Beton br.141
Petak 12. avgust 2016.
Piše: Saša Ćirić

KOJA VLADA?


Već ovlašnim pregledom medijskih reakcija na famozni ekspoze mandatara za sastav Vlade Srbije i na njegov predlog ministara za novu Vladu, mogu se uočiti bar dve stvari: ujednačene ocene i letargičan ton koji u njima dominira. Bez obzira da li kritički komentari dolaze s jednog ili drugog dela političkog spektra, dakle iz sasvim desnog ili iz opozicionog dela političkog centra, jer medijska scena verno oslikava onu političku, s nemoćnim prezirom se konstatuje protraćeno vreme za raspisivanje parlamentarnih izbora, uz lokalne i pokrajinske, samo zato da bi bivši i budući premijer izvršio, kako je jedan komentator primetio, rekonstrukciju Vlade osrednjeg zahvata. Glavni politički partneri nisu promenjeni, ministarstvo energetike je zadržano pod ruskom, odnosno SPS kontrolom, neki beznačajni ministri su promenjeni a neki nepoznati su predloženi za njihove resore, i na sve to je potrošeno više od sto dana i ko zna koliko stranica ekspozea čije šestočasovno izlaganje (Mandatarov resital) nije izazvalo ništa više od običnog podsmeha.


Suština, umorno su svi potvrdili, jeste da je ovo Vlada neprekinutog kontinuiteta i Vlada jednog čoveka, čiji će ministri zadržati hvalevredne uloge političke posluge, dakle, portparola premijerovih novih smelih planova i istorijskih tirada i, razume se, pripadajuću ulogu spontanih panegiričara. Jedino u čemu se komentatori razlikuju jeste odnos prema evrointegracijama i Kosovu. Kritičari vlasti s (tvrde) desnice ismevaju naprednjački evrofanatizam kao nesuvisao i štetan, prorokujući da će mandatar sa de iure priznanja nezavisnosti Kosova učiniti suštinske korake i ka njegovom faktičkom priznanju. Građanski kritičari prozivaju mandatara zbog nastavka šizofrene politike „i-i“ (i Kosovo i EU, i Brisel i Moskva...) ili „ni-ni“ (ni nezavisnost Kosova ni rat), očekujući ipak da se nastavi ili ubrza rad koji predstoji posle otvaranja prvih poglavlja u pregovorima sa EU.


sr-izmedju-ist-i-zap

Srbija između Istoka i Zapada, zokstersomething.com


Sam mandatar se udobno ugnezdio u centar klackalice, omiljeno mesto i prednaprednjačkih Vlada i ne može mu se zameriti što se oseća sigurno i poletno. U njegovom jatu su poslušni jurišnici iz stranke, potkupljivi SPS vitalno navučen na vlast, ukrasna boranija od vlastosedeoca Rasima, prebeglih penzionera i crnouniformaša Vulina, a upeca se i poneko naivno čeljade sa agendom eksperta. Oko njega su sve sama strašila, pretilni politički otac sa kojim su izmenjani darovi u vidu pelena, bureka i vlaških rodoslova, demokrate, omiljene naprednjačke vreće za udaranje i dežurni krivci za sve što ne valja u Srbiji, te tu i tamo još koji politički patuljak koji nije načisto šta mu se više isplati: da odradi mandat kao opozicija ili da bude stend baj aplikant za vlast. To znači da mandatar-budući premijer može mirno, što u njegovom slučaju znači: pola samohvalisavo a pola uz melodramatično prenemaganje, da mravljim koracima napreduje ka Briselu, čineći sve što treba, ali ne brže od života (na vlasti), da šalje celive i pozdrave na istok, uz poneku zajedničku vojnu vežbu ili privredni projekat, da proda još ponešto od domaće srebrnine, neku domaću banku ili uspešnu fabriku, da otvori još neki šoping mol, da sruši još neku „šupu“ pored reke i slaže ciglu na ciglu, da uzapti do kraja RTS kao što je RTV, što mu i neće teško pasti posle izmena UO RTS i oportunog mentaliteta kuće, da satera ostatke medijske i nezavisne kulturne scene u mišje rupe dostojne nove izložbe: „Bile jednom necenzurisane laži“, da se grli i svađa sa susedima, nosi cveće i šalje protestne note, već prema potrebi, da nastavi da urušava nezavisne institucije od poverenja građana, da otkrije još poneki spomenik, od Nemanjića do Đinđića..., i sve tako nekako naredne četiri godine. Jalovo i u mestu, ali prpošno i trijumfalno.


Najgora je zapravo letargija pomenuta na početku. Nikla na terenu građanske ravnodušnosti i odsustva političke alternative. Na takvom tlu pseudomodernistički autoritarizam najbolje i najbrže uspeva. Tako će se priča o manjem zlu legitimno promitariti u život u trajnom egzilu, u život u prividu demokratije svedene na ljušturu procedura i rutala ispražnjenih od smisla, u hroničnu besposlenost sa kojom se može preživljavati, kao sa kancerom koji se sporo razvija, u izboru čvrste ruke zato što nas je baš briga da se pomučimo za bolji izbor.


A možda se uvelo građanstvo iznenada trgne, kao dotaknuto rukom blagonaklonog deusa iz mašine, i inicira sunovrat vladavine ovog agresivnog egocentrika i paranoičnog samodršca.

Armatura arhiva

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.