Te subote između dva i dva i šest, za vreme ručka, u Vrtu Kristala, reči su rešile da čovečanstvu pokažu svoju snagu. Inače se to popodne ni po čemu nije razlikovalo od prošlih ili budućih popodneva. U vrt su pohrlile majke sa decom, pilo se pivo, kafa, prolaznici su uobičajeno šetali.

Ali eto, dve su se žene susrele te je jedna rekla drugoj:

- Tja. Idem da vratim cipele, ponovo ne valjaju. Drugi put ove nedelje. Upucaću se!

            U ruci joj se odjedanput pojavi pištolj, ona se zaprepasti i pritisnu okidač.

Odjeknuo je pucanj i žena se stropošta, prosutog mozga.

            Druga žena vrisnu ponavljajući:

            - Bože! Bože!

            Nebo se otvori i odozgo se začu duboki glas.

            - Da! U čemu je problem?

            Druga žena ne mogavši ništa više da kaže, u trentku se onesvesti.

            A tek treća žena, potpuno nezavisno od spomenute dve, samo je gurala kolica sa detetom, te videvši tu sliku izusti:

            - Đavoli me odneli.

            Pored nje iznikoše tri crvena đavolčića sa malim ali oštim rogovima, oteše je i odvedoše nekud. Srećom, dete se rasplaka i nakon par minuta promrmlja:

            - Mama 'đi tu!

            Majka se materijalizovala pored njega, vrisnula, zgrabila dete i udarila u beg.

            Dvojica mladića su se svađali na obližnjoj klupi i nisu videli ništa od onoga što se desilo, bili su u potpunosti uronjeni u svoj spor.

            - Ma, jebi si mater! – uzviknuo je jedan.

            Drugi se momak ukaza nag, a ispred njega je ležala takođe gola žena, koja ga pogleda sa najčudnijim pogledom te mu kaza:

            - Šta radiš, Ceci, majkino?

            Svo troje krenuše da beže. Majka i mladić su trčali goli ko od majke rođeni.

            Jedan pesnik, koji je se još jednom objašnjavao sa ženom svog života najzad se predao:

            - Ti si ona prava. Ja zaista živim u oblacima.

            Uzdiže se on i nakon ne više od dvadeset sekundi već se nalazio na vrhu jednog oblaka, odakle je mahao ženi, koja poče da zapomaže.

            Dvoje prijatelja, pak, koji se dugo nisu videli, na rastanku su govorili:

            - Kuda za leto? Kud me vetar odnese!

            Pojavi se snažan vetar, koji je nekako uspeo da zgrabi samo njega.

            Jedna baba, koja je svakoga dana hranila golubove, prekrsti se i zakuka:

            - Bože, pomozi!

            Nebo se ponovo otvorilo i duboki glas nervozno je odgovorio:

            - Alo. Ima li koga tamo? Šta mogu da učinim za vas? Ili je ponovo u pitanju lažna uzbuna?

            Baba se u čudu još jednom prekrsti.

            - Nije lepo to što radite. Zivkate me za sve i svašta – uvredi se bog, navuče zavese i ode da gleda svoja posla.

            Ljudi iz okolnih kafana su u panici upozoravali sve prolaznike da ćute, da ni u kom slučaju da ne govore ništa. Ipak, bilo je dvadesetak nesrećnih slučajeva, od kojih su dvanaest bile fizičke povrede, pet sa smrtnim ishodom, a tri slučaja su bila teška i za opisivanje.

            Šest minuta, kada su se reči otelotvorile, bile su prava apokalipsa za odrasle. Samo su se deca zabavljala, jer im je na vrhu jezika bilo ono što im je bilo u glavama: bicikle, sladoled, nova lutka, automobilčić sa daljnskim upravljanjem, mama i tata srećni i tako nekako, normalne želje.

            Događaj se više nije ponovio. Uprkos svim pokušajima dece. Odrasli su izbegavali i ovaj vrt i priču o onom što se desilo. Jedino što je ostalo upamćeno nakon incidenta, bili su srećni uzvici dece i duboki muk odraslih.

A reči su upozorile za šta su sve sposobne te su utihnule, ali su spremne da zgrome ljudski rod u svakom trenutku, ako ih isprovocira da ponovo reaguju.