Ne znam ko je to izmislio, pretpostavljam neko ili nešto poput Obraza, 1389 ili Zavetnika, tek pre nekoliko godina počeli su se u Beogradu viđati grafiti s natpisom Dogodine u Prizrenu. U pitanju je, naravno, srpska verzija one jevrejske Dogodine u Jerusalimu, koju su Jevreji, živeći kojekude po svetu, vekovima izgovarali tokom svojih svečanosti. Poruka je jasna, makar posle 2000 godina, ako budemo uzdržali carski grad Prizren u našim srcima, kao Jevreji Jerusalim, vratićemo se tamo i on će ponovo biti naš, srpski. Manje zato što nisam simpatizer rečenih desničara, a više što prosto nisam sklon čekanju, odoh ja, bogami, u Prizren sada, a ne dogodine. „Čuvaj leđa“ reklo mi je nekoliko poznanika, što dobro oslikava predstavu koju u Beogradu gaje o Prizrenu i Kosovu uopšte, kao mestu visokog rizika za namernike iz Srbije. Sklon opreznosti, koja me je čuvala u smutnim vremenima, pitao sam mog prištinskog prijatelja Jetona Neziraja da li je opasno ako u Prizrenu šetam s torbom koja ima natpis na srpskom Institut za filozofiju i društvenu teoriju, na kom radim. „U Prizrenu možeš da šetaš i u gaćama“, odgovorio mi je Jeton, i rekao bih da je u pravu.

Foto: A. Pavlović, bivši bioskop "Bistrica" u Prizrenu

„Srbija je velika tajna“ kako kaže Oskar Davičo, ali, bogami, nije ni Prizren bez iznenađenja. Najpre, veliko iznenađenje priredili su mi slušaoci na predavanju – ja sam im se sit napričao priča srpskih levičara o Prizrenu, želeći da naglasim kako su čak i u doba pre, za vreme i posle Balkanskih ratova postojali kritički intelektualci i kritički mediji u Srbiji, a oni će meni (parafraziram) – „dobro, sve je to lepo što kažeš za Tucovića, ali, znaš, on nije bio dosledan marksista, više je naginjao hegelijanskom i evolucionističkom modelu pa čak je možda i očijukao sa liberalizmom“. Zvuči kao loš intelektualni vic, ali, eto, u Prizrenu, posle svih ovih ratova i etničkog nasilja, ima onih koji su očito više zainteresovani za Tucovićevu filozofsku poziciju i teorijsku doslednost a manje za srpsko-albanske konflikte i percepcije.

Prizrenci su, dakle, ljubazni, ali ne naročito korisni kao putokazi – pokažu vam samouvereno pravac u kom treba da idete kao da se to podrazumeva, kao da su prizrensku čaršiju gradili Rimljani pa imate dve glavne ulice koje se seku pod pravim uglom. A pravih ulica niotkuda, čaršija je izlomljena, savijena, iza svakog ćoška vrebaju novi čoškovi a svaka se krivudava uličica račva na nekoliko njih. Prizrenska čaršija je, kao čuvena Borhesova priča, put sa račvastim stazama. I to je ono lepo što se ima videti u Prizrenu, živa čaršija, duh, jedan lagani ritam koji je lako orijentalistički svesti na spori ritam „pustog turskog“, a možda je pre samo spori ritam provincije. Ali taj ritam prija kad dođete iz Beograda ili Tirane, svejedno, u kojima se žuri, juri i uvek kasni. Kako god, ovaj duh i ovu čaršiju treba videti, dok je još ima, jer je aktuelno preduzetništvo urušilo mnogo toga u starom Prizrenu, pa će neko izgleda morati jednog dana da podiže stariji i lepši Prizren.

Zanimljivo je i to da sam se na ulici ljudima obraćao na engleskom, a oni meni, naročito oni stariji, mahom odgovarali na srpskom – Pa kako, majku mu, znaju da sam Srbin? Da li mi piše na čelu ili su u školama imali obavezan predmet Kako prepoznati Srbina? Kasnije su mi moji novi prizrenski prijatelji dali objašnjenje – Prizrenci su tradicionalno poliglote i lako namirišu srpski, a izgleda da se oni stariji i dalje strancu takoreći instinktivno ili po staroj navici obraćaju na srpskom, kao da je to jezik za govor sa strancima. To me nekako podeća na reči Elijasa Kanetija koji je, kao Jevrejin, rođen u tada izrazito višeetničkom mestu Ruse na donjem Dunavu. Kaneti, dakle, kaže kako je vulgarno za sve potrebe korisiti jedan isti jezik, već da se treba moliti i s Bogom govoriti na jednom, s majkom u kući na drugom, učiti na trećem, trgovati nas četvrtom i tako dalje. Danas je Kanetijevo Ruse, kao i Balkan i istočna Evropa uopšte, izgubilo taj multuetnički karater, ali u Prizrenskoj čaršiji se višejezičnost rekao bih dobro drži – mnogi u kući i dalje govore turski a u čaršiji albanski, a čuje se i srpski, koji i mnogi mlađi Prizrenci govore jer su ga „pokupili“ od svojih nekadašnjih sugrađana, kojih više nema.

