji ili one koji idu na mirovne misije u Liban postali su svakodnevna pojava.Patrijarh srpski Irinej je uručio Gramate trojici oficira za veliki doprinos uvođenju verske službe  u VS. Pritom je zaboravljeno da je vojska državna a ne verska institucija.  Štaviše, prošle godine, prilikom osveštavanja bogoslužbenog prostora u Kasarni „Ratko Pavlović-Ćićko“ u Prokuplju, vladika raško-prizrenski Teodosije ovako besedio: „Naš narod, država i crkva sada su jedinstveni i ta veza je bila i bie uvek neraskidiva“, što se uklapa u stavove patrijarha SPC o srpskoj vojsci koja ima „ulogu tela u tome biću a Crkva ulogu duše“ („Primamljiv posao vojnog sveštenika“, Danas, 6. maj, 2014.). U tom maniru je 22. aprila prošle godine u crkvi Svetog Đorđa na Oplencu izvršeno osvećenje brigadnih zastava Vojske Srbije, nadovezujući se na tradiciju iz vremena dinastije Karađorđević.

U zemlji u kojoj vlast, pa i Predsednik lično (setimo se neslavne episode sa unošenjem badnjaka u Predsedništvo), ne znaju za granicu između svetovne i duhovne vlasti, između verske tolerancije i naturanja svojih običaja i verovanja inovernima i neverujućima, nijedna državna institucija nije imuna na uticaj najveće konfesionalne zajednice. Tu, kao što smo videli, vojska, iako državna institucija s visokim procentom poverenja građana – ako je verovati brojnim anketama – nije izuzetak. Zakoni i Ustav su se u Srbiji stubokom kršili i pre Vučića, pa što ne bi tako bilo i za vreme njegovog mandata. Ionako na to većina građana gleda ili bez nekog velikog interesovanja ili s jetkim cinizmom. Pritom se ne shvata da će svetovnoj državi i demokratiji sasvim doći glave upravo takav stav.