Naša analiza spornih tačaka u Nacrtu Zakona o izmenama i dopunama zakona o radu (u daljem tekstu Nacrt) će morati da se bazira na verziji koja je povučena iz skupštinske procedure kao jedino dostupnoj verziji. Apologete ovakvog zakona su isticale kako Nacrt „u osnovi ima fokus na tzv. fleksibilnim oblicima zapošljavanja”,  a sama promena zakona o radu, „zajedno sa drugim strukturnim promenama” bi navodno trebala da omogući i lakša otpuštanja i lakše zapošljavanje radnika. U pitanju je spin, jedan od mnogih koji se pojavio u toku rasprave o Zakonu. Ovaj spin bio je posvećen izbegavanju pitanja položaja onih čije bi zaposlenje ovakav zakon omogućio i olakšao, kao i naturalizovanju klasne raslojenosti društva. Očigledno se želeo postići efekat po kome su poslodavci nosioci čitavog društvenog života, i da se njihov interes ima smatrati za najbitniji, kome svi drugi treba da se podrede. Pre nego što krenemo tačku po tačku, napomenimo da i u postojećem zakonu postoje mnoge problematične odredbe, od kojih je većina ostala neizmenjena. Indikativno je da ona poboljšanja koja jesu učinjena, učinjena su na taj način da zaposlenog postavljaju u usamljen položaj prema poslodavcu, što u kontekstu krize i stabilne egzistencije rezervne armije rada snažno određuje mogućnosti te dve strane.

Prva sporna tačka kojom ćemo se baviti (član 5. Nacrta) se odnosi na sklapanje ugovora o radu. Za razliku od trenutno važećeg zakona, Nacrt novog zakona predviđa da ugovor o radu ne mora da sadrži sledeće elemente: elemente za utvrđivanje osnovne zarade, radnog učinka, naknade zarade, uvećane zarade, druga primanja zaposlenog, rokove za isplatu zarade i drugih primanja na koja zaposleni ima pravo i trajanje uobičajenog dnevnog i nedeljnog radnog vremena. Navedene elemente ugovor o radu ne mora da sadrži „ako su oni utvrđeni zakonom, kolektivnim ugovorom, pravilnikom o radu ili drugim aktom poslodavca u skladu sa zakonom”. U praksi ovo znači da navedene elemente poslodavac može promeniti ako su definisani pravilnikom o radu ili drugim aktom, a da se zaposleni uopšte ne pitaju, iako direktno utiče na njihova primanja, na to kako se meri njihov radni učinak, rokove za isplatu zarada, trajanje radnog vremena, ostalo što je gore navedeno ali i svakodnevni život uopšte.

U vezi sa tim, zanimljiv je član 18. Nacrta koji predlaže da se član 53. trenutno važećeg zakona o radu izmeni da glasi ovako: „Na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju  iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (u daljem tekstu: prekovremeni rad). Prekovremeni rad ne može da traje duže od osam časova nedeljno, niti duže od 12 časova dnevno uključujući i redovno radno vreme zaposlenog. Prekovremeni rad može izuzetno da traje duže od osam časova nedeljno u slučaju više sile (elementarna nepogoda i dr.) ili drugih nepredviđenih okolnosti kada je ugrožena bezbednost, zdravlje i opšti interes građana”.

Kombinacija članova 5. i 18. Nacrta  otvaraju mnoge mogućnosti za zloupotrebu kako zakona tako i zaposlenih. Šta znači povećanje obima posla? Koliko je to povećanje koje omogućava poslodavcu da  primorava zaposlene na prekovremeni rad? Koji su to „drugi slučajevi”? Činjenica je da uslovi koji moraju biti ispunjeni da bi poslodavac mogao da primora zaposlenog na prekovremeni rad nisu dovoljno precizno definisani.