Do NATO bombardovanja bilo ih je u Prizrenskoj opštini oko 5%, od čega preko 10 000 u samom gradu. Prizren je manje trpeo tokom srpsko-albanskog sukoba 1998. i u prvim mesecima 1999. godine nego drugi gradovi na Kosovu, budući da u njemu nije bilo incidenata ni primetnog prisustva UČK, a nije bilo ni masovnog organizovanog etničkog čišćenja Albanaca kao u drugim gradovima. Za vreme bombardovanja najviše su stradala sela severno od Prizrena u kojima je UČK delovao, ali je bilo ratnih zločina i u gradu, naročito u naselju Tusus. Tamo je, nakon ubistva dva srpska policajca u gradu, 26. maja srpska policija ubila između 27 i 34 osobe i spalila preko stotinu kuća.

Desetak dana pre toga, „Arkanovci“ su upali u kuću prizrenske porodice Muharemi, ubili dvojicu muškaraca a trećeg odveli, i on se do danas vodi kao nestao. Izveštaji i svedočenja govore i o hapšenjima i višemesečnom držanju Albanaca u pritvoru i njihovom maltertiranju od strane srpske policije tokom NATO intervencije, a zabeleženi su i slučajevi prisilnog rada, uglavnom na kopanju rovova, kojima su bili izloženi neki Albanci. Nemački NATO vojnici su po ulasku u Prizren ubili jednog i teško ranili drugog Srbina, koji su prema izveštaju otvorili vatru na njih. U tim nedeljama, što dobrovoljno a što zbog pretnji, zastrašivanja i maltretiranja, gotovo celokupna srpska populacija napustila je Prizren. Za te zločine osuđen je jedan kosovski Albanac kog su srpske vlasti uhapsile na Merdaru, a za proterivanje Srba vođen je i dugotrajan proces protiv sedam Albanaca pred Prizrenskim sudom i oni su oslobođeni odgovornosti. Zatim je, 2000. godine, na brutalan način ubijena bošnjačka porodica Skenderi, bračni par Sezair i Anifa, njihova dvadesetogodišnja ćerku Ardijana i njena baka Đulja. I ovaj zločin ostao je do danas nerasvetljen.

U nemirima 2004. godine, Prizren je potpuno očišćen od Srba a njihove kuće, kao i većina pravoslavnih verskih objekata u gradu, su spaljeni. Iako su neke od tih kuća obnovljenje ili se obnavljaju, danas u Prizrenu živi svega 15-20 Srba, mahom starica. Najzad, u januaru ove godine, u Prizrenu je uhapšen Branimir Gligorijević, jedan od malobrojnih povratnika u selo Novake u prizrenskoj opštini. Njegova priča ima pomalo tragikomičnu notu – u jeku afere sa vozom i srpsko-albanskih tenzija, Branimir je neoprezno otišao do grada u, možda, jedinom radnom odelu koje ima, srpskoj maskirnoj uniformi. Neko je zatim prijavio policiji da je video „srpske vojnike“ usred Prizrena i nastala je hajka. Uhapšen je u apoteci dok je kupovao lekove i pritvoren, a trenutno mu se sudi pod optužbom za lažno predstavljanje kao zvanično lice („impersonating a public officer“). Njegova slika u uniformi iz prizrenske sudnice je u nekim kosovskim medijima protumačena kao dodatna provokacija, mada je jasno da je on izveden pred sudiju u istom onom odelu u kom je i uhapšen; slutim da bi se nesrećni Branimir rado presvukao da je imao ikakvu šansu za to.

Ono što u Prizrenu ne vredi videti, a što je ipak na svakom koraku jesu tragovi najnovijih nasilja, a još više njihova simbolička reprezentacija.

