Obeležavanje Prvog maja napunjeno je kičem nostalgije: vatra, koja impotentno pokušava da se diže u noć, muzički trash nekih drugih dekada, radnička i porodična kultura izgubljenog vremena, sve nas to može, ako se odlučimo učestvovati, napuniti tupim sentimentom, sažaljenjem, melankolijom. Puka u vremenu zamrznuta forma praznika, koji slavi borbe, prava i nade kojih više nema. A čini se da je sve to lakše propuštati iz godine u godinu, pogotovo ako smo predstavnici prekarijata. Prekarnih radnika se ti ostaci dana i radničkog identiteta nekako uopšte više ne tiču.

Uz duboke, epohalne transformacije tržišta radne snage dolazi i do jednako dubokih promena u identitetima. Kao prvo, radnički praznik za prekarne radnike u osnovi ne može imati posebnu auru, koja prati dane odmora, pošto dani odmora za njih ne postoje: percepcija vremena se menja, pošto se menja radno vreme. Linearno razumevanje, koje se podudara sa idejom istorije kao tokom progresa i koje se uobličilo u - teleološkom - čekanju kraja radnog dana, vikenda, odmora, praznika i najzad revolucije, to ontološki zastrašujuće poimanje temporalnosti sada prelazi u haos bez prepoznatljivih diskretnih vremenskih jedinica, bez teleologije. Time se menja jedna cela psihološka struktura radnica i radnika, koja uključuje i poimanje životnih razdoblja, detinjstva, mladosti i starosti, a time i porodice. Veliki pratioci života kao što su nostalgija i nada nestaju i umesto njih pojavljuje se nostalgija prema nostalgiji - Mark Fisher detektovao ih je u popularnoj muzici, u koju su se na početku milenijuma vraćali stari oblici rock'n'rolla, garažni iz šezdesetih i sedamdesetih te post-punk iz sedamdesetih i osamdesetih, i to u golom ponavljanju, bez imaginacije novoga.

Nuklearna porodica, taj neophodni pratilac radničkog identiteta 20. veka, također nestaje. Fleksibilizacija rada u trci za radna mesta masovno uključuje žene; plate muških radnika smanjuju se i nisu više dovoljne za preživljavanje cele porodice. Ipak, domaćička uloga žene ostaje. Muškarci koji uz povećanu konkurenciju često ostaju bez rada, mladi, koji se posle studiranja vraćaju u provincijalne gradove, osećaju nestajanje starog kodeksa muške časti. U isto vreme, žene se žele rasteretiti duplog zadatka, koji se sastoji od plaćenog rada i neplaćenog domaćičkog rada. To doprinosi toksičnim i konfuznim kulturnim pojavama, koje se ogledaju u rastu maskulinih identitetskih politika i identitetskom feminizmu. Guy Standing u svojoj studiji prekarijata (Prekarijat: Opasna nova klasa) navodi podatak da je broj venčanja u nedavnoj godini na istorijsko niskoj razini sedamdesetih godina 19. veka. Prvi maj je u velikoj meri bio porodični praznik, za velike industrijske firme i njihove sindikate bile su identitetski i sentimentalno vezane cele porodice.

Takmičenje, trka do dna, unesena je i u najintimnije odnose, pa šta onda očekivati od društvenih? Ako ne može postojati zajednički identitet ni u okviru nečega što je dugo važilo za „osnovnu ćeliju drušva“, kako bi mogao postojati na mnogo širem planu?

Ako neke zajednice ipak treba da postoje, treba imati neki - identitetet. Uspon politika identiteta u poslednjih nekoliko godina možemo povezati upravo sa prekarizacijom stanovništva. Zajednice, sakupljene oko pojedinačnih identiteta, služe kao proteze nemog vlastitog glasa, onog koji bi mogao artikulisati životni modus prekarijata u adekvatnim ekonomskim i socijalnim terminima.