Imajući ovo u vidu, izjava zakonobranitelja kao što je: „Kada firmi posao ide dobro i povećava se, raste potreba za zapošljavanjem” je neopravdano pojednostavljenje koje pritom suviše često uopšte nije tačno. Sa jedne strane, poslodavac će, u uslovima sad već permanentne krize, baš zato što mu zakon omogućava, prvo da primorava zaposlene da rade više i duže uz iste plate, a tek kada ta opcija ne bude mogla više da se primenjuje, tek tada će zapošljavati nove ljude. Nove odredbe zakona, koje se tiču preraspodele radnog vremena (članovi 21.-23.), vremena pripravnosti (član 16.) izmena i regulisanja pravilnika o radu i drugih akata (član 3.) i na primer upućivanja na rad kod drugog poslodavca (član 79.), omogućiće poslodavcu kome se ukazuje prilika za dobar posao, ali se libi da zaposli još ljudi, da poveća pritisak na postojeće zaposlene redefinišući norme za zaradu na svoju ruku. Po pitanju preraspodele radnog vremena, ključni stav člana 21. glasi: „Kod poslodavca kod koga je rad organizovan u smenama ili to zahteva organizacija rada, puno ili nepuno radno vreme zaposlenog ne mora biti raspoređeno jednako po radnim nedeljama, već se utvrđuje kao prosečno nedeljno radno vreme na nedeljnom nivou”. Ova preraspodela radnog vremena (pored već navedenih članova Nacrta), otvara poslodavcima još jednu mogućnost da primoravaju zaposlene da ostaju duže na radnom mestu, što se direktno kosi sa tekovinama borbi za radnička prava. Pored toga, nedovoljna pojmovna određenost i preciznost predloženih izmena ostavlja širok manevarski prostor za zloupotrebu i široko tumačenje zakona. Ne postoji kriterijum po kom zakon pravi razliku između različitih tipova radnih organizacija, te po tom pitanju, svaki poslodavac može proizvoljno definisati svoju organizaciju kao onu kojoj je potrebna preraspodela radnog vremena zaposlenih, iako to ne mora biti slučaj. Na primer, u kombinaciji sa ukidanjem uvećanja zarade za smenski rad (član 50. Nacrta koji reguliše član 108. postojećeg zakona), mogućnosti kombinovanja radnika i time većeg zadiranja u njihove živote se drastično šire, što zasigurno neće podstaći zapošljavanje, ali će svakako dovesti do pojeftinjenja radne snage, obzirom da će poslodavci moći da traže veći angažman za dosadašnju cenu, ili, posle nekog vremena, isti angažman za manju cenu.

Sa druge strane, ukoliko bude primoran da zaposli nove radnike, mnogo duže će moći da ih drži pod ugovorom na određeno, čime sebi širi manevarski prostor u slučaju komplikacija, dok zaposlenima čini planiranje života još nesigurnijim. Period koliko se može sklapati ugovor na određeno produžen je sa 12 na 24 meseci, što zaposlenog opet stavlja pod pritisak da se na bilo koji način dodvori poslodavcu ne bi li dobio produženje ugovora. Time se poslodavcu olakšava pristup nesigurnoj i jeftinoj radnoj snazi koja u slučaju neslaganja ili pobune može brže i lakše nego ikad biti otpuštena i zamenjena novom.

                                                                       8 + 8 + 8, formula koja još uvek vredi

Sledeća sporna odredba je član 16. Nacrta koja je višestruko problematična, ali ćemo se zadržati na dve najspornije stavke. Prva je da omogućava poslodavcu da proizvoljno promeni radno mesto zaposlenom bez ikakvih konsultacija sa zaposlenim. Ukratko, ovaj član zakona omogućava poslodavcu da bajpasuje ugovor o radu koji definiše radno mesto zaposlenog. Pored toga, omogućava poslodavcu da proizvoljno menja mesto na kojem zaposleni obavlja posao, što u praksi znači da postoji mogućnost da zaposleni svakog dana mora da ide u drugi deo grada na posao, nezavisno od svoje volje. Druga problematična stavka ovog člana je tzv. vreme pripravnosti koje npr. direktno obesmišljava član 66. postojećeg zakona (koji pretrpljuje manju izmenu u Nacrtu), a koji određuje pravo zaposlenog na uzastopnih 12 sati odmora na svakih 24 sata u toku radne nedelje, ukoliko u zakonu nije drugačije određeno. Član 16. po tom pitanju kaže sledeće: „Radnim vremenom ne smatra se vreme u kome je zaposleni pripravan da se odazove na poziv poslodavca da obavlja poslove ako se ukaže takva potreba, pri čemu se zaposleni ne nalazi na mestu gde se njegovi poslovi obavljaju niti na drugom mestu koje je odredio poslodavac. Vreme pripravnosti i visina naknade za istu uređuje se zakonom, opštim aktom ili ugovorom o radu”. U praksi ovo znači da opšti akt preduzeća (koji može biti lako promenjen voljom poslodavca) može definisati vreme pripravnosti i visinu nadoknade na način koji ne odgovara zaposlenima, a da se oni ne pitaju za mišljenje. Time bi oni bili stavljeni u nepovoljan položaj, naročito u slučaju visoke nezaposlenosti i mogućnosti lakšeg otpuštanja.