U Bogorodici Ljeviškoj, prelepoj crkvi kralja Milutina iz ranog XIV veka, koja se nalazi na UNESKO-voj listi svestke kulturne baštine, božanstvene freske Mihaila Atrape trunu pod garežom. U tu crkvu su albanski vandali 2004. godine uneli bure s naftom i oštetili ovaj freskopis neprocenjive vrednosti. Ispred crkve stoji natpis na engleskom jeziku „obnavljamo naše zajedničko evropsko nasleđe“ i zastava EU – ali freske su i dalje oštećene a crkva u prilično bednom stanju. Srpska pravoslavna crkva ne želi da dozvoli kosovskoj vladi da je obnovi, verovatno jer bi ona to koristila da pokaže svetu kako se, eto, brine za srpske svetinje i kako je pogrom iz 2004. godine bio jedan mali, izolovani incident. Srpske institucije, sa svoje strane, ne preduzimaju ništa. Mislim da znam i zašto, jer je zgodno koristiti potresne prizore iz Ljeviške u kampanji protiv ulaska Kosova u UNESKO. I tako, dok beogradska i prištinska vlada igraju višegodišnju simultanku oko UNESKO-a, Ljeviška čami uglavnom zaključana, prazna i oštećena, kao talac nacionalističkih politika. Prizrenska bogoslovija i nekoliko crkava u staroj čaršiji su temeljno obnovljene, ali ispred njih, kao spomenici, stoje slike njihovog paljenja i rušenja iz te 2004. godine. Te grozne slike kao da opominju – ovo je istina, ovo je prava stvarnost tih objekata, a to što je obnovljeno je samo šminka i fasada.

Na desetak minuta hoda od Prizrenske bogoslovije nalazi se Muzej Prizrenske lige. Na panoima u dvorištu su poređane slike srušenog muzeja iz 1999. godine, slike Srba za koje se tvrdi da su počinioci, slike Miloševića iz Haga, slike NATO bombe u muzeju sa snimka RTS-a, uz napomenu na panou da je bomba podmetnuta, slike oštećenih i po putu razbacanih skulptura glavešina albanskog pokreta... A iznad panoa vijori se mapa navodne Albanije iz 1877. na kojoj su i Podgorica i Leskovac. Za koga su, pitam se, te mape? Taj koji ih je okačio nasred dvorišta, zna li taj koliko su mape Dušanovog carstva donele Prizrenu zla, stradanja i razaranja? Najpre lokalnim Turcima i Albancima 1912., pa zatim Albancima 1990.-ih, a onda i ovdašnjim Srbima u Prizrenu 1999. i 2004., o vojnicima da i ne govorimo.

Eto, to je paradoks, s jedne strane prizrenska čaršija, sa svojim mnoštvom pravaca, jezika, glasova, religija, boja, ukusa, mirisa itd i, sa druge, novodržavna kosovska ideologija sa svojom jednom, jedinom zvaničnom pričom o zlim komunistima i zlim Srbima i Turcima, o okupatorima. Možda mi to toliko smeta baš zbog osećaja da, za razliku od Prištine, čija urbanost nosi standardan jugoslovenski socrealistički pečat, Prizren ima drugačiju dušu i stari duh, možda, dakle, baš zbog toga mi nacionalistički narativi nikako ne pristaju uz ovo mesto na kom, jedni do drugih, vekovima stoje džamije, hamami, crkve, manastiri i bogoslovija i na kom je, do poslednjeg rata, živelo desetak hljada Srba od koji je danas ostala šaka starica i par sveštenika. U srpskim novinama pisalo se dosta o tom jednom jedinom srpskom detetu u Prizrenu, koje tuguje jer nema s kim da se igra, kao da se podrazumeva da se srpsko dete ne može igrati s albanskom i turskom decom.

I tako, dok boravim ovde, mešaju mi se sećanja na one zapise Srba koji su Prizren predstavljali kao carski Dušanov grad i srednjovekovnu srpsku prestonicu, i onih koji su ga videli kao albansku varoš i savremenu kosturnicu. Prvu sliku su širili srpski zvaničnici za vreme Balkanskih ratova, drugu oni koji su u tim ratovima učestvovali. Srpski arhimandrit Dimitrije tako je na vest o početku Balkanskog rata (tada se mislilo da će biti samo jedan) tvrdio: “Idemo slavnom Kosovu, veličanstvenim Dečanima, divnom Skoplјu, da potražimo sjajni presto silnoga Dušana”, a jedan od srpskih komandanata iz 1912. godine pisao je kako, “posle osvećenog Kosova, a po ulasku u carski Prizren… i oficiri i vojnici behu pod najsvežijim utiscima slavnih pobeda… Svi behu oduševlјeni i behu ponosni…”

Dragiša Vasić, koji je, oko 1920. godine, još bio opozicionar blizak levici, opisao je Prizren drugačijim očima:

Da ne dužim priču, hvala na pitanju, dobro sam prošao u Prizrenu...