Mada prekarijat nije homogena pojava - ako je Ronaldo dio prekarijata, on sigurno nije u istom stanju kao prevodilac na Balkanu. Stari ljudi koji uz penziju ponešto zarađuju nisu na istome kao mladi, koji su primorani svoju egzistenciju i budućnost osigurati honorarima. I tako dalje. Takva podela sigurno doprinosi nedostatku dotičnog glasa. Ponekad je oko pitanja rase, pola, veroispovesti ili nacionalnosti mnogo lakše ujediniti se nego oko ekonomskih pitanja. Pogotovo ako je to ujedinjavanje površno, kao što je na internetu, koji omogućava skoro bezgranične načine komunikacije, koji svojom dubokom bazom slika, zvukova i značenja u drugim oblicima nudi priliku brze, impotentne artikulacije kritike ili prostog besa. Slaganja u tom slučaju podjednako su površna, a identitetske zajednice labave. Ne želimo reći da rasna i slična pitanja nisu polu-autonomna u odnosu na ekonomska, nego da se kroz identitetska pitanja ona ekonomska sistematski prešutkuju i time politike identiteta postaju simptomi.

Na sve to veliki deo levice na zna se smisleno odazvati. Živeći u fantazmama industrijskog kapitalizma druge polovine dvadesetog veka, on želi ostalim identitetima suprotstaviti identitet idealnog blue collar radnika, kojeg smatra univerzalnim subjektom. Ipak, u simboličkim relacijama savremenih politika taj identitet nastupa kao partikularan, kao identitet koji se suprotstavlja ostalim, u ime univerzalnosti, ali se ipak nalazi izvan nje - opredeljen je negativno, u službi je negiranja ostalih identiteta ali ne nudi alternativne tehnike uspostavljanja univerzalnog. Time nestaje i romantika revolucionarne levice, sav onaj više od veka trajući imaginarij crvenih zastava, prljavih siromaha koji osvajaju tvrđave i uspostavljaju barikade, koji štrajkuju iza prastarih mašina u zajedničkoj upotrebi. Mišićavi, a umorni, više ili manje „fizički“ radnik iza glomazne mašine danas se bori sa slabašnim štreberom iza kompjutera, čiji politički domet u najboljem slučaju predstavlja pravljenje mem-ova u mračnoj sobi, koji je asocijalan i ne može sebe da zamisli na nekakvom masovnom slavljenju Prvoga maja.

U toj situaciji i levica postaje supkulturna pojava. Time što za svoj ideal ponekad bira identitet opisanog radnika, što je nagnuta ka idealiziranju istog, čemu doprinosi i nesposobnost da se mase pridobiju i pokrenu, preuzima odrednice devastirane radničke kulture. Ponekad se bliži i etnonacionalizmu, kojeg treba jasno odvojiti od ekonomski progresivnog etatizma. U prvom slučaju država je shvaćena kao mitska zajednica, u drugom kao racionalna zajednica ekonomske distribucije i medijacije kapitala - način na koji se može postaviti kao zaštita, na primer kada anonimne nadnacionalne institucije pritiskaju sa zahtevima u korist kapitala. Jedan od oblika nereflektiranog skretanja levice ka etnonacionalizmu jeste stvaranje nekakvog panslavenskog identiteta, brikolaž u koji upadaju i papa i Staljin, i Putin i internacionalizam. Zaboravlja se da masovni pokreti ne nastaju odozgo, preko sugestija avantgarde, nego odozdo, u odgovarajućim istorijskim uslovima i da do toga nema prečice.

Sve to zove ka novom mišljenju politike, koja bi se zauzimala za radnička prava. Posle kratkog perioda oduševljavajućeg revivala klasičnih levih ideja u obliku novih partija, kojeg je simbolizovala Syriza, čini se da se opet, možda i jače nego prije, na terenu politike vraćamo ka stavu „there is no alternative“. Glas proletarijata je nekoherentan, zagađen etnomračnjaštvom, pun beznandnih supkulturnih ideja, i malo tko još mari za Prvi maj. Čini se da je u tom istorijskom momentu nestala i cela jedna generacija aktivista, intelektualaca i političara leve provinijencije. Kult levice je srušen. Ostaje pitanje da li će se i kada pojaviti novi masovni, koherentni i organizovani oblici radničkog pokreta. Njegov jednakopravni deo moraće da bude i prekarijat.