Posebnu pažnju zaslužuju odredbe u Nacrtu koje smanjuju novčane obaveze poslodavaca prema zaposlenim. Otpremnine za odlazak u penziju se smanjuju sa 3 na 2 prosečne plate (član 58.). Smanjenje naknade zarade zbog sprečenosti zaposlenog da radi, sa 65% proseka zarada u protekla 3 meseca, na 65% osnovne zarade za dati mesec (član 55. u Nacrtu, 115. u starom Zakonu), ukidanje uvećanja zarade za rad u smenama (član 50), mogućnost neisplate radnicima-potražiocima prilikom stečajnog postupka (član 61. U Nacrtu, 122. u zakonu), i smanjenje otpremnina (član 70 u Nacrtu, 158. u Zakonu). Ove mere se pravdaju uštedama koje bi poslodavac mogao da ostvari i njihovom većom motivisanošću da zaposle nove ljude koje mogu ovako jeftino i lako da otpuste (mada im tu slobodu već daje produženje perioda za rad na neodređeno). Kao što je ranije napomenuto, lakše otpuštanje ne donosi lakše zaposlenje, jer lakše zaposlenje ne donosi mogućnost lakšeg otpuštanja niti uštede, već oživljena privredna aktivnost (koju, pojednostavljeno, živom ne čine dogovaranja među kapitalistima, već platežna moć samih radnika). Jedino što ovakve mere donose jeste povećanje eksploatacije zahvaljujući odrešenim rukama poslodavca da definiše norme kako hoće, povećanje kratkoročnih, nesigurnih radnih mesta. Osim toga, one predstavljaju signal mnogim poslodavcima koji su zapošljavali na crno da ih vlast razume, saoseća se sa njima, da ozakonjuje njihove razloge umesto što kažnjava njihove prestupe, i da su, u datom kontekstu, slobodni da se bace na istraživanje novih mogućnosti manipulacije u svetlu ovog Nacrta.

Za kraj ovog pregleda, osvrnuli bismo se na neke odredbe za koje smatramo da predstavljaju primere „salamske taktike”, kojom se preko više malih promena kroz vreme dolazi do velikih razlika u odnosu na pređašnje stanje. Ta „suptilna” prilagođavanja smanjuju prava zaposlenog, njegova znanja o dokumentima koji su bitni za radni odnos, otežavaju mu vođenje sporova i na druge načine čine mu položaj još neizvesnijim. Tako, zaposleni više ne mora da potpiše evidenciju o isplati zarade, već umesto njega to radi lice koje je ovlastio poslodavac (član 61.). Obaveza poslodavca da dostavi fotokopiju prijave na obavezno socijalno osiguranje se ukida i umesto toga se reguliše mesto gde poslodavac mora da drži ugovor o radu u slučaju stupanja zaposlenog na rad pre podnošenja prijave za osiguranje (član 6.). Pravilnik o radu, umesto za preduzeće sa preko pet zaposlenih, mora da se donese tek za preduzeće sa preko 10 zaposlenih (član 3). U članu 2. Nacrta koji menja član 16 sadašnjeg zakona, obaveza poslodavca da „zatraži mišljenje sindikata u slučajevima utvrđenim zakonom, a kod poslodavca kod koga nije obrazovan sindikat od predstavnika koga odrede zaposleni” menja se u obavezu da „zatraži mišljenje sindikata u slučajevima utvrđenim zakonom”. Nigde se ne određuje šta se dešava u firmama bez sindikata. Zaposlenom se dodaje nova mogućnost, po kojoj poslodavac mora „na pisani zahtev, da izda potvrdu o ostvarenoj prosečnoj zaradi i druge potvrde koje se odnose na radnopravni status zaposlenog, radi ostvarivanja prava pred drugim organima i organizacijama”, što je indikativno za ranije primećen proces svođenja radnog procesa na odnos između poslodavca i zaposlenog, što ovom drugom otežava i obesmišljava sindikalno organizovanje. Još bismo naveli član 111., u kome se granica za reprezentativnost sindikata podiže sa 15% na 20% zaposlenih kod poslodavca, i član 79., u kome se predviđa brisanje stava 5. člana 174. važećeg zakona, koji reguliše upućivanje na rad kod drugog poslodavca, i koji glasi: „Ugovorom o radu zaposlenom se ne mogu utvrditi manja prava od prava koja je imao kod poslodavca koji ga je uputio na rad”.

Navedeni izvodi iz Nacrta jasno ukazuju da prisustvujemo procesu širenja neoliberalnih političkih i ekonomskih praksi u Srbiji, u svetlu potpunog zapuštanja i demoliranja ideje društveno odgovorne države. Ugovorni odnosi se, što se ovog zakona tiče, po pravilu zasnivaju između poslodavca i svakog pojedinog zaposlenog, što ovog drugog stavlja u neravnopravan položaj, s obzirom na otežan pristup pravnim i sindikalnim mehanizmima svoje zaštite. Zaposleni su individualizovani, otežano im je i obesmišljeno udruživanje u sindikate ili drugačije organizacije za koordinisano delovanje, čime su naterani u međusobnu konkurenciju i politički onesposobljeni. Takav njihov položaj omogućava lakše otpuštanje, obaranje cene radne snage, i povećani stepen eksploatacije kao način na koji se poslovne i državne elite bore za saniranje tržišnih kriza oličenih u nepouzdanom poslovanju i pucanju mehura.

Sve države koje su primenile neoliberalne mere su se susrele sa povećavanjem nejednakosti, rastom moći i bogatstva više klase, padom nadnica i životnog standarda, privatizacijom, finansijskom nestabilnošću, rastom nezaposlenosti, nesigurnosti i smanjenjem svih oblika socijalne zaštite. I prihodi države su smanjeni usled dramatičnog smanjivanja poreskih stopa na dobit korporacija, „a najviša stopa poreza na lična primanja smanjena je sa 70 na 28 procenata, što je označeno kao najveće kresanje poreza u istoriji”. Bogaćenje bogatih je pravdano teorijom kapanja koja se pokazala kao potpuni promašaj. Ovo kresanje poreza je ništa drugo do redistribucija bogatstva, ali ka višim klasama. Zbog čega je bitno imati sve ovo u vidu?

Zbog toga što kada Dušan Pavlović kaže da promena zakona o radu „zajedno sa drugim strukturnim promenama i promenom poreske politke, omogućava veće zapošljavanje” treba znati kakve efekte su te mere imale u svetu, a efekti su bili upravo suprotni od onoga što tvrdi Pavlović. Ono što se u Srbiji predstavlja kao inovativno, svet poznaje već više od 30 godina. Zbog toga što kada Dragan Varagić kaže da je fokus Nacrta upravo na fleksibilnim oblicima zapošljavanja, treba imati u vidu kakve je to efekte imalo u drugim državama. Efekti su bili katastrofalni. Zbog toga što kada Miša Brkić lamentira nad (na kratko) zaustavljenim reformama i kada kao glavne krivce vidi lenje, neradne, nesposobne i korumpirane parazite, treba se setiti Dejvida Meknalija koji kaže: „Prema tome, ofanziva elite je projektovana kao rat protiv razuzdanosti i lenjosti. Rezovi u socijalnim programima, smanjenje plata, razbijeni sindikati – sve ovo je maskirano kao neophodni napor da se vrati dobra stara radna etika, prividni ključ za prosperitet kakav je postojao”. Ova ofanziva je uključivala, pored ostalog, i nove forme radnih organizacija, fleksibilizaciju radnih odnosa i sve ono što slušamo poslednjih par meseci. Dakle, ovakva retorika uopšte nije specifična za Srbiju. Pa koja je onda poenta neoliberalnih reformi?

Poenta, prema Harviju, je stvaranje neoliberalne minimalne države čija je osnovna misija da olakša akumulaciju kapitala po svaku cenu, sve pod izgovorom slobode pojedinaca. „Slobode koje ona otelotvoruje odražavaju interese vlasnika privatne svojine, privatnih preduzeća, multinacionalnih korporacija i finansijskog kapitala”. A da bi se do toga došlo mora se proći kroz proces neoliberalizacije tj. strukturnih reformi. Neoliberalizacija je „politički projekat za ponovno uspostavljanje uslova za akumulaciju kapitala i obnovu moći ekonomskih elita”, u tom smislu, reformatori tj. restauratori kao što su Saša Radulović, Dušan Pavlović i druge pristalice takvih mera,  ne lažu kada kažu da je cilj novih zakona da rasterete privredu i omoguće privredni rast, pitanje je, po koju cenu i za čiju dobrobit? Videli smo koju su cenu platile druge države, i videli smo da jedina dobrobit čija je bitna, jeste dobrobit kapitala. Varagić čak i ne krije da je poenta da država treba da kroji zakon po meri poslodavca, on otvoreno kaže: „Da bi došlo do povećanja zaposlenosti, zakonodavac mora da razume logiku poslodavca”. No, ovde se previđa jedna jako bitna stvar, a to je da upravljanje preduzećima u interesu vlasnika nije dobar poslovni potez. Ovo naročito važi za korporacije zbog toga što akcionari često gledaju da izvuku što veći profit na kratak rok, dok ih dobrobit preduzeća na dugi rok vrlo često ne zanima (osim ako nije u pitanju korporacija čiju većinu akcija poseduje jedna porodica ili jedan čovek). Štaviše, akcionari su ona grupa koja najlakše izlazi iz preduzeća kad zagusti, sve što treba da urade je da prodaju akcije, a čak i da ih ne prodaju, odgovornost je ograničena visinom uloga. Zaposleni s druge strane, ostaju tu gde su, gube posao, sigurnost, a u uslovima neoliberalnog kapitalizma, nemaju ni socijalnu pomoć ako ostanu bez posla.

Perverznost logike koja prati ovaj plan reformi se ukratko može svesti na izjave dva već pomenuta zakonobranitelja. Varagić kaže da „ako se Zakonom komplikuju mogućnosti otpuštanja (što je do sada bio slučaj), isti poslodavac jednostavno neće formalno zaposliti potrebnu radnu snagu, već će svoj posao svakako organizovati onako kako njemu najviše odgovara”. Pavlović, komentarišući otpremnine za radnike po trenutno važećem zakonu kaže slično: „Zašto bih ga pod takvim uslovima zaposlio? Ili ga neću zaposliti, ili ću ga držati na crno. Tada ne moram da mu plaćam ništa ako ga otpustim (a pri tom mogu još da uštedim na doprinosima za penziono i zdravstveno i porezu na njegov dohodak). Predlog novog zakona sadrži promenu: poslodavac plaća otpreminu samo za onaj period koji je radnik proveo kod njega. To snižava trošak po radniku. Poslodavci se tada lakše odlučuju da zaposle novog radnika ili prijave onog koji radi na crno”. Obe izjave u sebi sadrže istu logiku. Dakle potpuno je u redu činjenica da neki poslodavac radi u sivoj ili crnoj zoni, to njemu odgovara. Potpuno je u redu to što neki poslodavac vrši utaju poreza time što zapošljava ljude na crno, ne odgovara mu da ih prijavljuje. Ovo je pored utaje poreza i iskorišćavanje lošeg položaja ljudi koji počinju da se vode logikom daj šta daš. Dakle, ne disciplinuju se poslodavci koji vrše utaje poreza zapošljavanjem ljudi na crno (a time i radnike oštećuju, ne samo državu), već se protivzakonita praksa koja postoji legalizuje. Kada bismo se takvom logikom vodili, da li će rast stope ubistava voditi legalizaciji istih? Neće, ako to ne učvršćuje položaj više klase.

Dodatno silovanje zdravog razuma dolazi sa logikom oko otpremnina. Dušan Pavlović kaže sledeće: „Po sadašnjem zakonu (donet 2005. godine), poslodavac koji otpusti radnika mora da mu plati otpreminu za svaku prethodnu godinu radnog staža bez obzira na to da li je radnik tu godinu proveo kod njega ili u drugom preduzeću (član 158)” i naravno, zalaže se da se otpremnina plaća samo za vreme provedeno kod poslednjeg poslodavca. Ovo na prvu loptu može delovati kao razuman stav, ali otvorimo li oglase za posao, shvatićemo da je ovo jedno veliko licemerje. Radi se o tome da za gotovo svaki posao koji nije plaćen minimalnom nadnicom, poslodavci od kandidata traže radno iskustvo, vrlo često višegodišnje. Savetnik sada bivšeg ministra Saše Radulovića je imao izjavu u vezi sa radnim iskustvom ljudi koju ne možemo sporiti: „Ko je radio 30 godina zna mnogo više o poslu i ne treba u njega da se ulaže, da mu se obezbeđuje posebna obuka. Mnogi poslodavci bi rado zaposlili ovakav kadar, jer pripravnici o poslu znaju samo ono što su pročitali u knjigama”. Ako već postoji tražnja za radnim iskustvom, što se lako može potvrditi pregledanjem oglasa za posao, onda je red da, po tržišnim principima, za koje se pristalice ovakvih reformi zalažu, poslodavci plate ono što traže od kandidata za radna mesta. Drugi problem je što jednostavno nije tačno da se po sadašnjem zakonu otpremnina plaća za godine radnog staža kako Pavlović tvrdi. U zakonu jasno piše, u članu 158. na koji se Pavlović poziva, da se otpremnina plaća za radni odnos, a ne za radni staž. Pre toga, član 30. trenutno važećeg zakona jasno kaže da se radni odnos zasniva ugovorom o radu, a član 32. da radni odnos na neodređeno počinje danom stupanja na rad.

Izjave koje smo mogli čuti tj. pročitati, kao npr. da postoji višak od 140 000 ljudi u javnom sektoru, te da bi otpuštanje tih ljudi uštedelo oko milijardu evra, jasno govori da se ide ka minimalizaciji države. No, niko ni ne pomišlja da nije problem u tome što javni sektor zapošljava mnogo ljudi, već da je problem u strukturi samog javnog sektora. Ha Džun Čang, profesor ekonomije sa Kejmbridža, kristalno jasno pokazuje da je veliki državni aparat u gotovo svim slučajevima bolji za ekonomiju jedne države, jer obezbeđuje sigurnost građanima. S druge strane, pošto taj višak ljudi u javnom sektoru košta milijardu evra, ispada kao da oni jedu taj novac. Radulović je toliko insistirao na tome da oni uzimaju novac iz budžeta, a nije davao ni jednu informaciju o tome koliko se od tog novca u budžet vraća, direktno i indirektno. Ti ljudi, kao i svi drugi, treba da plate porez na dohodak, porez na imovinu, pokretnu i nepokretnu, PDV pri svakoj kupovini, infostan, struju, vodu itd. Pri tom, taj „višak” nisu ljudi koji su dobili sinekure, već ljudi koji rade za prosečne plate.

Radulović je žrtvovan ne da bi se onemogućile reforme, već upravo suprotno, da bi se išlo na izbore, napravila vlada sa onima koji reforme tj. restauraciju neće kočiti. Tek tada će nepopularne mere moći da budu sprovedene bez ometanja. No, rezultati izbora su takvi da nema potrebe praviti Vladu sa drugim strankama. Iako postoji mogućnost da i druge stranke uđu u Vladu, one će ući samo ako se budu potpuno povinovale programu Vlade (ali bi i tada mogle da budu balast koji čeka da bude izbačen na prvo negodovanje). Kada imamo u vidu razlike između taktičkog i strateškog, kao i razvojni put glavnih aktera trenutno najjače stranke u Srbiji, nije teško zaključiti da ukoliko zaista cilj jesu reforme, sledi žestoka ofanziva vladajućih klasa kroz implementaciju neoliberalnih mera. Ovde najveći problem predstavlja defanzivnost sindikata, što nije samo lokalna, već i svetska boljka. Kod nas su sindikati marginalizovani, njihova uloga je svedena na puko savetodavno telo čije se mišljenje ne mora uzeti u obzir, a sindikalno organizovanje je daleko ispod standarda Međunarodne organizacije rada, najpre zbog ograničenja koja su im postavljena od strane političke elite. Tako je npr. do sada za registrovanje sindikata nužan uslov bio saglasnost poslodavca da se sindikat uopšte formira (što je doduše Nacrt ukidao reformulacijom člana 207.); ministar rada ima diskreciono pravo da određuje koji je sindikat reprezentativan, što predstavlja još jedan pravni presedan u zakonodavstvu, barem na evropskom kontinentu. Jedino telo koje uključuje i državu i poslodavce i radnike je Socijalno-ekonomski savet, dok zakon čak uopšte ne dozvoljava sindikatima da dođu do informacija o poslovanju preduzeća; isto tako, sindikati nisu faktor koji ikako učestvuje i utiče na privatizacije. „Važan način marginalizacije sindikata je da zakonski ne postoji obaveza potpisivanja kolektivnog ugovora. Tamo gde nema sindikata poslodavac sve odnose u radu propisuje donošenjem Pravilnika o radu. Ako sindikati već postoje, onda se čuje njihovo mišljenje, bez obaveze da se usvaja”. Ukoliko se aktivnost i način delanja sindikata i sindikalne borbe uskoro ne promene, pošto se zakoni gotovo sigurno neće promeniti u korist radnika, čeka nas jedan vrlo surov period. 

Integralnu verziju ovog teksta možete pročitati na sajtu Centra za politike emancipacije iz Beograda: http://pe.org.rs/osvrti/matija-jovanovic-i-milan-skobic-izmene-radnog-zakonodavstva-kao-deo-neoliberalnog-kontinuuma/